#Danima

[remkartonlinesnacksanddrinks]

Buy Snacks online at best prices in India

Shop for Snacks online at best prices in India. Choose from a wide range of Snacks at remkart.com

[belog-grada-crna-princeza]

Pristao sam, biću sve što hoće.

O pesmama Bijelog Dugmeta i tome šta mi one znače bih mogla da pričam satima.

Pred prvi pokušaj su*cida, kao oproštajno pismo objavila sam na društvenim mrežama pesmu „Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin, snegovi i šaš”. Od kada sam je čula, pričam da će mi ta pesma ići na sahrani. Jednu od najvećih ljubavi u životu prebolela sam uz „Evo, zakleću se”, a na moju prvu veliku ljubav uvek će me asocirati „Bitanga i princeza” i to kako su moji roditelji prezebli od brige i kako me je policija tražila po gradu sa 17 godina.. a ja samo isključila telefon jer sam bila sa njim.

Ali, po mom mišljenju, ipak jedan od najtužnijih tekstova Dugmeta, čiji autor je Duško Trifunović, glasi ovako:

Pristao sam biću sve što hoće Evo prodajem dušu vragu svome I ostaću samo crna tačka Poslije ove igre kad me slome Kad me mirno slome Pristao sam biću sve što hoće.

Mislio sam da se zvijeri boje Ove vatre koja trag mi prati I to sam mislio A sad nosim kako mi ga skroje Po meni se ništa neće zvati Po meni se ništa neće zvati.

Zablude sam, evo, prestao da brojim Nemam kome da se vratim kući Nemam kome Dokle pjevam dotle i postojim Prijatelji bivši, prijatelji budući Pamtite me po pjesmama mojim Pamtite me po pjesmama mojim.

I ja osećam da je u tim rečima opisan konflikt koji me čitavog života prati. Prihvatam projekcije. Nosiću kostime koje mi „skroje”. Utišaću ovu vatru u meni, da je se zveri više ne boje. Biti niko, biti ništa. I vratiću se kući, u ruke tom ničemu, jer sam bila najzad njen ubica, jer sam prodala dušu vragovima kako bih stekla ma kakav osećaj pripadnosti ovde sa vama. Dobila sam samo to da ne pripadam ni vama, ni sebi. Jedino još živim u ovim tekstovima, u pesmama i poeziji. Tu se jedino nađem, na trenutke. Sve drugo je gluma.

I to je cela istina.

-Katarina

[ela-and]

koji jumpscare jbt

doslovno uđen malo na tumblr i prvo šta vidim je svoj komentar iz 2018 😭😭😭

[tijanatasmaric11]

Doci ce trenutak kada ce te shvatiti da imate 27 godina, dok ste juce imali samo 17 i necete umeti da objasnite kako je jedna decenija prosla.

A vas zivot je poceo da se deli na pre i posle.

Krzno mladosti ce se pokoriti, nista se nece zapravo promeniti ali sve ce biti drugacije kada pogledate stare fotografije i mutne video snimke koje ste napravili jeftinim starim telefonima.

Mirisi ce vas podsecati na detinjstvo i odredjenje prijatelje sa kojima ne pricate vise.

Svakodnevna druzenja ce postati ponovna okupljanja jednom u nekoliko godina.

A mamina zagorela pita ce biti najbolja hrana koju ste ikada jeli.

I znam sa nekim danima necete moci da pokazete nista od tih 10 godina, ali se nadam da cete se setiti da disete i pustite kamen koji vam stoji na grudima.

Nadam se da cete izaci na sunce i ziveti malo jer je sutra vec 37..

Svaka godina koja prodje podseca na tiho “zbogom” nasoj mladosti ostavljajuci stazu gorko-slatke ceznje za dane kada se zivot cinio jednostavnijim.

Tvoja T

[de-dijon]

Napolju je vreme pogrešno

Skoro da me i ne zanima

Ja bi s tobom negde otiš'o

Pa bi tamo bili danima

[cigarete-i-poezija]

Mjesec juni,

Muško mentalno zdravlje,

Zabranjena tema,

Za mnoge,

Počevši od mene,

I moga oca,

Koji je plakao,

Onog dana,

Kada sam mu rekao,

Kada se neko ubije onda se svi pitaju,

Zašto se nije nikome obratio,

Veći strah u očima u životu nisam vidio.

I dan danas žalim te riječi,

Jer svaki njegov pogled,

Kada me gleda dok pušim cigaretu,

Ispunjen je strahom...

Dugo vremena sam razmišljao,

O tome kako bi bilo da odem,

Jer ja,

Nemam kome da pričam o tome kako sam,

Potiskujem emocije,

Kao i većina muškaraca,

I svoje traume i rane liječim,

Kroz alkohol i cigarete.

Smršao sam deset kila,

Ali dobro sam,

Nemam vremena da razmišljam o depresiji,

Jer ipak,

To bješe šala mnogima,

I zajebancija koju niko ne shvaća ozbiljno,

Jer baš tako,

Ni ja nisam shvatio zašto je alkohol rješenje,

Do onog dana kada su mi javili,

Da je čovjek,

Koji me je odgojio,

Borio se sa demonima,

Za koje ja nisam mogao ni zamisliti da postoje,

I tako to bješe,

Kroz osmijeh i veselje,

Odluči oduzeti sebi život,

U nadi da će pronaći mir,

Koji na ovoj zemlji nije mogao naći...

Ali po riječima mnogih,

To je izlaz koji koriste samo kukavice,

I naravno ja ga ne krivim,

Čak ga i razumijem zašto je to uradio,

Plakao sam,

Ne mogu reći danima,

Jer evo plačem već četvrtu godinu otkako ga nema,

Ali dobro družimo se,

Kada mogu uzmem nam po pivo,

I kutiju cigareta,

I sjedim na njegovom grobu,

I pričam mu o svemu što se događa otkako je otišao.

Molim vas,

Nemojte ići,

Ako vaše vrijeme nije,

To nije rješenje,

Ja sam mu oprostio,

A i ako ga ima nadam se i da je Bog oprost mu dao,

Plačite,

Vrištite,

Smijte se,

Zovite,

Volite,

Pričajte,

Molim vas,

Ostanite ovdje s nama,

Naći ćemo rješenje,

Zajedno ako treba,

Budite jaki,

I pustite suzu kada je teško,

Plakati je zdravo,

I pričajte s voljenim ljudima,

Pitajte kako su,

Onako iskreno a ne iz čistog bontona,

Puno ljubavi šaljem svim muškarcima koji prolaze kroz teške trenutke,

Vidim vas,

Čuvajte se i budite dobro.

[belmasworld]

nekim danima, tuga se oseti u vazduhu

[zenaa-drugog-sistema]

"Pametan živi gdje mu je bolje, a budala gdje se rodio."

...tako je govorila moja baka.

Da su me kao malo mlađu pitali gdje je moj dom, bez razmišljanja, rekla bih da je tamo gdje sam rođena, napravila prve korake, naučila prve riječi i pala kad sam učila voziti bicikl. Da su me pitali šta je mir, ne bih trepnula, rekla bih da je mir kad dođem u svoju kuću, sve probleme ostavim na pragu i pažljivo zaključam vrata da se slučajno neki ne bi uvukao kroz mravlje puteljke. Danas, ako me pitaš, moj mir i dom su daleko. Daleko od mjesta gdje sam rođena, daleko od grada u kojem osim ulica napamet znam i brojeve kuća i zgrada. Daleko od grada u kojem sam ostavila svoje sve. Sve što je bilo i iz njega pošla praznih kofera. Ponijela sam sve što je moglo stati u džepove. Ljubav, zahvalnost, snalazljivost, drčnost i malo samoživosti. Više od toga mi nije stalo, a da ti kažem iskreno, nije mi ni trebalo. U prvim danima kad nisam znala ko mi glavu čuva snalažljivost i drčnost, koju sam valjda morala imati jer sam uvijek bila "tatin sin", su mi bili dobri suputnici. Ubrzo, su se stvari počele slagati kao Lego kockice. Prva veš mašina, TV, zavjese, set šolja, posao, prva plata, astronomska ako pitaš mene, dijete sa Balkana. Cijeli život sam zamišljala da su četverocifreni brojevi na računu rezervisani samo za božje miljenike. Dani su letjeli, brže nego ikad. Kažu da u ljudskom životu najviše napredujemo dok smo bebe, a da je sve poslije toga zanemarljivo. Tačno, ali sve sposobnosti čovjeka isplivaju onda kada ostanes sam u mjestu koje ne poznaješ bez ikoga svog. Svakim danom, život je postajao lakši a ja sam počela uviđati da me sve vrijeme prati slijepi putnik. Mir. Danas je moj dom u gradu u kojem još uvijek ne znam imena ulica napamet, u gradu koji me i nakon nekoliko godina iznenadi kvartom koji ne znam, među ljudima s kojima razgovaram na nekoliko jezika tokom jednog dana. A moj mir, on je mirniji nego ikad. Tu je, u zgradi gdje žive ljudi sa svih kontinenata, u stanu koji ima najljepšu terasu i u kojem se pije najljepša kafa. Moj mir je sa mnom, u stanu koji je često prazan kad otključavam vrata, ali i u kojem ima mjesta za mnogo ljudi. Sad je tako. A nekad, nekad će biti mjesto gdje će nas biti više. Dvoje, troje, četvero, ko zna. Bitno je da je uvijek tu.

[aristotels]

Kad idem kod psihe Nikad nema Slobodnog parking mjesta A ionako mi auto ne radi Pa idem autobusom I svejedno se raspizdim Oko toga šta nema parkinga I šta autobus uvik kasni A ponekad i ne dođe Uglavnom shvatili ste (Ako ste se ikad vozili Prometom) I dođem tamo I onda me ona pita Kako sam Šta kako sam Tri autobusa nisu došla A vanka je četrdeset I nitko nije napisao obavijest BUS NE DOLAZI A ni ne prolazi Kako sam, kažem: ljuta sam I ona pita zašto sam ljuta Odakle da počnem Ljuta sam, ljuta Radi globalnog zatopljenja I radi svastika na zgradama I radi toga šta Hajduk loše igra I ljuta sam jer se u Palestini Ratuje do krvi I jer nikoga nije briga I jer više ne broje tijela nego kilograme I jer je jedan otac htio pokopati svoje dijete I dali su mu vreću raskomadanih ostataka Koja je težila 18 kilograma I rekli nek to pokopa O jebote, ljuta sam I ljuta sam jer u Sudanu ljudi umiru od gladi I ljuta sam jer su otkazali TV seriju koju volim I ljuta sam jer imam previše posla A još sam ljuća kada nemam posla I ljuta sam jer sam u PMSu I ljuta sam jer čovjek nije mogao pokopati dijete (Onu vreću od 18 kilograma Izmiješanih kralježaka i kostiju) I ljuta sam jer nikoga nije briga za ništa I ljuta sam jer nitko drugi nije ljut I ljuta se osjećam poput psa svezanog U dvorištu, u kućici I laje li ga laje i nitko ga ne čuje I ljuta sam jer je sve poskupilo I jer burek košta 2 ipo eura I radi apartmanizacije i radi turista i radi neovlaštene gradnje Govorim joj, ne pitajte me Radi čega sam ljuta Mogli bismo ovdje biti danima Ne samo jedan sat kojeg imamo Mogli bismo stajati i nabrajati I razdvajati i prebrojavati (Kao ostatke u onoj vreći) Jer ja sam, vidite Ljuta na čitav svijet Možemo uzesti popis stanovništva I početi nabrajati Od slova A pa nadalje Uključit ćemo i one japanske znakove I nećemo stati Dok svakoga poimence Ne nabrojimo.

[svitac-zemlje-mraka]

" I zamisli to, u jednom trenutku ti srce kuca ubrzano zbog nekoga, u danima kada želiš da ono ne kuca uopšte."

[mathiasriverus]

Opet me hvata taj osjećaj usamljenosti, išao bi negdje u društvo, a istovremeno bi se zatvorio u sobu i ne izlazio danima niti komunicirao ni sa kim...

[belog-grada-crna-princeza]

Školjka. [28.06.2024.]

Ne umem baš da opišem šta mi se desilo. Mislim da je zapravo počelo u Beogradu, ovde je samo razvilo sopstveni život. Ovde se osećam onako kako sam se osećala kao dete, osećam neku fascinaciju svime oko sebe, sitnicama. Galebom koji preleće iznad zaliva i dečakom koji prstom upire u njega da pokaže svom tati. Porodicom mačaka koja se provlači ispod prozora u neku napuštenu zgradu. Starijim gospodinom koji na stanici privlači svoju ženu bliže sebi i šapuće joj na uvo nešto zbog čega se ona ljutne i odguruje ga, a on se smeje kao srednjoškolac. 

Ovde volim ljude, iako ih ne poznajem, ovde osećam i da oni mene vole, da me prihvataju, tripujem da me oni vide onakvu kakva jesam.

Sinoć sam se vozila gradskim prevozom, u stvari, još je bio dan, gledala sam more, osećala zrake zalazećeg sunca koji se probijaju kroz prozor, slušala neke pesme koje su mi u najtežim trenucima predstavljale pojase za spasavanje i odjednom se osetila euforično. Osetila sam se toliko poletno da sam želela da ustanem na sedište, podignem ruke visoko i vrištim od sreće. Istovremeno sam želela da plačem. Gledala sam svoj odraz, nisam odvajala oči od sopstvenih očiju i mislila samo o tome koliko sam stvarna. U drugi mah, život je poprimao oblike filma, nekog umetničkog, u kome glavna glumica odlazi na Grčko ostrvo da ozdravi i pronađe sebe. Celo veče me je pratio taj osećaj, kao hipnotisana lebdela sam popločanim ulicama sa osmehom na licu kao da sam pijana (pijana, a nisam popila). Možda me je udario šećer od zdravog ceđenog soka zelene boje, sa celerom i jabukama i ananasom i ne znam ti ni ja čime.. ovih dana je i to dovoljno. Izgubila sam se u trenutku, videla vremenske linije koje se prepliću pred mojim očima i spajaju u ovde i sada. U pozadini neka svirka, pevaju: I'm your Venus, I'm your fire, your desire. Pevam i ja. Jer sam živa. Jer sam tu. Jer mogu. 

To je bilo juče, danas... Danas je more nemirno. I ono ima svoja ludila, sve je na kraju to, plima i oseka i tako u krug. Odjednom se prizor ispred mene deli na dva dela, ja se delim na dve Katarine, na prošlu i neku buduću, na dve strane sebe u koje mogu da uranjam danima i nikad ne pronađem školjku na dnu. Istinu sa velikim I, ili Izmišljotinu. Vidim ih ispred sebe, rađanje i umiranje sa morskom penom, obala ih uzima sebi. Ne napušta me utisak da je to tajna koju delimo, samo je u stvari, ne delimo, cela pripada(m) dubinama u kojima se gubim i pronalazim u istom trenu i u kojima ću nestati, kao da me nije ni bilo. I samo to je dokaz da sam tu, jedini moguć, jedini potreban i dovoljan. 

Prislanjam školjku na uvo, čujem samo šuštanje sopstvenog krvotoka, jer nekih odgovora nema unapred. I ja sam prvi put okej sa tim. Zato stiskam ponovo plej na plejlisti i prepuštam se. Trenutku. Moru. Životu.

-Katarina

[nedajsenina]

ja bih s tobom negde otiso

pa bi tamo bili danima

[andjeocuvar]

Sedela bih kod kuće danima.

Bez imalo želje da popričam s nekim.

Jer znam da oni moje probleme ne razumeju.

Niko ih ne razume.

Možda ne znam tako dobro da ih objasnim.

Možda je do mene.

Ali kad bih krenula da objašnjavam,

Onako kako stvarno osećam,

Možda bi bilo lakše.

Ali bojim se sažaljenja, jer ne treba to meni.

Meni treba samo neko da me saluša i razume sve što držim u sebi.

[vilaleptirica]

Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi ni znao da postoji i još shvatiš da je tamo neko danima, mesecima, godinama spavao, a nije plaćao stanarinu. ❤️

- Ðorđe Balašević

[zauvjek-svoja]

umirem danima za noć sa tobom.