#savrsenstvo

[lifeinbooks]

Jednom kad te svijet umori, ti mu reci. "Svijete, ne želim više ovako. Namećeš mi pravila za savršenstvo, norme kojih ne bi smjelo biti. Pokušavaš me ukalupiti, izraditi po nekom svojem kriteriju ljepote. Želiš da ti, kao svi drugi, i ja budem po mjeri. Tjeraš me da brišem suze, kao da je plač znak slabosti. Očekuješ od mene da svaku nepravilnost na licu prekrijem kao da jedino s takvim maskama mogu negdje pripadati. Govoriš mi kako su moji ožiljci neprivlačni i očekuješ da ih sakrijem. Kao da ne pričaju neku priču, kao da nisu dokaz svake moje pobjede. Želiš da su mi usne punije, a ne znaš da je smijeh najljepši onda kada je srce ono koje je puno. Namećeš mi tuđe standarde za opseg mojih prsa, struka i bokova. Kakvi su to standardi koji ništa ne govore o opsegu zagrljaja? Izruguješ se strijama, tim valovima na mom tijelu. A zašto? Jer to tebi nije lijepo. Želiš da promijenim svaki dio tijela koji se ne uklapa u idealnu sliku ovog vanjštinom zaluđena čovječanstva. I da budem manje ja, jer nisam ja ovdje da budem cjelina, ja sam ovdje samo da tebe budem dio. Zar ne, svijete? E pa ne želim više ovako. Ostavi mi sve nepravilnosti na ovoj mojoj koži, ostavi sve greške na ovome mome tijelu, ostavi sve što po meni ispisuje život. Najsavršeniji su ionako oni koji uspiju ostati svoji.

[ruzamalogprinca]

Nije jos 03:18...

Ne... Nema veze, nadam se da neke stvari mogu i ranije da ti pisem. Vidis... nikad te nisam pitao o cemu bi ti zelela da ti pisem. A uvek se pitam sta bi me ti pitala. Stvarno ne umem da citam misli i ne zelim, uf... sta bih ja zeleo. Zeleo bih sad da pricam sa tobom... opusteno... uz winston sa ukusom borovnice, mozda i uz casu nekog pica uz vatricu u kaminu, negde gde ima dosta snega (ako mi se ne svidi razgovor da te izbacim i uvaljam u sneg, pa da ti se smrznu obrazi i razladi nosic koji tako ponosno zastupa neki, meni, nemoguc stav, a posle da te vratim unutra i susim kosu nekim prastarim peskirom od frotira i da te gledam kako ti se oci cakle i iz kojih govori sam pakao, a ja se pecem na toj vatri.

Pecem se i res sam pecen i tvoj sam... Znam da cu te voleti dok sam ziv... A i posle toga... Da... Siguran sam.

Ja u tebi, mozda nisam (jos) video savrsenstvo, ali se ja sa tobom tako osecam. Probudjen, pitom, voljen...

Ne mogu da kazem da se nekad ne naljutim na tebe. O da... Naljutis se i ti na mene... Ali te volim... Nedostajes mi kad te nema i nemoj to da mi radis. Tada srce hoce da mi iskoci, oci nece da me slusaju, a glava kuva.

Volim te sreco moja, volim te i nedostajes mnogo.

02:55 21.12.22.

[kraljicisljubavlju]

Neko u crnom, neko u belom

za nekog savrsenstvo, za nekog razocaranje

za nekog... ma znas vec... volim te crno bela kraljice

i pusti vencanja... voli me.

[samo-nikad-ne-zaboravi]

fak 🙄

[asweetjane]

Kako su mu bili zaprečeni putevi ka savršenstvu, krenuo je ka dnu, do krajnjih mogućnosti Sudbine, tamo gde je ona najteža.

(Nečiji) citat iz dnevnika Margite Stefanović

[nadianada91]

Ja bih da ga nadjem, da ga sretnem, da odemo negdje, da ga slusam sve dok zora ne svane, da ga volim, da budemo srecni. Ja bih da budem sve njegovo, kao sto je on moje sve. Cijeli moj svijet, moj svemir i nemir.

Sve u jednom muskarcu.

[lifeinbooks]

Rijetki će te pitati kako si zapravo. Pozvati te u kafanu da zajedno proslavite onu diplomu, zagrliti te i zaplakati s tobom na pjesmu koju ti je voljela majka, otac, muž, žena, a više ih nema ili prva i najiskrenija ljubav koju nikad nisi prebolio. Samo rijetki će razumijeti tvoju ljepotu, tvoje kilograme, nesavršene mane koje su se nekako savršeno poredale po tvom licu, tijelu i koje te čine posebnim. Samo rijetki će voljeti tvoj krivi nos, tvoje podočnjake, velike ti uši, nekoliko kilograma više od onih iz kataloga nekog modnog časopisa ili savršeno sređene Instagram slike.

Rijetki će te pitati kako si zapravo. S kakvim snovima ideš umoran spavati i koliko se umaraš preko dana dok radiš na ostvarenju svojih snova. Rijetki će te pitati koliko ti je teško u školi, fakultetu, na poslu, u braku, u obitelji, u vožnji. Rijetki će pitati kome bježiš kad bježiš od sebe i rijetki će ti reći da imaš kome doći, kad poželiš pobjeći od sebe.

Zato, čuvaj takve ljude. I čuvaj sebe. Od umora, od ljudi, loših pitanja i nikakvih odgovora. Čuvaj sebe od bježanja i sudaranja sa sobom samim. Već večeras odgovori sebi na nikad postavljena pitanja. Već večeras priznaj sebi koliko rijetko sebi govoriš kako si premoćna osoba i kako ovaj svijet vrijedi jer te ima.

Već večeras reci sebi da si rijetka osoba i da je onaj Balašević fakat bio u pravu - da samo rijetki nađu rijetke. Zapravo svašta će drugi govoriti. Ali ćeš ti svojim životom, nekad i bez ijedne izgovorene riječi puno toga reći.

[all-about-luna-blog]

Da sam imala sansu da napravim savrsenog momka ne bi bio ni u pola kao on.

@all-about-luna

[stassenbeograd]

Ima li išta lepše od svežeg, ručno ubranog čaja? 🌱Stassen čaj je čaj sa garantovanim poreklom, proizvodi se na plantažama Stassena koje spadaju u najbolje plantaže na svetu. 🌱Ručno se bere, i to samo pupoljak i list do njega. 🌱Stassen čaj je 100% čist čaj, bez pesticida i GMO. 🌱Birajte za sebe samo najbolje!🌱 . . . #stassentea #pureceylontea #stassensrbija #indijskičaj #ruskičaj #crničaj #zeleničaj #majkapriroda🌳 #daruje #savrsenstvo #stassen #čistcejlonskičaj #ljubiteljičaja #vremejezačaj #vremejezadetoks #birajnajbolje #čajsaporeklom #bezgmo #bezpesticida #zdravlje #energija https://www.instagram.com/p/CAFQ8v7pUev/?igshid=9jqkmbrxzn5c

[an-shh]

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj. To se u stvari jutro po sebi peni i razapinje dugu. Ja sam priznao jednoj ženi da je život nešto prosto u meni, – a nije baš tako prosto. Ja sam mislio da ću ići pravo dok se ne pretvorim u lenjir, a našli su me u krugu. Našli su me posle lutanja srozanog od vriska do šaputanja. Prošao je oktobar. Među nogama drveća polako zaudara na vlagu i krv. Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu. Sedite malo kraj mene kao kraj groba. Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba. Sedite malo kraj mene, vidite: opet sam dobar. Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza kao streljanom vojnom beguncu. Proletele su ogromne zlatne kočije kroz naše utrnule oči, a mi ih sačuvali nismo. Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo gorko od smeha i slatko do plača. Dozvolite mi da posle svega dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo, onako malo nostalgično kao što pišu senilni penzionisani admirali preživeloj posadi sa potopljenog razarača. Gospođice, kazaću, gospođice, sve je, sve je, sve je gotovo. Ovde cveće pokojno prodaju razliveno u parfemske flaše. I sve je, sve je, sve je spokojno kao da vetar nikad nije šamarao drvored i po oknu se pleo. Gospođice, kazaću, u ovu jesen, frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem, to što sam odjednom sed ne znači da sam beo. Ti si jedina nahranila svu moju glad sa ono malo mesa i sna. Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju i dlanova. Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile. Voleo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove na horizontalama tvog dna i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova, i moj oktobar kroz sve tuđe aprile. Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća? Da li sam još uvek među svim tvojim životima onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saća? Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade. Ponekad kaplju kiše, čudno, spokojno. Nemam volje ni da živim ni da se ubijem. Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno, nešto pokojno, nešto golubije. Možda je dobro da znaš: posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike, danas – mogu da podignem zarozane čarape lično bogorodici u dostojanstvo prerušen. Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim, crnim sisama gospođe keruše. Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše. Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju i onako pevuše. Ti me svakako razumeš: sve je, sve je sve je gotovo. Uplašeno sam pijan i prazan i sam. Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi, neko kome otkrivam sve tvoje putokaze do mog usijanog temena. Nikome nemoj reći ali ja, koji najmanje znam o sreći, hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam i dok umire drveće i vetar po lišću gazi hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi i davnoprošlog vremena. Možda nećeš verovati: i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo. Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku i postelje u sobama smeškaju se na isti glas. Svi se portiri na isti način brinu onako malo rođački kad im laku noć kažemo. Svi se portiri isto onako brinu, majke mi, kao da znaju za nas. Dalje ne bih imao ništa više da ti javim. Pijana od hladnoće subotnja noć se valja. Satovi su već odavno povečerje odsvirali. Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim jedino možda to da si ostala najlepša medalja iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali. Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano. Inače, zapamtio sam: ljubav je najgolubija samo u onim kricima koji se poklone prvima. Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi nasmešim u ovu jesen pomalo krišom, kroz suze, pomalo demodirano, ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima, ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Miroslav Mika Antić

[tianalavica]

[ilijadj]

Zaljubio sam se u njenu predstavu. Bio sam njen i pre nego sto se zavesa podigla. Bilo je necega sto me je povezivalo sa njom. Nekakva glazba, recenica, pokret i osecaj. Bila je toliko nalik meni da mi je citala sa usana. Nisam ni morao da govorim kako bi me skapirala. Mrzeo sam takvu zenu. Osecao sam se beskorisno, porazeno, osecao sam se zaljubljeno i njenim. Morala je bas ona biti moje savrsenstvo. Nije mi mogla dati malu prednost i mogucnost da je samo volim. Na svaku moju rec je imala dodatnu, dva koraka ispred mene, bas kao i ja sam. Isti tip i nepovezanost tokom pricanja. Isti zar u ocima dok smo se gledali, poludelost tokom razgovora o ljubavi. Sloboda je bila njen zatvor. Procitali smo se kao jednostavna knjiga. Toliko je zelela pripadati nekom. Zelela je to, zudila za tim, virelo joj je iz duse. Bila je slobodna devojka sa Svetom u rukama. Prakticno sve. Uzdizala se u masi. Znala je svoje pokrete, razmisljanje je samo teklo, ali je i dalje nesto kocilo. Nije imala polovinu koja bi je ispunila do kraja.                                                                                      -IDJ

[ovisnik-o-njegovom-parfemu]

[asweetjane]

8.8.2017.

Mili moj,

 Toliko puta smo pričali o lepoti. Najčešće je to teklo tako što sam ja govorila o drugim lepim devojkama i žalila se što nisam kao one. Onda je sledilo tvoje razuveravanje i konačno, moje pomirljivo slaganje da na kraju krajeva, to ko je od koga lepši, i nije tako bitno.

Ne radi se o lepoti.

Ako nije lepota, onda je pamet. Ako nije pamet, onda je uspeh. Ako nije uspeh, onda je bogatstvo. I sve tako ukrug.

Verujem da nije lako biti u vezi sa osobom koja tako često pokazuje nezadovoljstvo sobom. Perfekcionizam koji ne vodi ničemu, i večito samookrivljavanje, pomešano sa egom veličine mesečevog kratera – sve to samo gomila nezadovoljstvo koje ja na kraju pokazujem tebi.

Ti si onaj sa kojim je sve dobro. Rekla bih – savršeno, ali zvučaće ironično s obzirom da dolazi od nekog ko konstantno juri savršenstvo. Veza s tobom nije nikakva trka, niti takmičenje, ali ako je savršenstvo cilj, ono je uz tebe nekom čudnom lakoćom postignuto. A ako je s tobom sve dobro, kako da pred tobom ne osećam jače „nepravdu“ što i ostalo nije? Što nisam dovoljno ovo ili ono?

Evo voljena sam, ne dovoljno, nego na najlepši mogući način, u nemerljivim količinama, ali zašto onda nekim čudom nisam postala i sve ostalo o čemu sam dugo maštala?

Reći ćeš – jesam, i tek treba da postanem. Slažem se, ali opet, nezadovoljstvo sobom je podmuklo, i napada kao bol na kvaran zub – često ne možeš ni da vidiš u čemu je problem, ali to itekako snažno osećaš. Još ako si sklon tome da nezadovoljstvo potpiruješ, gledanjem drugih koji su lepši, pametniji ili uspešniji, čini se da zalečenje nije moguće.

Kako se onda izlečiti? Od ega, od perfekcionizma, od kompleksa?

Verovala sam u mnogo šta, i isprobavala razne „terapije“, ali ništa nije imalo trajan učinak. Ni veza s tobom mi nije bila istant-rešenje, iako je toliko odgledanih romantičnih filmova slutilo suprotno.

„Ljubav je strpljiva“, kaže se u poslanici svetog apostola Pavla. To me podseća da moram biti strpljiva dok me tvoja ljubav leči. I podseća me na to da ti zahvalim što si ti tako strpljiv sa mnom.

Hoću da znaš nešto. S tobom se ne osećam lepom - s tobom se osećam najlepšom. Ali ne u smislu da sam lepša od svih drugih, ili u smislu da sam „tebi najlepša“. Duboko verujem da su kad sam s tobom, moja duša i moje telo u harmoniji. Otuda lepota. Da, padnu mi na pamet i tužne misli, zamislim se često, ili grickam nokte, ali kada me ti vratiš sebi, znam da nigde drugde radije ne bih bila. I ovo nije kliše, iako tako zvuči. Takvo osećanje je u stvari vrlo retko. 

Dobro to znam, veruj mi.

Ljubav me omekšava, ali u onom najboljem smislu, tako što ti dopuštam da miluješ moje oštre ivice. Znam, mnogo puta te to i povredi. Ali nema ruža bez trnja ili... tako nešto, zar ne?

Zato te molim da budeš strpljiv.

I zato ti beskrajno hvala.

 Voli te

 tvoja S

[nadianada91]

Ljubav je jedina stvar za koju bih umirala 24 sata dnevno 365 dana u godini. Ljubav je jedino cemu se molim i jedino sto opravdavam kada se zavrsi lose.

Sada nazalost umirem zbog nekih drugih stvari 24 sata dnevno. Ne prihvatam to, ali prinudjena sam. Moram. Mrzim sto moram. Mrzim sto sam nekom glupom silom prinudjena giniti za neke druge stvari.

Mozda ce me nekad Bog pogledati, smilovati mi se i poslati dobrog covjeka predivne duse.

Zasluzujem to. Niko ne bio trebao biti osudjen na samocu. Svi mi bi trebali biti osudjeni na nepregledne i beskonacne okeane neizmjerne ljubavi.

Za ljubav ginem, za ljubav osvajam neosvojeno. Sad. Sutra. Prekosutra i svaki dan iza prekosutra. Svaki novi dan ovog mjeseca i svakog sledeceg.

Riskiram sve. U potpunosti.