#kakvi

[aristotels]

gledan slike...pa mislin o okupatorima, i novin i starim, onima ča bacaju bombe i ruše, i mislin na šta bi parija moj grad da počnu pucat, i na šta bi parila lučica, šta bi bilo od brodova, šta bi bilo od borova na marjanu... pa prah i pepeo... da pitaš čovika na ulici reka bi ti da bi mu srce puklo, da bi uzeja pušku i krenija u rat... A isti taj čovik ne vidi da su tu već kandže zabili ovi šta ne ruše - a ne, suprotno, grade, grade i uzimaju od nas i polako se šire... "uništavaju našu kulturu" ma kakvi sirijski imigranti, na krive ljude misliš mali čoviče, na krive se ljutiš, nisu nepalci ni indijci tu da ti uzmu šta imaš, ne zanima njih to, nego zapadni svit šta nosi bile košulje i rukavice i dijamante...koji kupuje zemlju koji diže cijene koji tira dućane i svit iz grada radi turizma...onih koji su napravili takvu situaciju da ljudi bogami i nemaju šta radit osin apartmana...i ja kažen da se moramo rišit tog jebenog turizma, i pitaju ljudi pa šta bi ja da oni rade umisto toga - jel ima kakva tvornica, jel ima kakva škola, jel ima ičega drugog, a da plaća da se more živit, i šta ću in ja reć osin da eto, nema...pa jel ima koja druga opcija osin tog zapada šta nas financira i drži ka ekonomsko roblje, oće nas istok uzet...? ma neće ni oni, jebe se njih za nas... a da se svi opet ujedinimo i budemo naši, to je moja vira, a onda opet kako, pobogu, kako, od čega da mi preživimo...balkanska federacija od čega da gradi i stvara, kad je zapad uzeo sve, pokupovao za siću, uzeo i donija svoje...i još ga slave...čoviku uzmeš nogu, daš mu protezu i on ti zafali...pa o čemu mi pričamo...isusa je proda juda za škude...

[de-dijon]

Znaš prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim, baš voleo. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio, ali uvek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto.. Baš njoj sam najviše bola donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe. Stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam đubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada...

– A šta sada? Preboleo si je?

Ma kakvi! Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.

– Zašto sada ne odeš i kažeš joj sve?

Eh, vidiš... Uspeo sam šta sam hteo. Otišla je od mene. Sad kad se vratim, više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina... Ali...

– Idi do nje onda.

Ne mogu.

– Zašto?

Uključila je razum. Shvatila je da sam, ipak, preveliko đubre i da je ne mogu voleti nikad. Voleti onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrliti je, mada znam da ona meni bi.

– Tebe je nemoguće shvatiti!

Eh prijatelju, znam.. To čujem često. Samo jedna osoba mi je rekla da me razume..

– Ko!?

Pa, ona, druže...

Đorđe Balašević

[lifeinbooks]

Jednom kad te svijet umori, ti mu reci. "Svijete, ne želim više ovako. Namećeš mi pravila za savršenstvo, norme kojih ne bi smjelo biti. Pokušavaš me ukalupiti, izraditi po nekom svojem kriteriju ljepote. Želiš da ti, kao svi drugi, i ja budem po mjeri. Tjeraš me da brišem suze, kao da je plač znak slabosti. Očekuješ od mene da svaku nepravilnost na licu prekrijem kao da jedino s takvim maskama mogu negdje pripadati. Govoriš mi kako su moji ožiljci neprivlačni i očekuješ da ih sakrijem. Kao da ne pričaju neku priču, kao da nisu dokaz svake moje pobjede. Želiš da su mi usne punije, a ne znaš da je smijeh najljepši onda kada je srce ono koje je puno. Namećeš mi tuđe standarde za opseg mojih prsa, struka i bokova. Kakvi su to standardi koji ništa ne govore o opsegu zagrljaja? Izruguješ se strijama, tim valovima na mom tijelu. A zašto? Jer to tebi nije lijepo. Želiš da promijenim svaki dio tijela koji se ne uklapa u idealnu sliku ovog vanjštinom zaluđena čovječanstva. I da budem manje ja, jer nisam ja ovdje da budem cjelina, ja sam ovdje samo da tebe budem dio. Zar ne, svijete? E pa ne želim više ovako. Ostavi mi sve nepravilnosti na ovoj mojoj koži, ostavi sve greške na ovome mome tijelu, ostavi sve što po meni ispisuje život. Najsavršeniji su ionako oni koji uspiju ostati svoji.

[tamarica11]

Ne volim te vise, mislim

Al nekako, kada je casa pri dnu

Ukucam tvoj broj,

I cekam

Cekam da kazem sebi:

“Ma jedan je zivot, zovi ga!”

Ali nikada, nikada nisam dosla do tog trenutka.

Mozda ipak nisam bila toliko pijana,

Ili te mozda stvarno nisam volela

Ne volim te vise, mislim…

Ali nekada, kada legnem pored njega

Pozelim da si to ti,

I zamisljam nas kako ne spavamo

Jer smisljamo kakve ce nam boje biti zidovi kuce

I kako ce nam se zvati sin.

Ali, mi nikada, ali stvarno nikada

Nismo ni dosli do tog trenutka

Jer smo uvek legli posvadjani,

Zbog necega sto si ti napravio

Ili zbog necega sto sam ja rekla.

Stvarno, mozda te ipak nisam volela.

Ne volim te vise, mislim…

Ali ponekada, kada vidim neki par

Setim se nas.

Kakvi smo bili na pocetku

Kakvi smo bili sami

Pre nego sto si ti doveo

Nepoverenje

I lazi i sumnju

I nju,

Koja nikada nije trebala biti tu.

U nasoj postelji,

Medju tvojim rukama

I na tvojim usnama.

To stvarno nikada nije bila ljubav.

Nije bila ljubav.

Nije bila ljubav.

Gde te neko ne ceni i ne postuje,

nije ljubav.

Svratim ti ponekad,

Ali ti se nikada ne bih vratila,

Jer moja ljubav nije bila ljubav,

Vec iluzija o ljubavi koju zasluzujem.

Stvarno…

Ne volim te vise,

nikada ni nisam…

Jer da jesam

Pozvala bih

I zidovi bi bili beli

I ime bi bilo Relja

I ona nikada ne bi bila tu

I mi bi bili mi,

Kao i na samom pocetku.

Jebiga.

Stvarno,

Ljubav nema nista sa tim,

Stvarno,

Nikad te nisam volela…

Ne mislim, znam.

Tvoja T

[uraandri]

"kakvi stihovi, sidu leče"

[eylunur]

(Izvor ilustracije)

Ja sam neko ko sve tužne priče mog života proživi sa šutnjom, jer smatram da riječi često nisu potrebne, ali na 11. Juli, ne dođe mi samo da pričam, već da vrištim od bola i muke. Da tim vriskom ispričam 8372 priče koje su ugašene prerano i monstruozno od strane srpskih četničkih agresora. Zbog ovih 8372 duša i mnogih drugih koji su položili život braneći našu domovinu Bosnu i Hercegovinu, mi danas možemo slobodno da ispoljavamo svoju vjeru Islam i da se ponosimo time što smo Bošnjaci i Muslimani. I ne dajte da vam poturaju priče kako danas nije bitno da li ste Srbin, Hrvat ili Bošnjak, itekako je bitno. Ovaj narod je ubijan samo zato što su Bošnjaci, samo zato što su Muslimani. I kako rahmetli Alija Izetbegović kaže: “Čuvajte i očuvajte svoju naciju i ime Bošnjak, vjeru i tradiciju. Gubitak identiteta plaća se ropstvom i poniženjem.”

Naša je dužnost da ne zaboravimo našu prošlost. Naša je dužnost da podsjećamo na genocid u Srebrenici, koji se desio uz odobrenje "velikih svjetskih sila". Naša je dužnost da ne zaboravimo šta su nam uradile naše "komšije". Iste komšije koje ove godine organizuju proteste protiv nasilja u njihovoj državi, a potiču i odobravaju nasilje u susjednoj državi. Ne može čovjek a da se ne zapita kakve su to pokvarene duše, kakvo je to zlo, kakvi su to monstrumi. Allaha mi, skoro da ne prođe dan, a da o tome ne pomislim barem na tren. Naša je dužnost da odgojimo zrele generacije. I kako hafiz Ammar Bašić kaže: „Moramo odgajati generaciju koja će se sjećati genocida, koja ne smije biti žrtva nego gazija“.

(U nastavku dova Reisu-l-uleme koju sam malo skratila, ali ostavljam vam link preko pa ju cijelu proučite ako želite)

U ime Allaha Milostivog, Samilosnog!

Zahvala pripada Tebi, Koji si dao smrt i život da bi nas iskušao ko će od nas bolje postupati; - Ti si Silni i Mudri. Hvala Tebi Koji si u Svojoj Časnoj Knjizi rekao: I ne recite za one koji su na Allahovu putu ubijeni: "Mrtvi su!" Ne, oni su živi, ali vi to ne znate! Gospodaru naš, Ti si nasilje zabranjenim učinio i Svoju prijetnju si u Objavi obznanio:"...ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini – kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva – kao da je svim ljudima život sačuvao." Naši Poslanici su im jasne dokaze donosili, ali su mnogi od njih, i poslije toga, na Zemlji sve granice zla prelazili. Gospodaru naš, Ti Kome pripada svaka veličina, sila i moć, Ti Koji si sve stvorio, Ti si vječno Živi Koji ne umire. Tvojom Te milošću molimo za spas koji je samo od Tebe! Ti si Utočište potlačenih i onih kojima je zlo i nasilje učinjeno. Tvojom Te milosti molimo da spasiš i zaštitiš nedužne od onoga ko zlo čini i od onoga ko im zlo sprema! Gospodaru naš, oduzmi im snagu i spriječi one koji zlo drugim ljudima snuju, i one koji im u činjenju zla pomažu, ma ko oni bili i ma gdje se nalazili! Gospodaru naš, oprosti svim merhumima koji su Ti čisto vjerovanje iskazivali i Tvog poslanika, Muhammeda, a.s., slijedili. Molimo Te, Uzvišeni Gospodaru, sve naše šehide Svojim plemenitim oprostom obaspi i milošću Svojom ih u Džennet uvedi! Strpljivošću njihove najmilije osnaži. Put istine svim ljudima pokaži. Bože Svemogući, ujedini naša srca u vjeri i ljubavi. Učvrsti korake naše u istini i pravdi. Osnaži volju našu u bratstvu i slozi. Udruži misli naše u domu i domovini. Molimo Te, Bože, da tuga bude nada, da zločincima kazna bude pravda, da majčina suza bude molitva da se više nikada i nikome ne ponovi Srebrenica.

[shekyspeare]

Prodajemo

vječno

za

prolazno

pa

se

čudimo

kakvi

smo.

[poeticlicense12345]

PRAVIM SJAJEM MOŽE SJATI SAMO ŠTO JE ŠTO JE PROŠLOST SAD, ŠTO NE MOŽE DA SE VRATI, ŠTO JE BILO KO ZNA KAD

Da li ste ikada pomislili kako ovo vreme nije za vas i da bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ili vek ranije? Mislite li da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Da li (jugo)nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi i mislite kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji, što potvrđuju i njihove priče iz mladosti?

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih stos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama.

Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.

Označava duboku emociju, koja bi najbolje mogla da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu i verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao „ljubav koja ostaje kad osoba ode”.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje, gde se smatra da je uzrok svih patnji požuda – u proširenom smislu, želja ili žudnja. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

U zapadnom društvu i današnjem vremenu, nostalgija više nema negativnu konotaciju; kad je dozirana, poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje „dobrih starih vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare objave pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.

Ruku pod ruku sa tim ide idealizacija prošlosti, odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su zapravo bili.

kad je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i sakrivanje u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam. Tako su je i zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD, kroz medije predstavljena kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Često slušamo o čežnji za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red i sve je bilo drugačije nego sada, i (sudeći po žalopojkama onih koje sam ja imala prilike da čujem) nimalo nalik sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka, posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije, još u antičko doba. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali od tada pa do sada, nastalo je mnogo dela u kojima se ponovila ista žalba, pa se nameće pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada sa svakom narednom ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe: ako je (svaka?) prethodna generacija bila bolja od one naredne, kako i zašto se to desilo, ako ih je ona generacija koja se žali vaspitavala?

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ako ste ga pročitali, znate da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. Ne bogougodnog seksa u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, često sa ljudima koje su junaci prvi put u životu videli.

Kaže se da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna tzv. pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.

Iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine, koja je bila trn u oku, pre svega Crkvi.

Ljudi su se opet jako zabrinuli u 18. veku, kada su dnevne novine postale popularne.

I opet, kad je na scenu stupio radio.

Kao što već možete i da pretpostavite, isto je važilo i za televiziju, uređaj za koji su „njegovi protivnici izrazili žalbu da preti da ugrozi radio, razgovor, čitanje, obrasce porodičnog života i rezultira vulgarizacijom američke kulture”.

Problem je i odbacivanje tradicionalnih vrednosti; daleko od toga da su one a priori loše, ali isto tako, na sve manje ljudi (pre svega mladih) utiče ona famozna krilatica „a šta će ljudi reći?” koja tera ljude da rade ono što njima lično možda ne odgovara, ali – „to tako treba”.

„Verovatno ne postoji period u istoriji u kom su mladi ljudi pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbacuju staro i žele novo”, kako reče jedan novinar Portsmutskih večernjih novosti u svom članku. Objavljenom 1936. godine.

Vremena se menjaju i način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo; današnje vreme ima mnogo loših strana, da, ali imalo ih je i svako prethodno.

Ljudi su oduvek bili isti.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[elezdi]

Q kakvi hubavi zvezdi

Kato men

Padashti

[aristotels]

za anona koji se raspituje o strahu o odlasku u split- ja sam bosanka. bila sam nedavno u splitu sa porodicom, i svi imamo veoma prepoznatljiva muslimanska imena. ljudi su bili jako ljubazni, raapituju se o sarajevu sa ocigledno pristojnim konotacijama.

takoder sam bila u beogradu ljetos prosle godine. na ulazu etnoloski muzej kada sam kupovala ulaznicu, covjek me pitao jesam li student. ja sam rekla da jesam ali iz sarajeva, a on je na to odgovorio "ma ti si naša" i dao mi studentsku ulaznicu.

po cijeloj bivsoj jugi ljudi su divni. ali ce se nazalost tu i tamo cuti o nekom incidentu. all in all ne isplati se uvijek previse brinuti o ovome.

točno tako...prema meni su ka splićanki svi okolo bili divni...u beogradu ljudi odma ispitivali o naglasku, i to je baš bilo kad je bio neki skandal u nas sa srpskim vaterpolistima ja se mislila ako će me lopatom polomit nek me polome imaju pravo...ma kakvi...ljudi mi pomagali da nađem ulice i zgrade za ruku me vodili...u ljubljani čim su čuli da sam iz splita odma pristojnost do daske...dali mi besplatne krafne, popuste, jer sam iz eto lipog grada...(moja cura slovenka popizdila da šta ja iman bit tako privilegirana 🤣)...ja sam inače strip autor, a mi smo jako povezani na prostoru juge, stalno surađujemo, svi smo umreženi...mene u beograd zovu na izložbe pa mi njih vamo i tako...pa oni nama intervju mi njima...pa moj prika sarajlija se javi da će proć kroz split, pa kako je njima super kako mi pričamo...

uglavnom svit je normalan a budala ima da do dućana odeš. eto jedino šta mogu zamislit to su registracije na autima...

[snoviuniverzuma]

Neke ljude je bolje i da skroz izgubiš i zaboraviš, nego da ti se nekada vrate i to iz jednog prostog razloga: nikada se ne vraćaju onakvi kakvi su bili kada su odlazili.

[lifeinbooks]

Svaki problem ima svoje rešenje. Svaka tuga je prolazna, shvatio sam to. Shvatio sam da je sasvim okej da ostanu ožiljci od rana. Ono su tu da nas podsete na sve što je prošlo, što je iza nas. Shvatio sam da se neku popucali šavovi ne mogu više zašiti. A i ne krpa se svaka rana. Neke moramo ostaviti otvorene i pustiti ih da same prođu. A neke osobe ne može oprati ni najčistija reka kada ti se zgade. I to je u redu. Neki događaju treba da prođu, da nas nauče nečemu i da ostanu u našoj prošlosti, podsećajući nas na greške koje smo pravili i na ljude kakvi smo nekad bili.

[sonnywise]

Citirasmo te večeri Duška Radovića kada je rekao "da se pri odabiru životnog saputnika i posla treba biti pametan, svim ostlim danima se može biti glup", vidno zamišljen, čovjek pun života se na kratko zamisli pa uz uzdah reče: "na prvom mjestu životni saputnik"... Te večeri nam tema bijaše dunjaluk i halovi kakvi ga zadesiše, u mislima mi prođe ovaj insan kako će kući poljubiti ćerkicu i suprugu, jer ga citat sjeti na blagodat koja mu je darovana, a on kao nosioc emaneta baba i supruga često smetne od količine života na njegovim plećima... Rekoh sebi eh, ni jedan ti razgovor nije uzaludan putniče, putuješ i čuješ, slušaš i mudruješ, mnogo berićeta se u muhabetu nađe za onoga ko tragati zna i ko znake na putu može da prepozna...

-sonnywise

[lale-i-knjige]

U konačnici, ljudska percepcija ne znači baš ništa. Ljudska percepcija neće vam ništa dati pred Allahom. Niti će dodati šta vašim djelima, niti će od njih šta oduzeti. Ljudska kritika od vas neće ništa oduzeti niti će vam njihova hvala šta pridodati. Neće. Međutim, znate šta se desi kad se ljudi stalno hvale, ili kritikuju? To počne utjecati na njih. Ljudi počnu sami sebe doživljavati u svjetlu onoga kako ih drugi vide tako da njihova slika o sebi biva zagađena, jer ne vide sebe onakvima kakvi doista jesu. Vide sebe u svjetlu riječi drugih ljudi. To je ljudski fenomen, i to je razlog zbog kojega imamo Božiju riječ tako da možemo vidjeti sebe u svjetlu Njegove Riječi. I to je ono što će nam pomoći da vidimo sebe onakvima kakvi zaista jesmo.

Nouman Ali Khan, Oživi svoje srce: stavi svoj život u perspektivu

[slucajnomi]

Ne dajte da vas iko uveri da ste teška osoba i da ste srećni što vas eto oni takvi zlatni, trpe. Vi ste divni takvi kakvi ste, a oni su obični manipulatori.

[rezonancija]

Ljuta sam i negdje moram podijeliti svoje mišljenje, ne mora to nitko ovdje ni pročitati, ali samo da izbacim iz sebe.

Neki dan sam gledala ,,Oppenheimera" i iskreno sam oduševljena filmom i Nolan nije razočarao. Nije mi sad to najbolji film svih vremena, ali je izvrstan, gluma i efekti i radnja, sve.

Tako da zadnjih dana dosta gledam neke intervjue i sl pa mi se tomu prilagodio i algoritam na telefonu i izađe mi ovaj članak na slici lijevo (ukoliko nekog zanima članak javite se pa šaljem link). Ja nisam pisac, ali sam pročitala dosta knjiga pa mi je procjena donekle mjerodavna i ja dugo nešto lošije nisam pročitala i živcira me kako ljudi bez prikladne podloge i razumijevanja u materiju mogu tako švrljati po internetu i pisati ,,svoje osvrte na filmove" (i druge stvari, ne samo filmove). Kad će ljudi shvatiti da ne može baš svatko biti pisac, pjevač, kritičar itd.? Ljuti me kakvi ljudi dobiju glasa i publiciteta samo jer živimo u ovakvom vremenu kad je internet nekadašnja gradska tržnica, samo što mi ovdje ne možemo dočarati neodobravanje tuđih gluposti gađajući ih nečim..

A o kvaliteti samog portala govori desna slika.