#crni humor

[aristotels]

😂😂😂😂 Vidla sam onaj ask gdje su te nazvali dida i onda otišla na profil i prvo što vidim je, nakon naslova, 26.

Jebemti, čovjek moje dobi, kad smo dovraga uspjeli postati stari??? I kakvu to djecu puštaju u crni svijet? Odi čitat Bloger Krulea i onda češ se skulirati. 😂😂

HAHAHAHAHAH ja ionako iman boomer humor uostalon bit dalmatinska baba ali dida i igrat na briškule i balote i pit bevandu i imat 90 godina i i dalje pušit dvi kuije dnevno i brat masline mi je uvik bija cilj u životu. nikome nije bolje nego njima

[trojerucica-blr]

CRNI HUMOR VIA NESLANA ŠALA NAJLUDJEG OD NAJLUDJIH UMOBOLNIKA AVUČIĆA.

Radni naslov opservacije krivičnog dokaza 1 u nizu u dokaznom postupku protiv Alexandra Vučića:CRNI HUMOR VIA NESLANA ŠALA NAJLUDJEG OD NAJLUDJIH UMOBOLNIKA AVUČIĆA.

Od svog dvorista Treba krenuti,a ja sam svoje zabetonirala I optocila limom ZBOG pokradenih resetki koje 10 god nijesu zamenjene novim,narkomanskih spriceva,bacanja uginulih zivotinja I ostale pogani.

Evo krunski dokaz Kako OSINUTI I OPICENI Vučić - Tiranin UCI MOJU DJECU DA BUDU ALKOHOLICARKE I OVO JE UZASAVAJUCE!!!

Vučić je DEGENERIK KOJI BI SVOJA 2 OKA U GLAVI ZAVADIO,A NEKMOLI DRUGOG NEKOG.POZNAT JE KAO GRANDIOZNI STETOCINA.

Starija kći je OTKAZ DOBILA PROTIVZAKONITO U VUČIĆEVOJ ODVJETNIČKOJ TVRTKI"ALEKSIĆ I SURADNICI"-NOVI SAD,NA KATOLIČKI BOŽIĆ JE ŠUTNUTA MENI U INAT,A PRETHODNO IZRABLJIVANA MAXIMALNO OPISALA SAM VEĆ NA KOJI NAČIN PRIJE PAR DANA-JAVNO.DA SE NE PONAVLJAM.

Sms sinopsis ocu zajedničke djece:

1.DA NIJE MENE I MOJE ASKETSKO STOIČKE DUGOTRPELJIVOSTI I POŽRTVOVANJA TAMARA BI ODAPELA DOSAD ***.JEBEM TI SEME PLEME I PORIJEKLO.TREBALO JE DA ME ROBIJAŠ IPAK OVAKO ĆEŠ SAMO U PAKAO ZASADA.

2.Uživaj u nastupajućim praznicima možda ti to bude zadnje jer ukoliko nastaviš ponašanje u Novoj te čeka krivična prijava i zagarantovani ZATVOR ZA SVE DOSAD UČINJENO I MENI I MOJOJ DJECI

MONSTRUME MONSTRUOZNI!!!

3.JAVI SE HOHŠTAPLERU UMOBOLNI

VINO TKO JE DONIO U TU KUĆU OD SNS BANDITA???

4.HOÇES LI ODGOVORITI ILI CE TE TO SKUPO KOŠTATI

Sms sinopsis i telegram message mojoj djeci

1.To me ne dotiče NA DAN MASAKRA U OŠ RIBNIKAR

ZAVEDENA JE U TUŽILAŠTVU MOJA KP PROTIV MONSTRUMA VUČIĆA I DOLOVAC(zajednički sinopsis)

2.SRAM TE BILO DEBILU POBACAJ TA GOVNA IZ KUĆE

3.Moji pokloni više vrede koja sam od usta izdvojila Majmune a največi poklon je što sam te

1.Rodila

2.dala ti novi život

3.te ukoliko budeš glasala za tog ZLIKOVCA ODREĆIĆU TE SE JAVNO NEDVOJBENO!!!

#tuzilastvo #hrvatsponosom #hrvatskihelsinskiodbor #JusticeDepartment #UNGeneva #EUnews #stopnasilju #intelectualproperty

Napomjen:moje djete je bolesno od autoimmune bolesti kategorizacije opasne po život,sve od "LEPOG I BAJKOVITOG"ŽIVOTA U SRBIJI I ZABRANJENA SU JOJ ALKOHOLNA PIĆA I CIGARETE.ZNAČI DOKAZANI I POTVRDJENI UBOJICA.

OČEKUJEM KRIVIČNU ODGOVORNOST ZA NEDOLIČNO PONAŠANJE DOBRO DA IM NIJE POSLAO JOŠ I GORE NEŠTO LUDJAK 1000%

Nesmijem da se uzrujavam i nerviram jer već imam intezivne bolove u abdomenu od ulkusa želuca.

Očevici smo da u Srbiji ljudi gladuju na ivici golog opstanka!!!To je FAKAT.)

Rezime:u nasoj obitelji ja vodim borbu PROTIVU nikotinomanije,a vino koje im otac donese sa sluzbenog puta prospem u sudoperu I snimak prosipanja sam objavljivala,vec .

TAKO da kada sam rekla da se moj ex muz I Vučić nerazlikuju sem da je Vučić gora Bitanga I slabic, Evo ga dokaz radi Ono sto prezirem I protiv cega se ostro borim.

Zamisli kakva cast DOBITI vino I cigarete od SUMANUTOG DIKTATORA SULUDOG VODJE.

Sto MOJE poklone nije poredjala sad cu specifikaciju:

1.keramicki tiganj za zdravo kuhanje

3.rozi escajg

4.novogodisnje ukrase

5.kroasane sa visnjom

5.cherry paradajz

6.narandze

7.kotarica za cvijeće

OSTALO je u kolima GORANA MARKOVIC oca,POSTO dobro ga nijesam udarila tiganjem I ubila na njegove pretnje,urlanje I uvredu citiram "BUDALO"(uspjela sam da mu uzvratim na njegovo frenetični trans dranja i ponižavanja i prebacivanja da nezaboravi tko je kriv za bolest djeteta da je sa 16god napustila njega i pobjegla kod mene za stalno i da sam joj izvadila ličnu kartu da je htjela da napusti školovanje i počne da radi zbog psihičkog zlostavljanja nad djetetom nakon smrti njegove majke Radmile,naravno da se gospodin toga nesjeća,a da sam ja te godine trpela intezivno nasilje i batine od bahatog susjedstva o čemu sam isto već objavila svoj medicinski izvještaj podliva i hematoma i krivično prijavila dogadjaj)na to SVE sam mu uzvratila da umukne I odjebe da nebi dobio tiganjem po GLAVI .Zavrsila sam rjecima:"ispostovat cu te ovaj put"zbog okolnosti I sutuacije I potpuno smireno I ravnodusno PREMA svom bolu napustila sluzbeni auto doticnog KRETENA

NEMA VISE NASILJA,DOSTA JE BILO TKO ME TAKNE MRTAV JE KONEC

Tužilaštvo za nasilje nadamnom i batine nikada NITKO NIJE ODGOVARAO TE ODSAD ĆU JA DA SE BRANIM NA ISTI NAČIN DOSTA SAM SE POVLAČILA OČEKUJUĆI GOLORUKA NA ZAKONSKU ZAŠTITU VAS KOJI STE PLAĆENI ZA TAJ POSAO ZAŠTITE ŽRTAVA OD NASILJA.

Ovo vam je surova i crna REALNOST SRBIJE,a ne OBLACI OD DIMA I MEHURIĆI OD VINA I OPIJATSKA SREDSTVA ZA OMAMLJIVANJE I EXTRAKCIJU MOZGOVA.

Nataša Pravda Za Srbiju

december 8 at 2:43 a.m.  · 

DA LI SE BOJIŠ BOGA ALEKSANDRE VUČIĆU!!!…

[ch0ccy-milk]

takvo je vrijeme, da dođe da se violina žiletom svira po žilama

[mozgoderina]

Naša Nirvana

Mi danas ne znamo NIŠTA. Amnezija je potpuna. I pre nego što otvorimo usta, sve neiskazano, već nema smisla. Mucamo, zapinjemo, posrćemo. Srećom, niko nas ne sluša. Naša misao nikome ne treba. Nikome ne trebamo mi. Niko ne treba nama. Slobodni smo.

Mi danas nemamo NIŠTA. Pljačka je potpuna. Hteli bi da dohvatimo nešto svoje. Pružamo ruke, ali, stvari se rastapaju, rastvaraju i nestaju. Čak i zemlja, izmiče nam ispod nogu. Sve je njihovo. Ništa nije naše. Slobodni smo.

Mi danas ne radimo NIŠTA. Nemoć je potpuna. Po utvrđenom rasporedu, krećemo negde, gde nas niko ne čeka, gde nikome ne trebamo, gde nam se niko ne raduje. Petljamo nešto, premeštamo pa vraćamo, da nam prođe vreme. Sami sebi određujemo satnicu, dnevnicu i odmor. Slobodni smo.

Mi danas ne umemo NIŠTA. Nesposobnost je potpuna. Sve čega se dohvatimo, prestaje, nestaje i odlazi. Sve što smo do juče popravljali, danas samo kvarimo. Stvari prestaju da funkcionišu. Tešimo se. Nikad nisu ni funkcionisale. Slobodni smo.

Mi danas ne razumemo NIŠTA. Otuđenost je potpuna. Strani smo jedni drugima, ukočeni i skriveni. Rastačemo se, predajemo i povlačimo. Naše emocije ne vrede. Znamo ko je plaćen da glumi. Gledamo ih kako nam se krevelje. Aplaudiramo. Slobodni smo.

Mi danas ne verujemo NIŠTA. Simulacija je potpuna. Sve je skupo, a bezvredno. Utakmica je naš život. Skupljamo poene. Varamo, pretvaramo se, glumatamo. Tražimo istinu. Danas si ti pobedio mene. Sutra ću ja tebe. Slobodni smo.

Mi danas ne vidimo NIŠTA. Slepilo je potpuno. Živimo u mraku. Ograđujemo se, ukopavamo, branimo. Sve je već viđeno. Ničeg novog nema. Ono što ja mislim da vidim, strašno je, prljavo i naopako. Ono što mi oni pokažu, lepo je, čisto i umirujuće. Može da se gleda. Slobodni smo.

Mi danas ne osećamo NIŠTA. Tupost je potpuna. Svega ima previše. Siluju  nas, zaskaču i saleću. Traže nam pokriće, pristanak i glas. Dajemo im sve, za bar malo mira. Nikome ne treba naš bol. Ne treba ni nama. Slobodni smo.

Mi danas ne značimo NIŠTA. Poniznost je potpuna. Želimo da nas neko primeti, primi i uvaži. Zato mi druge primamo, uvažavamo, klanjamo se. Skupljamo se, slušamo i klimamo glavom. Ne pomaže uvijanje, previjanje i prenemaganje. Kao da nas nema. Možda nas i nema. Slobodni smo.

Mi danas ne vredimo NIŠTA. Bankrot je potpun. Sve je odneto, ispražnjeno, očišćeno. Malo se i naljutimo. Lupamo rukicama u nejake grudi. Ispod oka pazimo, gleda li nas neko. Možda neko zastane, sasluša, i ubaci u šeširić novčić. Nigde nikog. Čega da se plašimo? Niko se ne plaši nas. Slobodni smo.

Mi danas ne tražimo NIŠTA. Poniženje je potpuno. Naše sledovanje odmerava drugi. Koliko nam razreže. Ionako, svega nam je dosta. A šta bi smo, sve i da dobijemo nešto? Mi ne znamo. Oni znaju. Tako je najbolje za sve. Slobodni smo.

Mi danas ne planiramo NIŠTA. Blokada je potpuna. Sutra ne postoji. Zašto da se gradi kad će biti srušeno? Investiramo, ulažemo, projektujemo. Za tuđu decu. Naša deca nisu nikom potrebna. Nisu ni nama. Slobodni smo.

Prodavali bi NIŠTA. Izvozili bi NIŠTA. Niko neće naše NIŠTA. 

No i zato, NIŠTA.  

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: ĐE ME sNAĐE BEzNAĐE → Ilustracija: Jannis Kounellis [Greece + Italy] (1936-2017) ~ 'Untitled', 2014. Oil on canvas, steel (200 x 180 cm). Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM → ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove →  ✓ Krekeću li kuvane žabe? → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) →  ✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) →  ✓ Vlada bez programa (Ortega i Gaset) → 

[slikesmijesne]

Dete rođeno na crni petak #deterođenonacrnipetak #sale #forsale #crnipetak #humor #šale #vicevi #smiješneslike #humorpicture Smiješne slike i vicevi na humorpicture.com Najbolje smiješne slike s tekstom HumorPicture.com humor šale vicevi na slici

[forrestdumb]

Tatin sin (Dino Pešut)

Ja sam uspio živjeti u Berlinu pola godine. Nakon 6 mjeseci shvatio sam da mi je tako svejedno gdje ću biti siromašan i nesretan. Odlučio sam to biti u Zagrebu, gdje mi je frustracija svakako bila komotnija, u manjim udaljenostima, s povoljnijim cijenama rente stana i na hrvatskom jeziku. Shvatio sam da je odrastanje prije svega klasno pitanje. Odrastaju oni koji moraju. Moji su prijatelji još uvijek razigrani dječaci i djevojčice, u otporu, na igralištu one izgubljene djece čiji roditelji iz prigovaranje ipak uplate mjesečnu stanarinu. Prestao sam biti ljubomoran. Moja samostalnost ima cijenu i kompromis, ali je moja. Ne postoji obiteljsko bogatstvo koje treba akumulirati, nema oporuke kojom me se može ucjenjivati.

*U jednom je danu svatko za svoj život imao plan, osim mene. Kao da su svi moji prijatelji slijedili svoje snove. Jedni da postanu uspješni umjetnici, drugi da spavaju s pet tisuća prezgodnih frajera, treći da se više ne boje za svoj život, Zoja da prekine agoniju odraslog života. U jednog godini, kao da su svi koje poznajem ili koje sam poznavao krenuli ostvarivati svoj potencijal, dekodirati poruke velikog svemira, osim mene. Jedino je meni budućnost izgledala kao bijeli šum. Od mojih dvadesetih kao da ostaje rijeka mogućih života koje sam propustio, od kojih sam odustao ili na koje sam zakasnio. Stojim gol i odgađam, i tuširanje i drkanje. I samo se gledam u ogledalo, moje tijelo je samo još jedan neostvaren potencijal. Tako je bilo oduvijek. Lijen sam, bez radnih navika, niskog samopouzdanja, nepouzdan i pesimističan. Svi su, na kraju, ispali u pravu, moj stari, Janko, naši profesori. Svijet je u jednom danu postao učinkovit. Svatko je postao gospodarom svoje sudbine. U svijetu krize svatko je postao svoj mali biznis, hram i zabavni park. Odjednom su se konzultirali tator-majstori i astrolozi, gurui i učitelji, osobni brojevi i numerologija, autogeni treninzi, koristili minerali i kristali, nerijetko napunjeni energijom, čitala su se dvadeset i dva prošla života, pila spirulina pa kurkuma pa crni kim, obična pljuga zamijenila se zdravijom, tehnološki naprednom, e-cigaretom, odjednom se mikrodoziralo LSD-om i makrodoziralo svime drugim, pića su postala gusta i zelena, voćke trule i kruh napunjen orašastim plodovima, odmor se koristio za detox, sve se očistilo od loše energije, prostori i misli, a pogotovo ljudi. Osim mene. Ostao sam energetski zablokiran, vibriram na nižoj frekvenciji, nisam iskoristio moć sadašnjeg trenutka, osam sam nejasnih ciljeva, bez dnevnih afirmacija. (...) Sam samcat, neambiciozan, nerealiziran i ciničan peder. Smirujem se slabašnim svršavanjem.

*Opravdanja. Riječ me ne napušta. Zauzima prostor. Moja je kuća od opravdanja. Mogu pisati beskonačne popise opravdanja, za oca, za Berlin, Zagreb, za svoju karijeru, za samoću, za odustajanje, za dvojku iz matematike, za svaku od propalih veza i svaku neobjavljenu pjesmu. Imam opravdanje za svaki dan. Imam dovoljno opravdanja za čitav život. Strah i sram, strah i sram, strah i sram. Moja dva suputnika. Iza svega stoje strah i sram. I sada se sram razbio, razlio.

Od očeva se uči oponašanjem, nasilnici o nasilju, pijanci o emocijama, romantici o varanju. I ja samo oponašam znanje svoga oca, o ljubavi, izmicanju, izbjegavanju, kako biti ledeniprinc. Oprosti - napišem, više u strahu da ne postajem svoj otac nego zato što mi je žao.

*Tvoja generacija...Netko, uglavnom roditelji i lijeni učitelji, biflaju vas da ste omnipotentni i ultratalentirani za sve što pogledate. Vi ste hobby-generacija. Roditelji bi vas upisali na tečaj engleskog i nakon dva tjedna vas se proglasi Shakespeareom. Sa sedmodnevnog košarkaškog kampa se vraćate kao LeBron James, jebote, i crni i spol metra kurca na sebi. Jedno polugodište glazbene, mali Rahmanjinov. Za boga miloga. Često zaboravim Goravnov humor. -Evo ti malo savjeta. Većina ljudi nema nikakvog talenta. Služe za rađanje, za građenje, pa da budu i odvjetnici, potpisuju papire, sastanče, loču. Eto tako, prtežive, naprave neku djecu. Ti nisi Whitman, nisi Baudelaire, ali nekog talenta imaš. I to malo je tvoja odgovornost. I volio bih da vidim malo tog talenta u svijetu, prije nego što umrem. Ili prije nego što ti umreš. Znaš... Tjeskoba. -Tako sam nekako razmišljao. To želim od tebe. Prije tridesetog rođendana. Obećaj mi. Neću. -Obećaj mi. Neću. -Tko te jebe. Ne mogu. To je istina, ne mogu. Odjednom tišina, kao da sam u bolnici kod svog oca, kojeg neko vrijeme nisam nazvao. Preplavi me osjećaj krivnje jer uvijek biram odabranu obitelj naspram biološke. Ponekad je biti sin sinonim za osvetu. -Probaj progovoriti. Ti si prije pričao. I onda si zašutio. Probaj progovoriti. Kažem ti jer znam da imaš puno toga za reći. Nisi pametniji ako šutiš. Djeluješ uplašeno. Vjeruj mi. Šutnja stvara puno problema svima. Nemoj to zaboraviti. Prije svega, budi lažne nade. Nekome se sviđaš, ti zašutiš, onda taj misli da si ti nešto mističan, zaljubi se. A ti zašutiš zašto što ne znaš reći da se bojiš. Nemoj to raditi. Progovori. Progovori o mami. O svemu. Netko će te slušati. Ali moraš progovoriti. Kimam glavom. Imam osjećaj da mi je ovo sve izgovoreno prekasno. -I objavi tu knjižicu. Nećeš ništa zaraditi. Sve će ostati isto, osim tebe.

*Glupost - odbrusi David. Pogleda me. - Ti misliš da to ne zaslužuješ. To si izbij iz glave. I ja sam bio takav. Da sam barem čuo ovo kad sam imao 15, da mi je barem netko rekao - ti zaslužuješ svoj talent.

*Kući se vraćaju propalice, razmetnici, razvedenice, mamini sinovi i tatine princeze, serijske ubojice, oni kojima se nije posložilo, kockari, psihički bolesnici, oni na samrti, liječeni alkoholičari. Kući se vraćaju oni koji su pokušali i nisu uspjeli. Ja nisam uspio. U krevet sam legao s osjećajem neuspjeha, izdaje. Moj otac izgovori moje ime, blago, razočarano: -Ja nisam s tobom napravio bogzna šta... Ne mogu reći da sam nešto bio tu u tom tvom životu. Priznam. I nisam se nešto pretjerano trudio. Ali jednu stvar sam uspio. Našao sam načina da te pustim da živiš svoj život, da ne živiš moja sranja. To znam da sam uspio. Od toga sam te zaštitio. Od svih tih sranja.

*Radije bih plesao. Glava mi je neposlušna, njiše se s pjesmom. Pridružuju se ramena, kralježnica se leluja. Strah me. I plače mi se. I bojim se. I ne bih volio da umre. (...) Plesao bih. Dizao bih ruke u zrak i podizao kosu s očiju. Razbio bih se ekstazijem i razlio u serotoninu. Pričao bih s ljudima koje ne poznajem o problemima koje ne razumijem. Flertao bih i jebao bih se. Sve bih to radio. Kao da je dezinfekcijsko sredstvo čaroban duh. Ispisujem mentalni popis želja. Nenadana erekcija, možda na zadah smrti. Plesao bih. Onkologija je Berghain za smrt, pucketa prstima i ludo se zabavlja s frendicama. Tako mi se čini. Živio bih. (...) Plesao bih. Ljubio bih se. I upoznao bih svog oca prije nego što umre.

*Sva ta ljutnja, i bijes, i na kraju svega, sram ulazi u nesanicu, među plahte, ispod jastuka. Kamo sa svom tom ljutnjom? Legnem na leđa. Otvorim oči. Iznad mene, ravnodušni bijeli strop. Jesu li ovu točku gledali i moji roditelji za vrijeme ili taman nakon seksa? Je li u ovu točku gledala moja majka rastopljena u alkoholu? Kamo sa svim bijesom, sramom? Što sa ovim nejasnim osjećajem? Trebao bih biti tužan, ali sam ljut. Trebao bih osjetiti strah, ali me preplavljuje sram. Što sa svim tim suviškom srama? Ne znam što bih sa sobom. Paraliziran sam. Ne mogu plakati, ne mogu se ni derati. Možda bi se trebalo posvađati, pojebati. Napišem Vanji poruku - hej, jesi budan? - s njim bih mogao i jedno i drugo. Možda čak i istovremeno. Sram, toliko srama iz toliko mržnje. Da, ja mrzim svoga oca. Čovjeka kojeg je nemoguće ne voljeti. Muškarca od stakla, perja i snijega. Oca koji je tvrdio da je tu uvijek za mene, koji je morao toliko raditi kako bih ja živio svoj život. Oca koji nije htio stvarati probleme, nametati se. Oca koji je sve prihvatio, koji me nije izbacio na cestu, koji je redovito slao džeparac. Muškarca koji me tužno gleda i čeka da ostvarim susret, kontakt. Muškarca koji sada očekuje da se brinem za njega, da ga tješim, pomažem mu i da ga volim. Ja mrzim svog oca koji je uvjeren da mu sin nešto duguje. Da, ovaj sram dolazi iz mržnje. I ove tihe, potisnute želje da umre i da se ja više ne moram time baviti, da napokon ostanem sam i da me se napokon pusti na miru. Kada bi umro, ja mu više ništa ne bih predbacivao. Sa sobom bi, kao haaški optuženik, ponio sve svoje zločine. I svijet bi mogao naprijed. I ja se više ne bih morao baviti time zašto me je ostavio s alkoholičarkom, zašto me nije zaštitio od emocionalnog zlostavljanja, zašto me nije htio izvući i zašto mi nikada nije vjerovao. I ne bih se više morao baviti prometnom i zašto joj je uopće ostavio ključeve od auta kad je znao u kakvom je stanju. Kada bi samo umro. Onda ga više ne bih mogao potajno optuživati za svoju samoću, za strah od ljubavi, ne bih mu mogao predbaciti što sam ledena kraljica. I kada bi samo umro, ja više ne bih imao ovaj unutarnji osjećaj da još nešto moram, neuspjeha. Kada bi umro, možda bi i nestao ovaj osjećaj me nitko nikada neće voljeti. I kada bi umro, možda više ne bih imao ovaj strah da postajem on. Da svake godine sve više nalikujem na njega, da svake godine šutim još koju minutu duže, da sam samo još malo neprisutniji u većim društvima i da je samo još malo više nokta odgrizeno. Možda bih to prihvatio kao znak da treba ići drugim putem, ostaviti mrtve pod zemljom, i nju i njega, i sam, napokon sam, probati nešto drugačije, neki novi život. Možda bih se onda usudio. Ovako sam talac njegovog života, njegovih odluka i tajni, zarobljenik svega što ga je sram priznati. I ne preostaje mi drugo nego da se oslobodim. Ja ga moram ubiti. Zažmirim. Nesanica me razbudila. Poruka nije viđena. Ne znam ni kako bih u ovo doba došao do Zagreba. Otvorim oči. Udahnem. Ne osjećam ništa, napokon. Nitko mi ne treba. Sve sam do sada napravio sam, tako ću i nastaviti. Smislit ću. Ja sam štakor, mogu s malo, u mraku i strahu. Mogu sve sam. Ništa mu ne dugujem. Ni on meni. Napravit ću plan. Snaći ću se. I onda će opet sve biti u redu. Tako će biti. Šaljem poruke, ne razmišljam previše što pišem. No, ne bojim se. I sam je rekao da moram pokušati. Vrijeme je da barem pokušam.

*Drkam. Pokušavam drkati. Nabijam kurac kao da mi duguje pare. Drkam kao da razvlačim tijesto za pizzu. Drkam za novac. Making it rain. Drkam jer mogu više zaraditi na svom genetskom materijalu nego na talentu. Drkam, jer se priroda zajebala. Pederu je dala plodnost. Moja sperma postiže bolju cijenu na tržištu od mog intelektualnog rada. Ili fizičkog rada moga oca. Drkanje kao rad, fizički rad, rad rukama, iskapanje rude. Drkam i filozofiram. Samo drkaj! Osjećam se kao pornografska gospođa Dalloway. Drkaj! Gledam u plastičnu posudicu na stoliću. Moj penis je Alisa u zemlji čudesa, smanjuje se. Ostavlja tanku sluz. (...) Drkam za sebe. Drkam jer nemam bolji plan. Pitam se nastaju li sva djeca ovako, u deficitu mašte, plana i hrabrosti. I ja sam nastao na mjestu gdje se trebalo usuditi živjeti. Drkam. Kako bi izgledao svijet kada bi roditelji priznali svojoj djecu da su nastali zbog straha od samoće, za utjehu. Hana je u pravu. Dijete je transakcija, razmjena za puštanje na miru, obiteljski mir, za ispunu malih i većih samoća. Drkam i filozofiram. To, dakako, dovodi do impotencije. (...) U nekom trenutku mog puberteta moj otac mi je rekao da uvijek moram paziti da mi manja glava ne bude glasnija od veće. I da uvijek moram znati kojom razmišljam. Moj otac nije znao da je moja veća glava napunjena tjeskobom, strahom, da će mi zaustaviti svaki od pokušaja, svaki od pokušaja sreće. Nikad nisam ni probao. Drkam. Znam i zašto. Veća je glava odlučila za manju. Drkam i radim popis razloga zašto drkam. Zbog novca, dovoljno novca da mogu dati ocu za oporavak. I zbog sebe, da se napokon mogu odseliti. Drkam, nisam ništa ni pokušao u životu. Drkam, jer sam sve propustio i jer se osjećam prestaro da bih započinjao. Drkam, jer je lijepo imati neki viši razlog, smisao za življenje. Drkam, jer je cijeli svijet pun loših očeva. Zašto ne bi nastao još jedan? Drkam, jer je očinstvo izbor, a ne život. Drkam, jer sam donio odluku, hrabru odluku, usudio se. Drkam.

**Popijemo dvije tekile i popizdim, počnem plakati. Ništa ne pratiš. Pričam ti o svome ocu koji je bio teško bolestan. Ili je, ne znam. I o krivnji, toliko krivnje, jer ne osjećam nništa, nije mi žao, nije me strah, nego samo to opterećenje, opterećenje, tu i tu, tu i tu, i ja ne mogu više o tome razmišljati, meni je toga dosta i ja ne mogu više i ne znam što da radim s time jer je to pritisak, stalno pritisak, toliki pritisak da sada moramo razgovarati i sve to nešto riješiti, a ja ne znam kako, taj čovjek je stranac, ja ga ne poznajem i ne znam što da radim s njime, a to mi sjebava sve drugo, sve drugo, jer koliko se bojim njega, toliko se bojim svega drugoga, muškaraca, te svoje jebene poezije, svega... I znam da je to povezano, ali ne znam kako da to riješim.

**Ovo znam. Mi postajemo ono što nam se očevi srame priznati. I zato ti hoću sve reći. I mene je bilo strah. Kada su oni otišli, ja sam postao Srbin. Njihov je odlazak bio dokaz da sam ja Srbin. A šta sam ja znao o tome? Kako se to mjeri? Sve to, to mjere drugi. Mržnju određuje onaj koji mrzi. I tako odjednom, moj život je postao strah. Strah da će se meni nešto dogoditi, da će se nešto dogoditi mami ili tebi. U ratu nema smisla za homor. Šala je prijetnja. I ljudi prijete kao da se šale, u prolazu, usput. Moj život je postao bezvrijedan. I u to sam i sam povjerovao. Samo je trebalo dovoljno vremena i samo sam moram ušutjeti. Ja još uvijek to živitim. Nekad se zamislim i odlutam, nestanem. Tako sam nestao iz tvog života. I samo želim da znaš da to nije zbog manjka ljubavi, nego zbog straha, i što sam stariji, uvjeren sam da je to isti osjećaj. Ja sam skupio snage da se izborim da nam ostane stan i da radim. I ja sam si obećao, ja ću se pobrinuti za tebe, da imaš sve i da ti ja ne ujebem život. Ti ne moraš biti Srbin, ti ne moraš živjeti to sranje. A ti si... Ti si tako bio drugačiji. I ja sam se tako bojao da ću te ujebati, da sam krivi otac za tebe. Tako sam se osjećao. Da sam krivi otac za tebe i da ti nikako ne mogu pomoći, osim novčano i da ti stalno govorim da sam tu za tebe i da sam ponosan na tebe. Ja sam stvarno mislio da je to dovoljno jer je meni to nedostajalo. Meni je moj stari išao na živce jer mi to nikada nije rekao, što god ja napravio. I pustio sam te s njom jer sam mislio da ste slični i da će vam biti bolje ako se ja maknem. I ona je bila drugačija. Rat sve sjebe. Rat je i nju sjebao. Rat najviše sjebe maštovite, osjećajne ljude. Tako u svom svijetu. I kad se to dogodilo... Ja se nisam znao nositi s time. S njenim cuganjem. I pustio sam je da vozi. Nikad sam uzeo ključeve. A trebao sam. Ali nisam htio o tome razgovarati. Ja sam znam da sam kriv. Mene je bilo strah njene depresije jer bih se morao baviti svojom. Ja sad idem na psihoterapiju i to sam saznao. I meni je žao zbog toga. Meni je toliko žao. I gledao sam te kako rasteš, isto u tom svom nekom svijetu. I ja sam stvarno mislio da bi od tebe moglo biti nešto i da baš zato se ne smijem miješati, da te ne ujebem, da ne postaneš idiot kao i ja, da završiš školu i budeš što god poželio biti. Znao sam da si drugačiji i nikada me to nije smetalo. Znao sam da si mali peder otkad si imao pet godina. I bilo me strah toga. Ne zbog tebe, nego zbog ove jebene okoline, ovog jebenog društva koje ne dopušta... I onda sam jedan dan vidio. Netko ti je tamo u školi, dok si čitao, dreknuo da si peder. I ja sam se smrznuo. I stajao sam ispred toga i pomislio, jebem ti mater, zar sve mora biti isto? Ti si pio kao moj stari, to znam. I onda još hodaš po gradu i ljudi ti govore pederu iza leđa, kao što su meni govorili Srbine. Znao sam da hodaš i da se bojiš i da te je strah. No, tada je već bilo kasno. I oprosti mi. Na meni je bilo da ti o tome govorim. Ja sam se povukao kao pička jer nisam znao kako s time svime. A onda se dogodi upravo ono što si pokušao izbjeći. Ti si postao jednako sjeban kao i ja. To je jedino što nikad nisam htio da se dogodi. Oprosti mi. Postao si jednako zasran pred svijetom, gledaš samo kako da negdje pobjegneš. Bojao si se sebe, ljubavi, svojih talenata. Ja pričam tri strana jezika, a sram me govoriti. I kad se sve ovo dogodilo, taj rak i to sve, ja više nemam vremena, preživio ili umro. Ja nemam vremena. Ova knjiga... Ti ne znaš koliko to znači. S tobom staje sve ovo. Ti si prvi od nas koji je stao iza svog imena i prezimena i rekao ovo sam ja, majku vam jebem, ovo sam ja. Ovo mislim. Ovako se osjećam. Ovako volim i ovako se zaljubljujem. To je velika stvar. Jer ti onda ne mogu ništa, ne mogu odlučiti za tebe što si i koliko mržnje trebaš progutati. To oni ne mogu. A ti se bojiš najmanje... To sam ti htio reći. Jer imaš pravo znati. Volim te. Pišem na prvu stranicu današnji datum i onda "za sve naše pokušaje. Voli te tvoj sin." -Jebote, ovo sve je kao neki roman. -Tata, to ti je jedva stranica i pol. -I bolje, mater mu jebem. Više nije ni zaslužilo. Očevi ujebu sinove. Slažu im, sve im slažu. I onda ovi uzmu puške u ruku i sjure se u rat. Ili neku drugu smrt. Samo zato što su im ovi stari lagali. -Peder poeta neće u rat. -Stranica i pol je dovoljna za sve smrti. I stanka. -I nadam se da ćeš sada početi jebati frajere svojih godina. I sasvim mala pukotina za humor. Položimo madrac. Legnemo. -Evo vidiš, možeš i dva dečka imati ovdje. -Bit ću sretan ako i jednog nagovorim. -Još tebe čeka puno ljubavi u životu. -Kad ti kreće kemoterapija? -Sutra.

[brbljivica]

“Podigla sam pogled. Oko mene su zgrade bile sive. Nikad Beograd nisam videla ovim očima. Od kada znam za sebe uvek je bio veseo i lep grad. Kad je posiveo? Kažu da je lepota u očima posmatrača. Ako je tako, dobila sam tamni vizir preko očiju. Nisam ga tražila, ali verovatno se dobija besplatno u paketu sa crnim mislima. Uzmite crne misli za samo jedno silivanje, vizir dobijate za dinar! Crne misli, sive zgrade, a evo ga i crni humor - all in one.

Senke u ogledalu - Slađana Kručanin

[zodijak]

Vanredne vijesti

Dobra večer, ja sam voditelj večerašnje emisije istrest ću svaku misao što dugo na listi je dok je čuvam u sebi sve je dalje od istine čovjek je puno više od onog što vidite Previše puta se desila ista greška Tišina tako lako zamijeni odijek smiješka svaka bitna lekcija uvijek bude teška teže od njih su riječi koje nosiš preko leđa Bole me leđa, ali bit ću sebi medicina pretvorit ću sav taj teret u pregršt rima za uradit pravu stvar, uvijek vremena ima promjena je prirodna kao oseka i plima Ne plašim se novog, može donijet dobrog volim crni humor jer život zna bit horor  mozak ti je bojanka, crno vodi u ponor vesele boje, veseli ja, duševni odmor Neizgovorenih riječi previše je teka neću da plačem iznad prolivenog mlijeka ako nisam rek’o, pa i nije neka šteta sudbina je glavni pokretač svijeta Izlaganje bih s ovim da privedem kraju gubim se polako u zamišljenom raju ljubav dobiju samo oni što je daju neki su voljeni, samo žive u neznanju dokle više, dupli Lavu?

[laniakearose]

Simulacija intime i smak laži

Pokušavam da se setim da li smo se ikada zvanično upoznali. Znaš ono, ruka u ruci i razmena imena. Kao da je bitno. Ionako me sećanje izdaje. Nešto što sam tada primetila je da zasmejavaš ljude i da ti je humor malo mračniji, zajebantski. Čekaj, prvo da se ogradim. Ovo nije ljubavno pismo. Nije ni pismo prijatelja. Ovo je pismo Ničega Ničemu. Prvi utisak nije bio pozitivan. Jebote, hoću li ikada poslušati svoju intuiciju? Kao neko ko je već dugo na putu spiritualnog buđenja, prilično sam uspavana kad se radi o nekim ljudima. I večito taj rascep između znanja i osećanja i znanja i poricanja. A onda si mi poslao prvu poruku, zašto li sam pomislila da ćeš me pozvati na kafu? Tako je nekako zvučala…Neodređena, tempirana, pa čak i kalkulisana (rekli bi moji prijatelji) da izazove baš tu reakciju, čini mi se. Da, verovatno voliš kad se lože na tebe. Pa…ne mogu ti to zameriti, ko ne voli. ''Trust me, I AM an engineer.'' Par druženja, par rečenica tu i tamo. I te jebene oči. Taj pogled. Crni pogled iznad čaše viskija koji prati moju crnu svetlucavu, čipkanu haljinu. Da, da, uhvatila sam taj pogled. Taj trenutak je bio jebeno hot, toliko da će tinjati u meni zauvek. Kako si bio jebeno hot u tom odelu. Pa drugi događaj i te oči koje me proždiru kao crne rupe dok prilazim nasmejana. Znam, reći ćeš da je sve to samo u mojoj glavi. Možda i jeste. Stalno izmišljam nešto. Stalno me ova moja hiperaktivna mašta dovodi u neprilike. Ima nešto što ti nisam nikada rekla, niti ću. Previše ličiš na mog prvog karmičkog partnera. Iskrvariću to ovde, na ovaj cyber papir. Skoro da nosiš njegovo lice. Ne znam kako je to moguće. Neki glitch u matrixu? Ti reci meni, ti si Arhitekta. I onda si me naložio. Ne, sama sam se naložila. Nego, greška je bila što sam ti to priznala. Jer ko ne voli da uvek ima tu sa strane neku finu vatru, da se ogreje kad je napolju hladno…ili unutra, svejedno. Nisam ni ja svetica, da se razumemo. Znao si za njega. I jeste kako si pretpostavio, nesrećna sam sa njim. Onda moja povreda leđa. Značila mi je tvoja virtuelna pažnja tada. Rekao si : "Hajde, dolazi više…" Ah, kako sam samo želela da ti dođem, nemaš pojma. I večito to tvoje: "Biće bolje. :)" Neće. Meni ne. Jer živim u mreži laži. Lažem sebe, tebe, njega. Retrogradni Saturn, Pluton, Venera…retrogradni ukurac, a možda samo retrogradna ja…Sve me nešto tera da sada i ovde napišem svoju Istinu. Lagala sam sebe da je to samo crush, lagala sam te kad sam rekla da nisam zaljubljena u tebe, lagala sam da ovo nije ljubavno pismo. Lažem njega da sam neraspoložena jer je vreme loše. Lažem kada kažem da je nemoguće biti zaljubljen u nekoga, dok voliš nekog drugog. Lažem da mogu da živim zauvek u ovoj vezi koja mi ne odgovara. Neću cimera, neću bračnog druga. Treba mi strast. Ne loži me više kada me ljubi i dodiruje, zato i nemamo seks već dugo. Lažem sebe i sve dublje tonem u lažnu zonu komfora. Sada kada nam smrt svima kuca na vrata, ili bar strah od iste, imam potrebu da napišem ovo…Kao neko ko sa istom igra šah celoga života, moram priznati da je se plašim manje nego izlaska iz ove zone komfora. Manje nego da priznam sebi da ovako više ne ide, pa kud puklo…Jebote. Da se vratimo na tebe. Nikad se nismo dobro razumeli uživo. Kao da su reči menjale značenje u letu između usana i uha pa onda još jednom, između uha i mozga. Večito ta igra push and pull, pa ignore, pa opet push-pull-ignore i u krug. I da, plakala sam zbog tebe. Plakala sam više puta. Plakala sam zbog čoveka za kog ne znam da li je nesigurni dečak preobučen u samopouzdanog Don Juana ili narcisoidni Don Juan-demon preobučen u nesigurnog dečaka. Pa nije ni čudo što sam plakala. Jebao me koncept "twin flames."Ja sam samo htela da te ljubim. Gazi nam se Venera u škorpiji. Ti nisi to hteo…pa si mi godinu dana posle toga rekao da si razmišljao o tome tada. Čisto iz radoznalosti. Pa…da. Naravno da si to rekao tada, mrtav pijan dok si me aurom pribijao uz zid i jednom rukom ograđivao od radoznalih pogleda. Tako nam je dobro stajao crveni neon. A taman sam se bila ohladila. Htela sam da potireš moje gluposti džin-tonikom, a ja tvoje žestinom. Alkohol je uvek igrao bitnu ulogu u našoj maloj predstavi. Jer kako drugačije pustiti demone na ispašu? Fast forward- činilo se da ti spada maska. Da mi se najzad otvaraš. Da rušim fasade. Kako sam se samo zajebala. Pa neka žena ti je slomila srce, a ja sam bila tu da pružim pažnju. Da dignem ego. Logično. Glupača. Ne slušam sebe, ne slušam prijatelje, pa čak ne slušam ni tebe, tako mi i treba. Veruješ u balans? U odnosima? Stvarno? Nikad ne bih rekla. Ok, ovo ipak nije ljubavno pismo, puno je besa, puno je rana, nedorečenosti, puno je iluzija, priznajem. Ali je iskreno. Istina teče iz njega kao vrela krv, kao lava. Guta sve pred sobom. A meni ostaje da oližem rane i vidim gde ću dalje, sa svom tom istinom. Ne možeš nikoga spasiti. Ponajmanje sebe od sebe. Ali možeš da se trudiš. Možeš da biraš sebe svakodnevno. Ili jednom u…pa ne znam…jednom kad se svet oko tebe slama? Jednom, kad više ne sanjaš smakove, jer smak se dešava? Jednom kad si prvi put mirna u vrtlogu negativnih emocija i dešavanja? U senci smrti? Sada kada si se rukovala sa svojom Senkom? Kad si shvatila da je tvoja hiper-senzitivnost supermoć? Kad si prigrlila sebe, jer ti ništa drugo nije preostalo? Lagala sam da je ovo pismo Ničega Ničemu. Ovo je pismo Tebe Tebi.

[gtaradi]

Komentari dana: 27.12. – 02.01. - tjedan sposobnih građana i nesposobnih institucija

Kako se zove ono kad se uzmu udovac i udovica? - Finale!

U BiH uveden novi zakon u bolnicama, od sad za vrijeme poroda u porodilištima osim muževa mogu da budu prisutni i očevi. Baka, kad si se ti rodila? Kad je djed umro… Baka: • Sine, ne želim u starački dom! • Eee, ni ja nisam želio u vrtić pa ipak ste me vodili… Ulazi Mujo u kafić i zatekne Hasu kako tužan sjedi za šankom i pije. Priđe mu i upita: – Haso šta ti je? – Ma ništa. U lipnnju mi je…

[fantasticnivodic]

U kandžama "Mikrokosmosa" Asuke Fudžimori

U kandžama “Mikrokosmosa” Asuke Fudžimori

Asuka Fudžimori je vrlo mistična figura kada se radi o njenom pojavljivanju u javnosti i pisanju. Piše na francuskom ali stilom vrhunskih japanskih majstora. Britka, genijalna i monstruozna sa svojim prvim romanom “Nekotopia” iznenadila je javnost, dok je “Mikrokosmos” pokazao svu raskoš njenog talenta koji stoji tik uz Rjua Murakamija.

Da bi neko zaista razumeo japansku književnost, neophodno…

[mozgoderina]

Iskušenja instant iskupljenja

Za razliku od osvetljene dnevne sobe, u hodniku je vladala prijatna polutama.[1]

Čekajući autobus 107A iz spavaće sobe, dva drugara ubijala su vreme. Načelnik je na kutiji za cipele cedio bubuljice. Duhovnik je preturao po obući. "Ne pravite valjda džumbus?" upita političar sa visine.

Iguman zgrabi par crvenih, visokih lakovanih štikli. Škiljeći ih odmeri, podbočivši se, te se prezrivo nasmeja. "Sada ću vam pokazati kako se priprema za nastup!" zaneto ciknu. Odnese ga vrag u kupatilo.

Načelnik ubrzo u ogledalu spazi nakaradno našminkano lice. Ispod mantije - uglačane crvene cipelice. Doterani šmeker. Nađe se sred hodnika u dva skoka. Poče da se vrti. Mantija u vazduhu; duhovnik u transu. Oči zatvarao nije, oivičene crnim krugovima na belom licu. Ponosno je podigao čelo. Svečano je stezao jarko crvene usne. Štikle su odzvanjale u ritmu.

Izgubivši konačno ravnotežu, Iguman se ritnu desnom nogom; cipelica poput projektila opauči o zid. Zatalasani duhovnik se sruši.

"Nikako da nauči čestito čekati regularan prevoz", zaključi Načelnik čučeći na kutiji.[2]

[1] Priča je objavljena u zborniku ostvarenja sa ХVI konkursa izdavačke kuće Alma iz Beograda, za najkraću kratku priču, 2017. Propozicije zahtevaju da priča ne bude duža od 900 znakova, pri čemu se razmak između reči ne računa kao znak. Priča "Iskušenja instant iskupljenja" sastoji se od 898 znakova latiničnog pisma.

[2] (1) Šira slika ~ Priča "Iskušenja instant iskupljenja" deo je duže kratke priče koja prati celodnevne satirične avanture u fantastičnom maniru dva arhetipska junaka, predstavnika dekadentne svetovne i duhovne vlasti, Načelnika i Igumana, u besperspektivnom štimungu sumraka jedne epohe. U takvom okruženju i vodeći i sporedni likovi, svako na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima, nastoje da pronađu ili izlaz iz vremenske klopke, ili varljivu (ideološku) prečicu ka novom vremenskom horizontu, koji na žalost, ostaje izvan vidokruga junaka ogrezlih u sopstvene poroke, jalove socijalne obmane i samoobmane i sa okoštalim navikama jednog istorijskog perioda na izdisaju. Ono što najčešće zaista pronalaze su kratkotrajna (samo)zavaravanja i privremeni zaborav (u najboljem slučaju), uzrokovani otklonom od stvarnosti usled suženja ili pomračenja svesti. Izgubljene duše uvučene su u specifičan virtuelni vrtlog u kojem nasumično lutaju od jedne do druge ideologije, misticizma, religije... juče je to bila pranajama joga, danas zen budizam, sutra sufi misticizam... neokonzervatizam, ultra kapitalizam, politički korektan komunizam... itd, itd, itd. No, nažalost, epohalne prečice ne postoje, ali postoji neumitna nepisana kazna za one koji pokušaju da prevare sebe i druge.

(2) Crvene cipelice ~ Crvene cipele, kao moćan simbol, u kolektivno nesvesno popularne kulture ulaze kroz nesvakidašnju Andersenovu bajku "The Red Shoes" iz 1845, koja obiluje elementima mistike, horora, pa i morbidnosti. Britanski film istog naslova iz 1948. (po mnogim vrsnim poznavaocima ove umetnosti, jedno od najboljih ostvarenja svih vremena), svojim kultnim statusom cementira viziju crvenih cipelica kao stihijske sile koje vlasnik često nije u stanju da kontroliše, što je motiv nasleđen iz pomenute bajke. Nešto drugačiji tretman simbol zadobija nakon objavljivanja još jedne dečije priče (1900.) i još jedne uspešne filmske adaptacije. Naravno, radi se o čuvenom "Čarobnjaku iz Oza" Frenka Bauma koji je u režiji Viktora Fleminga, filmsku premijeru doživeo 1939. Mlada Džudi Garland u ulozi čuvene Doroti, nosi rubin crvene cipelice (Ruby slippers). Iako u pisanoj verziji Doroti zapravo nosi srebrnu obuću, uticajna igrana verzija je dalje proširila simboliku crvenih cipelica. Zanimljivo je da neki tumači "Čarobnjaku" pristupaju iz perspektive borbe različitih ekonomskih teorija [William T. Still (2009) The Secret of Oz →]. Crvene (srebrne) cipelice su u tom smislu simbol konkretne društvene ideologije. U svakom slučaju, Doroti treba samo da tri puta lupne petama cipelica i izgovori frazu "There's no place like home", kako bi se odmah vratila željenom domu svom (dakle, počelu, izvoru ili uzroku svih stvari, samoj suštini za kojom se neprekidno čezne, duhovnom preporodu, drevnoj baštini, itd, itd, itd.). Setićemo se i da Zla Veštica Zapada koja se sve vreme dovija kako da se dočepa čarobnih cipelica, konačno shvata da crvene cipelice silaze sa nogu samo ukoliko je njihov vlasnik (duhovno) mrtav.

(3) Sufi misticizam ~ Sufizam je, najkraće rečeno, islamski misticizam. Pripadnik određenog derviškog reda i konkretne filozofske doktrine naziva se sufija. Slično ciljevima praktikovanja joga vežbi ili zen budizma, sufija nastoji da prevaziđe spekulativni nivo egzistencije, da se stopi sa Stvoriteljem i postigne jedinstvo duha i tela. Pojedini derviški redovi praktikuju rituale koji imaju za cilj usaglašavanje ritma misli i pokreta. Red mevlevija je, recimo, poznat po izvođenju seme (samâ), što podrazumeva derviški ples uz dopuštenje i kontrolu šejha, i ritualno slušanje odgovarajuće muzike. Sufije se tada vrte u krug u nekoj vrsti transa, u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu. Po prihvaćenom predanju, prvi mistički sufi ples izveo je 1249. godine legendarni Rumi [Mevlana Dželaludin el Rumi iz Anadolije (1207-1273) ~ "Svežina" →], persijski islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufi mistik iz 13. veka. Kako priča navodi, Rumi je zaneto plesao opčinjen jednostavnim ritmom kovačkog čekića ispred radnje nekog zanatlije.

 Knjiga u PDF formatu (priča je na 139. str.) : { Alma → | Scribd → }

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Knjiga: "Nevidljiva paučina". Izdavač: "Alma", Beograd, 2017. Pedagoški nadzor: koMuNizAM i RENEsANsA. Ilustracije: (1) Anish Kapoor [India + UK] (b 1954) ~ 'Untitled 06 (from '12 Etchings')', 2007. Color etching (77 × 89.9 cm). (2) Joan Miro [Spain] (1893-1983) ~ 'Illustrated Poems - Parler Seul, XVI', (2004). Lithograph (42 x 33 cm). Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi. ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Krekeću li kuvane žabe? →  ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove → 

MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA!: ✓ Usavršavanje →  ✓ Rodbinska konspirologija →  ✓ Upražnjeno mesto → 

[pavlebasic]

Crni humor, znak superiorne inteligencije

Crni humor, znak superiorne inteligencije

Moguće je: i mračne šale imaju svojih dobrih strana

Naučnici su veću inteligenciju doveli u vezu sa sklonošću ka crnom humoru. Ovaj možda i ne tako iznenađujući podatak zasnovan je na jednom proučavanju koje se bavilo kompleksnom obradom informacija, uključene u tumačenje „teškog humora“.

Veći koeficijent inteligencije, međutim, nije jedina stvar koja će vam navodno obezbediti popularnost u…