#hladan

[valiha]

https://vm.tiktok.com/ZMForqQe5/

OMG I have to share this guy 😁

Three things to worry about while in the Balkans!

[tasa9]

Tako je hladan, a toliko mi je toplo u njegovom zagrljaju.

[kubi95-2]

Kao da sam negdje usput

zaboravio kako je to pokazati emocije.

U glavi sve ja to fino zamislim,

jer znam kako treba...

Ali kad dođe taj trenutak,

ja jednostavno ostanem hladan.

[belog-grada-crna-princeza]

[28.07.2024.]

"Razumi me. Nisam ja kao običan svet. Imam svoje ludilo, živim u drugoj dimenziji i nemam vremena za stvari koje nemaju dušu." - Čarls Bukovski

I posle toliko godina.. ne znam šta da očekujem od sebe. Znam samo da mi je na momente koža pretesna, da mi tada na licu piše sve ono što niko ne čita, da im svojim pogledima vrištim u lice, "spasite me", usne razvučene u osmeh sakrivaju sve to i lažem se, u redu je. A šta (mogu) da urade, u to nisam sigurna, ili je i to laž koju gutam umesto tableta jer. Nisam. Bolesna. I nema svrhe i ne sećam se skoro ničega iz tog perioda, a opet možda sam jedino tad bila kao "dobro". Menjam raspoloženja na nekoliko minuta i jedna neodmerena reč, jedan hladan pogled, jedan film koji se pokreće u mojim moždanim vijugama me bacaju u ponor, i kako? Kako? Kako to izdržati? Hajde mi kaži, kako živeti u ovoj glavi? Umem da odglumim ulogu, samo vidiš u meni raste bes, mržnja, prezir prema svetu koji tapše na kraju te scene i još veći prezir prema onoj koja me osuđujuće gleda iz ogledala, u mraku, kada se zavese spuste. A kad bi upoznali nju, ne bi je voleli, ne vole je, beže od nje i sklanjaju poglede; mislite da ja ne bih pobegla? Osuđena sam na nju, pogrešnu, nikad neće biti prava, nikad vam neće biti po meri(lima). Hajde reci, koga da izaberem? Ako me voliš, ne spašavaj me(ne), heroji m(en)i nisu potrebni. Ovakve kao ja se uvek snađu. Spasi nju, njoj je potrebnije; zavoli je takvu, nesavršenu, nepromišljenu, neuklopljenu. Nauči je da se prepusti, ona će umeti da veruje da ćeš je uhvatiti kad krene da pada, još uvek ne vidi ništa osim dobrog na ovom svetu. Oni je zbog toga lome na delove, žele da unište u njoj isto ono što su drugi uništili u njima i to je taj začarani krug, ona zariva očnjake u svoje meso jer ipak se svete samo slabi. A valjda se sveti i sebi, jer nije uspela, da ih spasi od njih samih. I možda ni ti nećeš, ne možeš, spasiti me od mene same. Znam(o) kako se ta igra završava, zar ne? Skoro je godina prošla, od kako sam otišla i od one koja je jedina videla sve, nikad se nisam ni šminkala kad sam je viđala, znaš li? Nisam se sređivala za nju, nekad se nisam čak ni češljala, želela sam da joj pokažem svu ružnoću u sebi i gledam kako zgađeno sklanja pogled. Umesto toga, u njenim očima, rečima, postupcima, videla sam samo ljubav i nežnost i beskrajno razumevanje u koje sam želela da se ogrnem i zauvek ostanem tu, sakrivena od celog sveta. Nije bilo dovoljno, kao što mi je i rekla da neće, jer ja moram da želim da mi se pomogne i možda je vreme da pogledam istini u oči. Ne znam kako da prestanem da potapam brodove koji dolaze da me odvuku na obalu, a previše se plašim da sam potopila i onaj poslednji. Sada kada plivam iz sve snage, možda je uzalud, možda je kasno... Molim te, oprosti mi, nemoj me kriviti ako odustanem, a još važnije: nemoj ni sebe. Jer to ja tebi nikad ne bih oprostila.

-Katarina

[queeen-of-universum]

Oktobar

Prvi hladan zrak

I prvi topli poljubci.

Prvo ‘’mi’’ i prvi tihi koraci do zazidanog srca

Tihi koraci jer ih ne čuješ

I ne osjetiš

Samo se prišunjaju

Kao ti kada kasniš kući

A potajno se nadaš da majka spava

Ali ne spava

I onda cijele noći slušaš negodovanje

Tako i tvoje srce negoduje kada čuje tihe korake

Jer srce čuje sve

Mnogo prije tebe

Ne želi da ponovo bude slupano

Ne želi da pusti

Ali kao što se i majka ujutro odljuti

Tako i srce dopusti

A ti se opustiš

I zaboraviš da je srce plakalo

I da si ti plakao

Jer osjetiš čitavo carstvo letećih insekata

U svom stomaku

A onda se mozak probudi

I želi da te upozori

Da on više neće poprljavati tebe

A ni srce

Jer vam je mnogo puta rekao

Da ćete biti slupani

I bili ste

Ali mozak nikad nije uspio da nadjača srce

I nikada neće

I mozak popusti

A ti se ponovo opustiš

I dopustiš da zavoliš

I zamisli

Srce je bilo pametno ovog puta

Zacijelilo je tada

I cijelo je i sada.

Oktobar nije tmuran.

Oktobar je sunčan.

Zavisi

Kako gledaš.

[jesenjiv]

Miriše ljeto na zrele maline i još mi nije pritisnut onaj taster u glavi. Hladan potok razdvaja planine i svuda se trava zeleni. Imam 25. Gledam u najljepše lice pod ovim suncem, najmlađe lice što je ikad gazilo dvadesete. Izgovaram stidljivo i iskreno “Ti si djevojčica koju najviše volim.” Osjećam toplinu vlastitih riječi i sreću što ih baš tebi govorim, a ti se smiješ.

Da li stvarno uvijek iz sjećanja sanjamo ili ima u tome i nešto malo od onoga što tek treba da se desi? Znam da je ovo sve već bilo i sve se nadam da se sjećam tamo nekog sna, da trava nije onaj sarajevski park, da pod ovim suncem više niko nije tako lijep. A svaki put kad se probudim, sve manje je topline i sve manje vjerujem da djevojčica koju najviše volim i dalje živi na tvojoj adresi.

[belmasworld]

Slepa ulica i hladan dom

crno nebo nad Beogradom

to si mi bio ti, al' sada ne brini

prezivela sam to

[zauvjek-svoja]

ja sam kao more, hladan u početku i što si duže tu, ja sam topliji, ali ako jednom odeš ja ću opet biti hladan kad se vratiš...

[toskadosta]

vrijeme istice

mozda je ovo sve moja karma

za svaku bezobraznu rijec

hladan pogled

i jedno "do mene je".

mozda mi Bog vraca

svu bol koju sam

drugima nanijela

iako nije bila bez razloga.

vjerujem u karmu

kako u losu

tako i u dobru.

vrijeme je da me dobra karma

napokon posjeti.

ne znam koliko dugo

mogu ovako izdrzati.

[salc3]

Da li misliš da tvoje suze,treba i može da vidi svako?Misliš li da je neko toliko vrijedan i dostojan toga?Hajde samo malo,ali malo,počni,kreni,da cijeniš sebe.Nećeš vjerovati koliko će se sve promijeniti,koliko ćeš biti cijenjen.

Ali zapamti,

emocija nije za svakoga,

ne pokazuje se svakome.

Bolje neka kažu da si čudan,hladan,kako te ništa ne dotiče.Nego da ti na rane trljaju so,da to svjesno rade.

Ne postoji slučajnost.

Sve što su ti radili,

radili su sa jasnom namjerom,

nikako drugačije.

[belog-grada-crna-princeza]

"Ma, pusti me da vodim ljubav sa svojim željama."

Zavrti mi se u glavi, na ravnom izgubim ravnotežu, pa ponovo vraćam kontrolu tako što ih probodem oštricom.. ruke mi ne krvare, ne tresu se, sigurne u to što rade. Da li iko sme da zna kako ih vraćam u život, kad ne gledaju, kako ih spajam sa svojim telom, kako je sve u meni budno tada, kako im se prepuštam? A uplašilo bi te da znaš, kako im se samo prepuštam.

Ja bih te, u svoju odbranu, smesta spustila sa tog neba na koje si se zaputio, odsečno ti rekavši da one nemaju veze s tobom! One su moje predstave o tebi, ti to možeš biti.. i ne moraš.

U mojoj glavi si velik, ali ja mogu i da te smanjim, uništim, zgazim. Ne izazivaj me. Prepuštam se njima, ne i tebi. One su te koje mi ubrzavaju disanje, puls, čine krv koja mi struji venama vrelijom. Izvini, ali previše je varnica ugašeno u tuđim grudima, da bih te tek tako pustila blizu, meni ne treba neko koga moja vatra greje, neko ko od nje pozajmljuje i ostaje hladan. Meni treba neko ko će sa mnom u njoj da izgori, pa se sutra sa mnom ponovo rodi. Ako smeš i ako umeš da za mene budeš Feniks, ja ću biti i tvoj plamen i tvoj pepeo. 

Toliko kol'ko sam ja slaba, umeš li ti da budeš jak?

Niko do sad to nije umeo, a lepo sam rekla i hiljadu puta ću ponoviti, trebaju mi ili jači saborci ili veštiji neprijatelji, pa izvoli i izaberi. Za polovinu nisam zainteresovana i nije mi potrebna; hvala terapeutkinji na savetu da nije sve crno/belo, ali odgovorila sam i pri tome ostajem: ako nije to, ja ne bih ništa. 

I zato ti sve ovo krijem, napravim korak, pa se povučem, a ti se ne pomeraš za sad, i to me plaši. Plaši me i oduševljava u isto vreme, loži, uzbuđuje, mogućnost da si jači, još jači od onoga kakvim mogu da te zamislim. Ja ipak blefiram, a ti podižeš ulog, ne trepćeš. Iza pokerface koji ti slažem, drhtim od sve izvesnijeg ishoda da pobeđuješ, svesna da te ne puštam.. da je tvoja moć nada mnom stvarna i da sam u isto vreme sve sigurnija da neće biti destruktivna. 

Ako uz tebe vrtoglavica prestaje, a ceo život niko ne zna koliko se plašim da sam balon koji lako odleti, ako ga ne zadrže na Zemlji... Ako skidam i odeću i kožu, ako ispuštam dah i prelivam se u tebe, kao reka u more. Ako mi bodlje otpadnu, a ostanu latice. Ako sve to preživim i dozvolim, ako na kraju pustim iluziju da sam se uopšte i pitala, ako nisam više onako bahata i ohola kao kad sam rekla sve ono s početka; izvini, ja se tako razmećem da ne pomisle slučajno da sam slaba... 

U tom slučaju možda ti i priznam, jednom, da si mi se ostvario i dao mi nešto više, da si pobedio moje želje i da zbog toga zaslužuješ mesto, ne na tronu, ni na dnu, već mesto ovde. Pored mene.

-Katarina

[nostalgicandecko]

Proleće

Sinoć sam bio napolje

Bilo je lepo

Popio sam hladan nes

Ono što najviše volim

I u čemu najviše uživam

Smejao sam se puno

Čak možda previše i preglasno

Ali me je bilo briga za to

Bilo mi je lepo

A onda sam došao kući

Sedeo sam jedno sat vremena listajući mreže

Iako je listajući prevelika reč

Sedeo sam samo

Ulazio u mrežu

Izlazio

Ulazio opet

I tako u krug

Pustio sam muziku uz koju sam igrao pre izlaska

I nije imala isti učinak

I dalje sam sedeo

Tako sam nekih sat vremena

Besciljno sedeo

I pitao sebe šta radim sa svojim životom

Dugo sam razmišljao

I nisam dobio odgovor na to pitanje

Jer da sam ga tražio još neko vreme

Ne samo da ga ne bih našao

Nego bih uprljao svoje ruke u onoj crnini od misli

A ne smem to da uradim

Sutra je proleće

Najavljuju lepo vreme

20 stepeni

Grejaće sunce

Ja ću biti bolje

Jer ipak proleće je

A to je moje omiljeno godišnje doba

Kada sve procveta

Pa i ja

Zar nije tako?

Možda i nije

Možda neću biti bolje sutra

Možda ću se vratiti kući sa posla i iz teretane

I opet sedeti sat vremena preispitivajući sebe

I svoje odluke

Možda neću biti bolje

Ali koga briga

Sutra je proleće

Moje omiljeno godišnje doba

~ D.K.

[celestialstorms]

O gradjenju: Kasna je noc.Mesec vise nije pun, ali na mene deluje jace nego kada je bio.Obliva me hladan znoj, dok mi telo gori poput usijanog lima.Vise ni sama ne znam da li sam ziva ili je normalno osecati se ovako nakon smrti, realnost je uzela neplaceno odsustvo.Kazu da sto manje znas, manje ces patiti, mada vise volim onu: ,,Radoznalost je ubila macku, ali ju je zadovoljstvo vratilo u zivot”.Nekad pomislim kako bi bilo da neke stvari nisam saznala, da nisam toliko radoznala, ali tad moj zivot ne bi bio onakav kakav je i ne bih bila zadovoljna njime.Vecito pitanje je: ,,Sta je zapravo zivot?”.Najprecizniji odgovor bi bio proces izmedju umiranja i radjanja, a opet, opširno gledano, to nije odgovor.Kao svako zivo bice, covek u zivotu nije sam i susretne se sa drugim ljudima.Oni su privremeni stanari(posetioci), deo njega ili samo su se nasli u njemu u prolazu.Zivot coveka, u drustvenom smislu mozemo posmatrati kao kucu.Temelj predstavljaju ljudi koji su nam podarili zivot.Oni su u njemu jos pre nas i predstavljaju polaziste zivota.Cak i kada se kuca srusi, temelj ostaje.Ne biramo njegov estetski izgled, sluzi da nam da semu po kojoj ce se geraditi kuca.Sam zid kuce se sastoji od cigle i maltera.Cigle biramo po nasoj meri, dok malter predstavlja nevidljivu vezu medju tim ciglama a to smo sami mi.Desi se, barem u metaforickom smislu da se neka cigla ne uklopi, tako je i sa prijateljima.Prosto za neke ljude prerano donesemo odluku da su nam prijatelji, ali cigla ukoliko se odstrani tokom same gradnje nece narusiti kucu.Problem je sa onima koji su tu dugo i odjednom odluce da ne budu deo nje.Tada se kuca rusi.Pregradne zidove mozemo posmatrati kao prolaznike, nisu neophodni, i kao sto njih stavljamo tako i prolaznike, svojom voljom pustamo u zivot.Mozemo ih srusiti kad hocemo a da ne naruse kucu.Krov predstavlja gornju granicu drustvenog zivota od koje pocinje gradnja porodice.Porodica je krov kuce, krov je i covek sam.To su bica sa kojima ne delimo samo radost i tugu, vec i sam zivot.Tokom nevremena desi se da neki crep spadne sa kuce, ukoliko je slomljen, zameniti ga, ukoliko je citav, vratice se na mesto.Kada se sagleda ko cini covekov drustveni zivot, ima tu dosta pozitivnih aspekata, ali zasto i dalje postoji potreba da nekad bude sam?Nije to nista lose, za dobro funkcionisanje zivota potrebne su sredjene misli, a niko do samog coveka za njega ne moze to…Koliko god taj put trajao bude najsrecniji kada se vrati u svoj dom.

[pustapoljanade]

Ako svane dan, pa budeš sam, i sjetiš se mene, nemoj da me zoveš.

Spakuj kofer pun kajanja, uspomena, tuge i sjete i pusti nek' ga hladna Neretva vremenom odnese.

Odnijelo je vrijeme i veće stvari, neka nosi i to.

Ne čuvaj sjećanje na to da sam bila jedna ja, da smo bili jedni mi i da smo mogli da budemo puno više.

Kasno je.

Ako svane taj dan, pa požure prsti da nazovu stari broj spasa, sjeti se da sam se borila sve dok više ništa nije ostalo, i da nemam više šta da dam.

Ne zovi, jer hladan je dah sjećanja i ništavila.

"Poželi sreću drugima kad' nemamo je ti i ja, i nek' se nikom ne desi ono što je tebi i meni."

[poeticlicense12345]

Nedam noćas da me sputa

Narav ljudska

Narav slaba

Nedam noćas da me sputa

Tiha čežnja

Ljubav tanka

Lunu slijedim u bezdan zvijeri

Krv i blato

Urlik hladan

Zar ne vidite ljudi dragi

I u vama

Da zvijer spava

text author: Antun Hernaut

[putovanja-i-osecanja]

Smeštaj ili tako ti ga nazovi...

A sad posebna priča je smeštaj. Ovo dobijate za prenoćište koje košta oko 2K dinara. Interneta nema, dočekao me je hladan tuš, sapuna, šampona, toalet papira nema...ali ima 2 kreveta i krov. Dobro da se ne žalim za te novce je ok....ali sapuna nema, bar mali sapunčić...Struja je upravo nestala.