#uspomene na njega

[lifeinbooks]

Prepostavljam da spoznaja kako tvoj život nije kompatibilan sa životom druge osobe ne izbriše ono što osjećaš prema toj osobi.

[s-tobom-dotako-nebo-bih]

u našoj kafani

ti za jednim stolom

ja za drugim

gledamo se

preko njega i nje

preko sagrađenih kula

pa dinamitima uništenim

preko planine od ljubavi

sravnjene sa zemljom

preko pobeđenih ratova

osvojenih tvrđava

pomerenih granica

gledamo se kao nekadašnji vojnici

sadašnji veterani

ratni invalidi

i dižem ti čašu

nazdravljam ti što dišeš

što opet voliš

što si srećan

dižem ti čašu za sve prethodne godine - sa mnom

pa i one što dolaze - bez mene

dižem ti čašu

nek si voljen i ljubljen

nek ti vida rane iz prethodne bitke

nek ti potiskuje uspomene

nek ti briše moje ime sa usana

ispija dodire sa tvoga tela

nek me sklanja u zaborav

praveći od mene samo ratnog veterana

kog se setiš na fotografijama

neka

nazdravljam vam

dok suze obuzdavam

da ne zaplačem

nad teškom prašinom

nekadašnjih tvrđava

[osetivajb]

Iza nas su ostala zatvorena vrata tvog stana i otvoren prozor kroz koji se uvlače godišnja doba. Zima koja te tera da me tražiš na drugoj strani kreveta. Proleće zbog kojeg ti soba miriše na moj smeh. Leto koje nema kraj, baš kao ni moja lutanja o kojima, krijući od mene, razmišljaš. Jesen koja bi me ponovo mogla dovesti na tvoj prag. Iza nas su ostale moje usne otisnute na šolji za kafu. Nekoliko čestica parfema u vazduhu i mokar peškir za pranje u korpi za veš. Moje neiskreno ignorisanje tebe i tvoje hladnokrvno nemarenje za mene. Dvoje onih koji se lažu da su prijatelji koji mogu da pričaju o svemu. Nijedna tvoja poruka i milion i jedna moja obrisana pre nego što je tebi poslata. Poneko javljanje i nakon njega kajanje. Nijedan slučajan susret. Izbegavanje kafića i ulica u kojima mogu sresti tebe. Pesme, knjige, filmovi i serije zbog kojih prezirem onog ko je izmislio reč uspomene. Moje emocije ostavljene sa strane da ponovo čekaju tebe i tvoje, potrošene na neke nove žene. Iza nas sam ti ostavila tragove prosute po putu, ako jednom poželiš da me pronađeš. Iza nas ostao je kukavičluk da te bodri u odluci da mi se ne vratiš. Iza nas ostale su ugušene želje, moje zbog tebe i tvoje zbog tebe. Ostali su tragovi da nas podsete kako je bilo i kako je moglo da nam bude(lepo).

[pogledomdosrzi]

Kad krene novi dan

Kad sam najsretnija

Tad sam dijete

Uglavnom ona djevojčica

Koja provodi većinu vremena

Kod majke i dide

Tako je bilo prije

A tako je i sad

Doduše malo manje vremena

Ali sa jednakom količinom sretnog srca

Možda čak i većom

Jer na djetinjstvo koje se odvijalo

Kao proljetni povjetarac livadom

A nastavilo se čuti u meni

Nedopirućim dubinama

Poput žubora vode

Gledam drugačije

Zrelijim očima

Više odraslijim

Uviđam promjene kakvo dijete

Godina moje mlađe rodice

Ne bi moglo uvidjeti

Ali meni je sve jasno kao dan

I valjda zbog toga

I taj žubor djetinjstva u meni

Se čini još više dječijim sada

Uspomene su predivne

Ali dojam koji je urezan u moje još uvijek

Nedorasle i nerazvijene kosti

Je divniji

Koliko god to moguće bilo

Neobjašnjiva je radost progutati nešto slatko

A nepojmljivo je osjetiti slast u organizmu

I iskoristiti je za kasnija životna osvajanja

Stasala sam dovoljno

Da vidim koliko su se majka i dido promijenili

Slušajući babine priče

Kako je odgajan i kako se prema njemu postupalo

Bilo mi je žao čuti

Što tek sada kao čovjek sa dugogodišnjim

Radnim iskustvom

Osjeti blagost roditelja

Poljubac na obrazu

Zagrljaj oko grudnog koša

Od strane mene

Njegove žene

Ali i njegove mame

Tek sada je dobio ljubav

Od svih najbitnijih žena svog života

I tek sad čuje pohvalu

Od oca kojeg je uvijek gledao

Sa strahopoštovanjem

I moj babo je tek sada to sve dobio

Te ne znam da li majka i dido

Znaju gdje su koju rijeku zaledili

I koju ivicu su naoštrili

A koju zatupili

Ali hvala dragom Bogu

Takvu sudbinu su dobili

Da svaku grešku na mom ocu koju su načinili

Mogli su na meni ispraviti

I jesu

Koliko god bih željela

Da smo babo i ja prepolovili

Slasti djetinjstva

To je nemoguće

Ali poznavajući njegovu dobru dušu

Uvjerena sam da je dio njega zacijeljen

Gledajući kako su njegovi roditelji

Pazili na mene

Kao kap vode na dlanu

I dan-danas paze

A ja mogu biti jedino zahvalna

I pomagati njihovoj starosti

Koliko mi dozvole

I biti ponosna na sve njih

Na način na koji su zajedno

Uz mene

Odrasli

I ostavili trag na meni

Koji se oblikuje u istinsku sreću

Ponajviše kad sam u njihovom prisustvu

Ponoć je već prošla

A ja nisam primijetila

Dido kao gleda neki film

Ali mi se više čini kao da mu je

Televizor providan

I trenutno je u mogućnosti jedino da

Apsorbira haos koji se dešava oko njega

Upija svaku dreku

Koju ne odobrava

Ali je ne može kontrolisati

A ja ležim kraj njega

Još uvijek u odjeći s polja

Babo i majka su u drugoj prostoriji

I komentarišu sa svojim vrlo sličnim

Zajedničkim viđenjima

Kako bi oni postupili da se njih tiče

A dido i ja šutimo

Ne moramo ništa ni reći

Znamo šta mislimo i onako kako i jest

I ne govorim mu

Ali sretna sam

Možda ironično jer sam svjesna

Da se u tom momentu dešavaju stvari

Kojima nismo ni on ni ja zadovoljni

Ali ja sam toliko sretna

Jer valjda je takvo stanje djeteta

Koje kad i odraste pored ljudi

Koji su ga usrećili do vrhunca

Ono ostaje to sretno dijete

Kad se i sva godišnja doba

Više puta izmijenjaju

Kad se i novi paketi pelena kupe

I nova djeca u školu krenu

Ali mir ostaje mir

Osim ako ga ne naruši osoba

Koja ga je i ustanovila u tebi

A majka i dido to i jesu učinili

I zato sam uvijek sretna kad sam kod njih

Jer sam dijete

I ne može mi niko i ništa

S njima sam

Moji majka i dido

Koje gledam i molim Boga

Da mama i babo ostare tako

Kojima dušom letim u okrilje

Kada bilo šta remeti moj mir

Moju sreću

Moje djetinjstvo

Onih dana dok mi se čini

Kao da se život prelama na mojim plećima

Zatvorim oči

I još uvijek sam dijete

Koje jede makarone sa zaprškom

Igra se sa lutkama satima

I spava svakog vikenda

Kod majke i dide

A sinoć sam ležala na njihovim pokrivačima

I nisam htjela da ustanem

Htjela sam da tu zauvijek ostanem

Tako sretna i mirna

Ali nisam mogla

Imala sam samo taj minut spokoja

Na raspolaganju

Te jedino što jesam mogla

Je onda i kada završi

Da ga ponesem sa sobom kući u džepu

Sa sobom u život u srcu

I to sam i učinila

Zahvaljujući mojoj majki i didi

[putokazkrozvreme]

Sindrom slomljenog srca

Vedar dan, sunčan. Budim se, pospano trljajući oči. Prethodna noć mi nije donela dobrog sna. Ne marim, nije ni bitno. Odmoriću se nekom drugom prilikom. Izlazim u dvorište, dok lagani povetarac nežno mrsi po koji raščupani pramen moje kose. Sunce se odavno probilo među rane, jutarnje, sive oblake i sad već uveliko pleni i šarmira svakog ko u njega pogleda. Dok sedim i uživam u još jednom novom danu, sve što čujem su blagi, tihi, ponavljajući, uzastopni otkucaji mog srca. Skoro ga nisam tako čula i osećala. Sada znam da je tu i da je na sigurnom. Bez obzira na to što se jedan period pritajilo i delimično slomilo, sada je jače, ispunjenije i bolje nego ikad.

Upravo sa ovim današnjim razmišljanjem i po kojim otkucajem srca započinje moj dan. Kada se pomalo osvrnem i bacim pogled preko ramena u prošlost, sve što vidim i osećam je bol, ranjivost, duboka povređenost ličnosti, stanje bezvolje. Sve u svemu, ništa pohvalno a nimalo lepo. Međutim, verujem da svi imamo takve trenutke u životu. Trenutke privremene boli usled sindroma slomljenog srca. A tokom života, verujem da smo svi bar jednom iskusili pomenuto i nečemu se naučili.

Zapravo, ne nameravam da se vraćam u davno, prošlo, zaboravljeno vreme i evociram uspomene koje me ne asociraju na bilo šta lepo. To vreme koje je prošlo su samo kratki isečci iz mog života, razbijeni u sitne deliće perioda koji se morao desiti i verujem negde kao takav bio zapisan. Kad pomenem sindrom slomljenog srca, to su zapravo stanja koja izaziva jak emocionalni odgovor kao što su smrtni ishodi, bolesti člana porodice, razvodi, prekidi veze, svađe. Tokom života, nažalost svi mi smo iskusili nešto ili veliku većinu od pomenutog. Smatram da upravo ti trenutci u kojima iskusimo određenu bol povodom neke nastale situacije, su zapravo trenutci koji nas u nekom narednom periodu mogu odvesti u neku sasvim drugu dimenziju. Dimenziju u kojoj ćemo od prvobitne boli i slabosti izgraditi jednu novu veličinu koja će odisati jačinom, svesnošću i hrabrošću. U toj dimenziji, zapravo ćemo spoznati koliko smo ojačali i koliko smo postali drugačiji nakon svih tih proživljenih trenutaka u kojima smo se borili sami sa sobom, padali i ustajali, saplitali se a onda ponovno krvnički grebali i tražili izlaz iz tog začaranog lavirinta, ponora u koji smo sve dublje tonuli.

Koliko je zapravo život nepredvidiv i piše romane svedoči činjenica da ponekad u trenutku kad se najmanje nadamo i baš kad pomislimo da smo sve kockice našeg života postavili na mesto, zapravo nas nešto zadesi i ubedi u sasvim suprotno. U tom trenutku ne znamo da li prvo da očajavamo i tonemo zbog toga što nas je to nešto potrefilo u trenutku kad smo najmanje očekivali, te nismo ni svesni date situacije ili da očajavamo i tonemo zbog same situacije koja se nametnula, slomila nas i ostavila još neki period na dnu. U tim situacijama, prava definicija po kojoj bi se poveli, ne postoji. Svako na svoj način određene situacije proživljava. Kad nam naiđu takvi periodi u kojima izgubimo nekog, raskinemo sa partnerom ili nas potrefi bilo koja druga loša situacija, slična pomenutim, sve što vidim u tim trenutcima je jedna skala, lestvica. Ta skala od 0-10 govori o našem životu, o padanju i ustajanju, o trenutcima kad smo dodirnuli samo dno kao i o trenutcima u kojima smo u životu najsrećniji. Tokom celog života, mi smo zapravo jedna skala koja oscilira čas dole, čas gore, shodno situacijama, promenama raspoloženja, dobrim i lošim trenutcima. Ukoliko tu nevidljivu, duboko skrivenu skalu u nama prihvatimo takvu kakva jeste, nepredvidivu, neizostavnu tokom života i neizvesnu, verujem da ćemo neke određene situacije spremnije dočekati i prebroditi, upravo zbog toga jer ćemo biti svesni da se situacija kao i put po kojem koračamo može izmeniti u trenutku i zbaciti nas sa kolovoza. To je život i putevi po kojima učimo korake. Što pre budemo svesni tih određenih nepredvidljivih životnih puteva koji nas u trenutku mogu izbaciti iz ravnoteže i gurnuti sa puta kojim smo nameravali ići, biće lakše da određene stvari podnesemo kad do toga dođe kao i da periode u kojima smo srećni i u kojima nam je dobro sa nama samima i sa nama dragim ljudima više cenimo. Sve u svemu, bićemo spremniji za borbu jer ceo život je jedna velika borba. I za kraj ono što sam naučila u prethodnom periodu a što se tiče tzv " sindroma slomljenog srca" je to da koliko god u određenom trenutku naše srce bilo ranjivo, povređeno, pritajeno, sa blagim otkucajima, skoro pa nečujnim, isto tako već u narednom trenutku može zakucati jače i ispunjenje nego ikad pre. Odjednom sve što osećamo je nešto slično "ponovnom rađanju". Odjednom, osećamo se živo i ispunjeno. Ne kaže se uzaludno da svaka osoba koja prođe kroz naš život ima svoju ulogu. Tako nam neke osobe pružaju lekciju više a neke su pravi Božji dar. Upravo su te osobe bitne i važne u našim životima. Osobe koje iz nas izvlače najbolje, stoje uz nas i leče ožiljke, rane, duboko prikrivene u nama, koje smo skupili tokom života posredstvom raznih situacija koje smo morali da iskusimo i prebolimo. Ljubav je svuda oko nas. Ono što istinski želimo, privući ćemo u naš život. A mislim da sve što je potrebno jednom čoveku u ovom današnjem vremenu je pre svega mir i spoznaja da smo upravo takvi kakvi smo vredni svega dobrog i lepog. I napokon kad određene stvari privučemo u naš život, bilo da je to neka osoba, ljubav, mir, znaćemo da je novo poglavlje otvoreno i da u tom novom poglavlju nema mesta za očajavanje, bol, strah. Samo sa takvim uverenjima, svaka životna etapa biće nam lakša za prebroditi a onda nastaviti tamo gde smo stali, čak iako smo u trenutku izgubili kompas i našli se izgubljeni, rastrzani na putu kojim nismo nameravali ići. Čak i takav put ima svoju prednost, samo treba smelo i hrabro zakoračiti.

[lostinheaventoo]

Kazu zivot ide dalje, a meni je stao u sekundi.

Ostajem bez zraka, tonem sve dublje i ovaj put cu se tesko izvuci. Boli me, kao nikada prije, a njega nije briga.

On koji mi je bio vise od prolazne osobe u zivotu, on s kojim sa stvarala 6 godina trenutke i uspomene. On s kojim sam planirala buducnost.

Samo tako mi je okrenuo ledja i otisao, bez imalo suosjecajnosti i ostavio me praznih ruku s bodezom u srcu.

Kako cu? Ne znam. Ne pitajte me.

Gusim se u suzama, ostajem bez zraka.

Ne zelim dalje, a tjeraju me na to.

Meni nije do niceg osim do njegovog zagrljaja.

I samo zelim da me netko probudi iz ove nocne more i kaze: “Mala, sve je u redu. To je bio samo ruzan san! “

[pravi-put]

9 godina. Želim da i ovo proleće bude naše i da napravimo super uspomene.

Da jedemo trešnje, da zajedno putujemo, da gledamo netflix, vozimo motoriće noću, peremo auta u gluvo doba noći i vozimo se gradom, idemo na karting, da gledamo zvezdano nebo, da kampujemo opet, da se zajedno kupamo u jacuzzi, da me opet umažeš bojama dok slikam, a i ja tebe. Da nađeš više vremena da ideš sa mnom na jahanje jer znam da to voliš. I da češće ideš sa mnom na stoni tenis, da te naučim kako se igra. Da ti pravim sutlijaš. Da mi idalje budeš rame za plakanje kada imam loše dane. I da trpiš moju zaluđenost fudbalom i imaš više razumevanja kada gledam utakmice, pogotovo kada idem u drugi grad bodriti njega. I da uvek posle svake svađe naš odnos bude još bolji nego što je bio.

Volim te drug, samo ugasi ta osećanja prema meni već jednom.

💞

[theonethatshouldloveherself]

malo mi je i žao, krivo, što ima noći kad ležim pored čoveka koji me je spasio onda kad sam mogla da potonem zbog tebe, a pišem ovde o tebi. osećam se kao da ga izdajem jer se pitam kako si ti. ima i noći kad njemu govorim kako moram da uradim nešto, što je jako hitno, i ostavljam ga u kolima da čeka, a sedim sa tobom u ulazu tvoje zgrade. to su noći koje bi mi, da nije njega, a i mene ovakve, bile najlepše na svetu, no sada nisu.  postoje razlozi zbog kojih se još uvek sećam tvog broja i razlozi zbog kojih taj broj i okrenem. razlozi koji su nekad sebični, a često nisu. uspomene koje me vraćaju tebi i činjenice koje me teraju od tebe. nekako, u određenim trenucima, srce mi je tri puta jače i trideset i tri puta veće, pa se i pored pomenutih, pritom, ružnih činjenica, uspomene ispreče.  želim da znaš, da se jesam pitala i kako si i šta radiš i gde si i s kim si.. jedno vreme. hvala ti na iscrpnom razgovoru koji je, igrom slučaja snimljen i hvala na svakoj, možda iskrenoj, a možda i ne, reči, biće tu da pobiju sve ono što imaš da kažeš o meni.. jer znamo da lepo ne govoriš. pala sam na tvoju glumu još jednom, ali mi je jutro pomoglo da shvatim da stvari nisu onakve kakvim ih predstavljaš, nagrada za glumicu godine ide tebi. možda pišem bez reda ali linija koja prati ove reči prati i bes koja trenutno izlazi iz mene, baš kroz ovo što pišem. i sada, kako nivo besa pada, pričaću mirnije i reći ću ti da nijedan tvoj gest, niti reč, ne mogu da dopru do mene više. hvala ti za dva meseca lepog druženja, sve naredne dane ti neću pamtiti i neću ti se zbog njih svetiti. hvala ti za sve zabrane vezane za sve moje poroke, možda su mi ipak malo pomogle.. premda vidim, tebi nisu. radi sa sobom šta želiš, moja stvar nije. oprostiću ti svaku laž i izmišljotinu, opet, više nisu moja briga. mogla si posle svega da imaš jako dobrog druga, ali si odlučila da ti ego bude veći od pameti. sada idem da spavam mirno pored nekog ko me iskreno voli.  a ti, kako hoćeš. večeras si mi dokazala da me ne zaslužuješ. p.s. bila si u pravu, lepše je deliti jastuk sa nekim

[radiogornjigrad]

POVODOM DESETOGODIŠNJICE SMRTI BJANKE RAGUŽ

POVODOM DESETOGODIŠNJICE SMRTI BJANKE RAGUŽ

BLUZ VOŠTANE SVIJEĆE . Misli moje – nose Uspomene bose. U plamenu – žive Lica nijemih duša. Lica koja – zure iz mermera tame. Lik – koji igra, uspomena čigra. U snu i javi, plamen svijeće pamti bosi hod – u travi. Žig na koži, sunce lica množi. Sunce – kojeg nema u plamenu svijeće drema. Oko njega igra ta pogrebna čigra. Vrteška lica – i let ptica iznad krovova kuća sazdanim od slika. Slike koje…

[lifeinbooks]

Želim naučiti kako razgovarati s ljudima, a da ne želim povući svaku izgovorenu riječ.

[svemir-u-glavi]

srce ne može u kofer

nakon ljubavi ne ostaje ništa

nakon ljubavi pakujem kofer

i u njega stavljam

sve

potrošene karte za bioskop

parfeme koji bude uspomene

slomljene karmine

(ne)poznate brojeve telefona

ljubavna pisma

markice

onih 1000 dinara koje si mi dao za taksi

prazne kutije cigareta

omot čokoladice koju si mi kupio na prvom izlasku

ogrlicu koju smo našli u moru '97

tvoj privezak za ključeve

ikonicu koju si mi dao da me čuva kad ti nisi tu

tvoju sliku kad si bio mali

sve

što me seća na tebe

ali srce ne mogu da stavim u kofer

[djevojka-ledena-srca]

Voljela sam ga vise od svog zivota. I nedostaje mi, nedostaje mi svaki dan sve vise i vise, nedostaje mi onaj moj osmijeh koji sam imala kad sam bila s njim, nedostaje mi ona sreca, oni dani, sve mi nedostaje. Moja sreca, moja tuga i cijeli moj svijet je stao u ta dva plava oka, stao i ostao. I dalje zadrhtim kad ti neko spomene ime. Isti stari osjecaj, kao da nikad nije ni prestao. Cudno je to,neko ti napravi toliko losih stvari, a ti pamtis samo one dobre, i znas da ne bi trebalo ni da se sjetis, a opet, sjetis se svaki dan. I uvijek isto pitanje mi prolazi glavom, je li moralo ovako? Jest, znam da jest. Iako bih najvise na svijetu voljela da si pored mene ti, da je sve kao prije.Izgubila sam sve. Iznenada je usao u moj zivot i promijenio ga, ucinio ga boljim.Nisam ni slutila da ce se sve ovako zavrsiti Kad sam najmanje ocekivala da cu ga zavoljeti, zavoljela sam ga,mada u pocetku nije bilo obostrano,vremenom se promjenilo kasnije. Svaki trenutak s njim je bio nesto sto ne mogu opisati rijecima,nesto nestvarno. Taj osmijeh. I pogledi bez riječi.ono njegovo ,,hmm".Najvise volim taj njegov osmijeh, kad nam se pogledi susretnu, kad onako frajerski i klošarski ide prema meni. Nikad necu reci da me nije ucinio sretnom, da sam pored njega zeljela nekog drugog. On me znao rasplakati i nasmijati i osvojiti.cak je i stvari koje ne voli zavolio sa mnom, naljutiti slabo jer me nikad nije zelio vidjeti tuznu ili uplakanu sta vise plakao je za oboje nekad . On je znao sve. Jednostavno je znao sa mnom. Obecavali smo mnogo, a samo jedno nismo obecali, da cemo se voljeti. Sta je ostalo poslije nas? Tiha mimoilazenja kad se sretnemo i ime na koje jos uvijek reagujemo kada ga cujemo,par slikica i stvarcica koje nas poddjecaju na neke trenutke, uspomene na nas i na ono sto smo bili i sto vise vjerovatno necemo biti. Jednostavno on je osoba koju morate zavoljeti uopste nije takav kakav vam se cini. Previse je tesko nastaviti dalje, bez nekog ko mi je bio sve, jednostavno sve. I dalje na njega prvog pomislim ujutru, i zadnjeg navecer. I previse puta sam pokusavala zaboraviti ga, ali ne mogu, tesko je. Tesko je kad u jednom trenu izgubis osobu koja je bila tvoj zivot. Sama pomisao na tokako on razmislja, da mu nikad nisam nista znacila, me ubija, to da je sve bila laz i da je sve bila igra, da sam imala nekog sa strane,da je bio samo zamjena za nekog drugog ubija .... boli ... eto vremenom ce doci sve na svoje,ostat ce samo lijepa sjecanja na proslost ipak smo bili jedno drugom nekad nesto,mozemo racunati vazda jedno na drugo kad nam treba razgovor,zagrljaj,savjet,topla rijec mahh sve ce to proci ozenit ce se on i udat' cu se ja al plakat cemo znam kad god se sretnemo 💜🖤🥀

[ultravioletna]

za par ljubavi zakasnili

Pre neko veče sam, izrevoltirana činjenicom da mnogo dugo nikog nisam volela(što kod mene nije normalno, ja uvek moram da imam nekog prema kome nešto osećam, bez nade u to da će mi išta biti uzvraćeno, samo radi sebe) sela sam i pokušala da se setim imena muškaraca u svom životu u koje sam zaista bilo zaljubljena. Neću da lažem, pokušavala sam više puta da zavolim ali prosto nije išlo. Jedan je ostao ispod kože. Sve ostalo je bilo privremeno, prividno. Kad želiš da je nešto tu i sam poveruješ da ono postoji.I postoji, da. Ali samo u toj jednoj osobi koju kriješ. Neću ovo pisati kao da pišem njemu, odavno ne znam ni da li me se seća, prošle su godine. Ne želim ni da naslutim zašto još uvek ima moj broj telefona, tako je pametnije. Što manje čovek o čoveku zna, to je srećniji. Ali mi jedno nikad neće promaći. Kaže jedna pesma “Da bar jedno drugom nismo zakasnili za par ljubavi.” Kao da je neko vodu koja čini moj život, isipao na platno na kom je bila naslikana moja ljubav. Život nas je potopio. Ali uopšre neću da kažem da verujem u one “zamalo ljubavi” jer sve što je bilo zamalo nije ni valjalo. Sve to, jeste bio neki oblik ljubavi ali nedovoljno dobar i vredan da bi opstao. Kad je nešto ljubav, to traje. Kad je nešto ljubav, ne postoji zamalo.  Mogla bih da nas branim i da govorim kako smo bili mnogo mlađi nego što smo sada i da je zbog toga sve to olako postalo “zamalo” Ali još tada smo znali šta želimo od sveta. Ja sam mu obećala knjigu o njemu, on je obećao mnoge stvari. Ja sam svoje ispunila a za njega već ne znam. Bojim se da čujem. Možda, jer sam pre par dana preturala po nekim fotografijama sa događaja koji su mi najvažniji u životu. Na par njih je bio i on. Ne kao neko ko je došao tu zbog mene, ne kao neko koga sam ja zvala niti neko ko je planirao da se na slici nađe. Bio je slučajno tu. Slučajni prolaznik, čovek koji je u pogrešno vreme bio na pogrešnom mestu.  Na poslednjoj je, čak, okrenuo glavu. Valjda zato što nije hteo da jednog dana pogledam te uspomene, ugledam njegovo lice i umesto da budem srećna što sam to proživela, ja se pitam šta bi bilo kad bi bilo. Kad istekne lična karta, ti uzmeš novu.. A šta radiš kad istekne ljubav? I to ona, za koju misliš da bi mogla i da se ekranizuje. Da se o njoj snimi i film. Možda imam odgovor na to. Kad istekne takva vrednost, kasnije godinama to ponovo tražiš. Ne samo u ljudima, tražiš u svemu. U filmovima, knjigama, događajima. Listaš i misliš “Ček samo da nađem nešto što bi me podsetilo na ono naše..” Izbedačiš se svaki put kad ne pronađeš.  Svaki put kad upoznaš osobu i ne osetiš se tako ponovo. Kriviš sebe jer ti ništa više nije dalo tako jak osećaj kao što ti je tada bilo dato na čuvanje. Kriviš sebe jer napuštaš. Odlaziš. Ne pružaš šanse. Prvo period krivice. Pa period shvatanja. Pa period prihvatanja. I na kraju, posle nekih 87 stotina dana, kažeš sebi da je sve to u redu. I da je sve to život.I nije greh da bude tako. Nije loše ako ne osetiš to ponovo. Vrlo je verovatno i da nećeš. Neki osećaji su stvoreni samo za određene ljude i to su činjenice. Ne zadrhtiš pred svakim. Ne budeš ogoljen pred svakim. Ali to ne znači da nikad nećeš. Kad si mlad, veuješ da sve to može da traje večno. Upoznaš jednom i misliš da se nikada nećete rastati, misliš da je život toliko jednostavan da je potrebno samo da se dvoje vole da bi sve funkcionisalo. U redu je što misliš tako. I u redu je da ti bude krivo kad shvatiš da nije sve baš toliko jednostavno kao što je možda na filmovima. Samo nemoj da brineš. Nisu sve ljubavi iste jačine niti su osećanja istog intenziteta ali mogu da budu mnogo vrednije od onih koje su strastveno počele i strastveno se završile. To što je nekad bila oluja sada zameni nečim mirnijim. Ne mora sve uvek da bude burno. I ne moraš da misliš da nije ljubav ako nije katastrofalno i napeto. Samo nemoj da gubiš veru u ljubav. Vere ima, tu je. I možda baš tebe čeka da je prigrliš i ne puštaš.  Samo nemoj toliko da se pronalaziš u onim stihovima “ Da bar nismo jedno drugom zakasnili za nekoliko ljubavi.”  Svi ponekad kasne. Važno je i da im se pruži šansa da objasne zašto su zakasnili. Ponekad i zakasne kad se uplaše.. od toga da bi ponovo mogli da vole kao što su nekad. i od toga da će se sve završiti kao i prvi put. Mislite o tome.. Možda i vi nekome kasnite. Pa će vas svakako primiti da uđete. TEODORA

[pisac-u-tami]

Cesto ga je zvala, pisala mu, ali nije dobivala odgovor, zabrinula se za njega, on je imao samo nju, a samo je ona znala gdje ga moze naci. Kada je dosla pred kucu, nekada njihovu, uspomene su se probudile dok je stajala ispred vrata, nadajuci se kako ce joj on otvoriti nasmijan, ali nije otvarao, pa je pokusala uci, vrata nikada nije zakljucavao, i uvijek su se svadali zbog toga, a sada je obrisala onu jednu suzu, i nasmijala se, za neka sretna vremena, bolja. Zadnji put kada je bila ovdje one veceri, on je jos uvijek uredivao ove prostorije, a ona mu je pomagala, bila je to prelijepa ljubav, nikada nije znala zasto je otisla, a voljela ga je. Vrata je otvorila, sve je bilo uredeno onako kako je ona sanjala, i govorila mu da zeli, bilo joj je drago, ali u isto vrijeme je bila tuzna, cesto je mislila da li sam mozda odustala previse brzo od njega, svaka prostorija je pisala svoju uspomenu. Kada je usla u dnevnu, nasla je kovertu i pismo u njoj, a na koverti je pisalo „Procitaj me.“ voljela je pisma, miris papira, znao je. Nije ni slutila da kada procita pismo, nista vise nece biti isto.

D.

[ubila-me-ljubav]

I briga me sta ce mi neko na ovo reci, dal ce do kraja procitati il slicno, i da takodjer me briga dal ce on ovo vidjeti i do kraja procitati il nesto mi reci, al imala sam potrebuu ovo napisati...Voljela sam ga vise od svog zivota. I volim ga. I nedostaje mi, nedostaje mi svaki dan sve vise i vise, nedostaje mi onaj moj osmijeh koji sam imala kad sam bila s njim, nedostaje mi ona sreca, oni dani, sve mi nedostaje. Moja sreca, moja tuga i cijeli moj svijet je stao u ta dva plava oka, stao i ostao. I dalje zadrhtim kad ti neko spomene ime. Isti stari osjecaj, kao da nikad nije ni prestao. Cudno je to,neko ti napravi toliko losih stvari, a ti pamtis samo one dobre, i znas da ne bi trebalo ni da se sjetis, a opet, sjetis se svaki dan. I uvijek isto pitanje mi prolazi glavom, je li moralo ovako? Jest, znam da jest. Iako bih najvise na svijetu voljela da si pored mene ti, da je sve kao prije. Upropastili smo sve, izgubila sam njega. Izgubila sam sve. Iznenada je usao u moj zivot i promijenio ga, ucinio ga boljim. Kad sam najmanje ocekivala da cu ga zavoljeti, zavoljela sam ga. Bas takvog kakav jest. Svaki trenutak s njim je bio nesto sto ne mogu opisati rijecima,nesto nestvarrno. Taj osmijeh. I pogledi bez riječi. Najvise volim taj njegov osmijeh, kad nam se pogledi susretnu, kad onako frajerski i klošarski ide prema meni. Nikad necu reci da me nije ucinio sretnom, da sam pored njega zeljela nekog drugog. On me znao rasplakati i nasmijati. Poniziti i osvojiti. Naljutiti. Da zauvijek ostane samo moj. On je znao sve. Jednostavno je znao sa mnom. Obecavali smo mnogo, a samo jedno nismo obecali, da cemo se voljeti. Sta je ostalo poslije nas? Tiha mimoilazenja kad se sretnemo i ime na koje jos uvijek reagujemo kada ga cujemo. Uspomene na nas i na ono sto smo bili i sto vise vjerovatno necemo biti. Ne mogu da se pomirim s tim da je svemu dosao kraj tako brzo. Jednostavno on je osoba koju morate zavoljeti uopste nije takav kakav vam se cini. Previse je tesko nastaviti dalje, bez nekog ko mi je bio sve, jednostavno sve. I dalje na njega prvog pomislim ujutru, i zadnjeg navecer. I previse puta sam pokusavala zaboraviti ga, ali ne mogu, tesko je. Tesko je kad u jednom trenu izgubis osobu koja je bila tvoj zivot. Sama pomisao na to da mu nikad nisam nista znacila me ubija, to da je sve bila laz i da je sve bila igra, igra u kojoj si pobijedio i otisao, u cemu si najbolji. Cestitam ti, slomio si me.❤