#Kravlje | Explore Tumblr Posts and Blogs

dotkomnecenzurisano · 6 years

Text

У години када се руска војска 73. пут припрема да складно закорача Црвеним тргом у славу свих оних палих у борби за људску слободу, Србија само још једном доказује да не памти своје хероје. Живих сведока је све мање, комеморације посећују само још малобројни првоборци, а на антифашистичку борбу се гледа са подсмехом, као на неку бајку из прадавних времена или мит из доба ,,црвеног терора”. Непрекидан ток политичких бесмислица је, попут црне рупе, одавно прогутао све оне мале и обичне људе, све недужне жртве ратног вихора чија је судбина била таква, да своју животну причу окончају на најстравичнији начин. Баш о таквим жртвама сведочи концентрациони логор Црвени крст.

Логор Црвени крст Већ током првих дана окупације нацисти су оформили логор за ратне заробљенике Југословенске краљевске војске у магацинској згради коњичког пука “Милош Обилић”, смештеној у индустријској зони града Ниша, на широком простору иза Нишке тврђаве недалеко од железничке станице Црвени крст. По тој железничкој станици је потоњи концентрациони логор и незванично назван, иако je потпуна супротност човекекољубљу, милосрђу и вредностима које уз то име везујемо. Званично је оформљен под управом СС-a, под командом СС – капетана Хајнриха Бранта као Anhalter Lager des Nisch, a први заточеници пре уласка Немачке у рат са СССР-ом били су политичке природе јер су хапшени припадници демократских партија, предратне народни вође, пучисти и многи други као носиоци антинемачке политике (Небојша Озимић – Логор на Црвеном крсту, Народни музеј Ниш, 2012.) . Октобра 1941. године извршена су и превентивна хапшења. Заточеници су узети из редова најугледнијих нишких грађана да би својим животима јемчили за мир и послушност немачкој команди. У њих су спадали угледни нишки трговци и фабриканти, лекари и остали образовани људи. Логор је, такође, био и последња станица на животном путу око 360 Јевреја, којих у Нишу после средине 1942. више није било. Нишки логор се стално пунио и празнио, заточеници су масовно стрељани или интернирани у друге концентрационе логоре у Аустрији, Немачкој и Норвешкој. Процењује се да је кроз њега прошло око 30.000 људи, док је на оближњем брду Бубањ убијено преко 12.000, а праве размере овог злочина никада нећемо знати јер су пред крај рата нацисти покушали да прикрију своје злочине уништавањем материјалних доказа и архивских докумената. Сам логор се састојао од главне зграде затвора, дворишта и три помоћне зграде, ограђене логорском жицом са две куле осматрачнице. Вероватно најзначајнији догађај у логорској историји представља бекство логораша 12. фебруара 1942. године, које је прво масовно бекство из концентрационог логора у окупираној Европи. Заточеници из собе 12 су, предвођени студентом Бранком Бјеговићем, приликом редовне дневне шетње насрнули на немачке стражаре, а потом су голоруки оборили бодљикаву жицу којом је логор био ограђен. Слободе се домогло 105 заточеника, а на жицама остало њих 42. Након овог бекства је, у знак одмазде, на Бубњу стрељано 1.100 људи, а нишка фабрика смрти додатно је обезбеђена каменом спољном оградом са стражарским торњевима. Логор Црвени крст је расформиран 14. септембра 1944. године, а последња група заточеника је убијена у кругу логора, где су на зиду и данас видљиви трагови.

Сведок из куће смрти

Имао сам прилику да разговарам са Владимиром Јовановићем (93), председником Удружења заточеника концентрационог логора Ниш. За овоg постаријег господина, коме би на виталности позавидели и много млађи, нико не би ни помислио да је за време Другог светског рата био заточен у, чак, три концентрациона логора – логору Црвени крст у Нишу, логору Бањица у Београду и логору Матхаузен у Аустрији, у злогласној филијали Гузен II. Био је рад да са мном подели своја сећања, која преносим у целини.

– Ја за време рата нисам живео у Нишу, него у Крављу (Село 30 км удаљено од центра Ниша). Кроз моје село је прошла мања група бегунаца након 12. фебруара. Сећам их се, био је снег, а знате какав је наш народ, сељаци нису питали ни ко су ни шта су, него су помогли ко је колико могао. Ја сам у то време учио занат за крoјачког радника, па сам им крпио одела, били су све крвави и исечени од жица. Нисам ни слутио да ћу за две године и ја да будем затвореник у логору.

Године 1944, 16. Јула, Немци су опколили наше село. Покупили су све мушко од 15 до 55 година и отерали нас у логор на Црвеном крсту. Нико није знао зашто. (Као могући повод за хапшења, у литератури се наводи то што су у борби код Кравља и Врела, 13. јуна 1944. године, 9. српска бригада и Нишки НОП одред убили 55 и заробили 74 непријатељских војника, здружених јединица СДС, СДК и четника Драгољуба Михаиловића. Због тога су квислинзи блокирали села Врело, Кравље и Церје, похапсили и одвели у Ниш преко 200 људи. Други могући поводи су помоћ који су сељани пружили одбеглим логорашима 1942. године, близина територије на којој су дејствовали Сврљишки и Озренски партизански одред, али и самоорганизован отпор мештана тог краја Чегарском четничком корпусу чији су припадници често вршили разбојништва. Мирослав М Миловановић – Логор на Црвеном крсту,Институт ѕа савремену историју, Београд). Када смо стигли у логор, нико нас није ништа испитивао. Мене су сместили у собу број 6 на првом спрату, а из собе број 4, која је била поред, стално су одводили на стрељање. Из мог села су ухапсили 92 сељака, а 24 су одмах одвојили и више их нисам видео. Чули смо да су стрељани на Бубњу… свих 22 дана, колико сам провео у логору, очекивао сам исту судбину. Сећам се једном, ишли смо да захватимо воду у дворишту и срео сам једног свог кума из села. – По воду, куме? – питао сам га – Ма каква вода, куме – одговорио ми је – Нас ће да стрељају. После логора га нисам више видео. Нас су млађе често терали да захватамо воду у вешерници и да чистимо самице на трећем спрату. Жене у вешерници су нам давале по комад хлеба или цигарете, да убацимо оним несрећницима у ћелијама када стр��жар не гледа, нисам ни размишљао шта би се десило да су ме ухватили. После 22 дана су нас транспортовали вагонима за Бањицу. Имао сам 19 година.

У Бањици смо морали да идемо на рад, ако смо хтели да једемо. Посебно се сећам једног старијег човека, Влаје, био је далековид (Видовит), има тога и у књигама. – Ви ћете да идете негде далеко – говорио нам је, а ми смо му се, деца к’о деца, подсмевали. Неки од нас су се радовали, многи нису пре тога били ван свог села, мислили су да ћемо да идемо на рад у Немачку. Стално је причао – Пети, пети, пети – и то нам је било додатно смешно. На Бањици сам провео 33 дана, пре него што смо вагонима интернирани у Маутхаузен. (Био је то транспорт од 10. септембра 1944.)

Пре него што кренем да причам, морате да разумете шта је Матхаузен. То није један логор, то је комплекс, он има 49 подручних јединица. Ја сам био у у најгорој, Гузен 2 (In March 1944, the former SS depot was converted to a new subcamp, named Gusen II, which served as an improvised concentration camp until the end of the war. Gusen II contained about 12,000 to 17,000 inmates, who were deprived of even the most basic facilities.).

Путовали смо у блиндираним вагонима 7 дана, због тога што су у то доба савезници бомбардовали пругу. Није ми тешко пало што нисам имао хране, најгора је била жеђ. Пио сам капљице које су се скупљале на цевима на крову вагона. Многи стари и изнемогли, од рада на Бањици су у вагонима умрли. Када смо стигли у Маутхаузен, с обе стране стражари са керовима и бодљикава жица, па у карантин.

Тај логор, река и место се зову Гузен, најопаснија филијала. Добили смо сад штрафташ преко главе, Ein Hundred Tausend Drei und Zwanzig на руку. Нису нас тетовирали, животни век је у логору био 3 месеца, носили смо бројеве мртвих логораша. Касније сам видео да је на отпремном документу писало ,,уморити радом” . Четворица у кревету, даске, у 24 сата само 2 сата спавање, никада сва четворица за она два сата нису остали живи. Сваког јутра смо били по три-четири сата напољу, стојиш, пребројавања нека. За ручак смо добијали љуске од кромпира. Транспорт долази у логор, пењемо се у транспорт. Хладно, лежиш, без обзира на временске услове, стража и са једне и са друге стране, једно десетак километара нас возе, па опет истоварују све. Доле је фабрика месершмит авиона, а тамо горе, на брду, нека се вентилација копа, 16 сати на брду. Носио сам камен уз степенице смрти. Ако узмеш премали камен, капои те врате и натоваре дупло. Највећа је опасност била од оног ко носи испред тебе, колико ми је само пута камен пролетео поред главе. Па се појавио пегавац, и трбушни тифус… уништавање. Људи падају к’о крушке. Људи не могу више да поднесу, хватају се за бодљикаве жице да прекрате живот. Пођем и ја да се ухватим, али се сетим речи свога оца – Само кукавица може смрт да створи – и ја се повучем, заборавим шта је било јуче и наставим даље. Нисам се надао да ћу да останем жив, да стварам породицу – ни говора. Ја сам хтео само да видим како изгледа сунце, слобода, и да имам хлеб да једем, толико. Нисам могао више да издржим напор, зиму и глад и јануара 1945. године решим да се јавим на лекарски преглед, а ко је тамо одлазио, више га никада нисмо видели. Постројили су нас да стојимо, једну групу око стотинак људи, голи, минус четрдесет. Тог дана смо остали тројица (Истраживачи United States Holocaust Memorial Museuma сматрају да је оно што је Владимир преживео приликом јављања на лечење, заправо врста медицинског експеримента. collections.ushmm.org). Сместили су ме у бараку 32, а у бараци 31 су били они који су били за гасну комору. Делио сам кревет са једним Французом и за две недеље сам се мало опоравио. Видео сам да Француз нешто мува испод чаршава, а кад сам хтео да погледам, он ми није дао, крио се. Он је позлеђивао своје ране, лепио је на њих прљав папир, па је то урадио и мени, пљувао ми је на ране и размазивао. Лекарска комисија нас је обилазила једном недељно, два месеца сам био у болници пре него што сам се вратио на рад.

Логор је био опустошен тифусом. Задње недеље нисам ни могао да идем на рад, лежао сам у бараци. Пронео се глас да је логор миниран. Једва се сећам ослобођења, кроз прозор бараке који је био покривен ћебетом, видео сам да пролази неки тенк. Испузао сам напоље четвороношке и више се ничег не сећам. Пробудио сам се у америчкој болници у Линцу, у лудници. Провео сам по болницама 2 месеца, пре него што сам са групом људи побегао у Совјетску зону, јер смо чули да они одмах транспортују у Југославију. Осим мене, само се још један човек из мог села вратио, стигао је пре мене јер је био здравији. Моји су ми у то време давали парастос, нису знали да сам жив. Када сам стигао, лице ми је било толико искривљено, да отац није могао да ме препозна. Причао је по селу да нисам његов син. Сви лекари су ме отписали, лечио сам се у лековитом блату у бањи Топило. Питају ме деца да ли мрзим Немце- не мрзим. Времена су била таква, зашто да мрзим децу? Шта је било – било је, зашто да се ми сада убијамо јер су наши стари грешили негде?

Дехуманизација

Наду да логор и његове жртве неће бити заборављени, буде људи попут Александра Марковића, студента сликарства завршне године Факултета уметности у Нишу. Он је својим циклусом радова под именом ,,Дехуманизација” обичном човеку покушао да приближи страдалништво заточеника концентрационог логора Ниш.

,,Предмет мог ликовног истраживања јесте човек и његова унутрашња вредност. Инспирација долази пре свега од посматрања људи и уочавања њихових карактеристика. Проучавањем говора људског тела и физиономије лица покушавам да представим психолошко стање у човеку, његов карактер, емоције и искуство. Тежим ка томе да пренесем свој доживљај тог човека и желим да посматрач то може да осети и доживи. Од класичних портрета, који су у себи носили одређену атмосферу и социјални моменат, дошао сам до теме страдања људи у концентрационом логору. Наиме, сам Други светски рат је период стравичних догађаја и страдања огромног броја људи, тренутак у историји препун бола, патње, неспокојства и перманентне борбе за слободу и живот. Управо тај аспект овог периода био је инспирација и суштина коју сам желео да прикажем. Поред преношења свог доживљаја ове теме, желим да постигнем још једну димензију, а то је универзалност. Циљ је да посматрач може да доживи слике и те јаке емоције и да се идентификује са тим страдањима, болом, патњом и осталим осаћајима које слике преносе” , рекао је Александар.

Јован Ристић , Ниш

Владимир Јовановић, сведок из куће смрти У години када се руска војска 73. пут припрема да складно закорача Црвеним тргом у славу свих оних палих у борби за људску слободу, Србија само још једном доказује да не памти своје хероје.

#banja #Banjica #Bolnica #bubanj #Cerje #crveni #Guzen #Kravlje #krst #kukavica #Linc #ludnica #Mauthauzen #milos #NIS #Obilić #svedoci #tifus #Topilo #trg #vojska #Vrelo

0 notes

misternikola · 5 years

Text

ono kada napraviš vege mleko i daš osobi koja pije kravlje mleko da proba a ona ti traži još

#ispiracija #ljubav #zivot #prica #price #pesma #pesme #tekstovi #tekst #srbija

2 notes · View notes

upcyclerefinery · 2 years

Photo

Moderan tepih od kravlje kože uzorka paralelograma koji pruža iluziju pokreta https://ift.tt/yhpkmdI #Tepihodkravljekože #Carpet #Cowhide #HaironHide #Leather #Rug

0 notes

plethoric-experience · 4 years

Text

S riči na riči kojim ranu ličim

Dok djela nema

Dok tamo u kutu sidim i cičim

U kriku riče

Plače, sačekaj dvadesetak minuta i sače

Svaku sekundu hračak plače

Niz oči pore puni kao kuglu a možda i kriglu u krilu boča tko če koja u natječaju bliže bočalištu kročit popičkat se i skočit

Soči, dobra olimpijada dok prstima kročim

Dostatno za sve riči pljujem

U ruglu se kujem

Dok vatru bljujem rukom o vraga kopita mu motikom rujem

Orim po zemlji svojoj svaku poricu brojim i stojim sam umrežen u zvijezde koje krojim

I sjedim dok pod krijesom gaplju dimim a ja na kamen pljujem dok pod kotao vatru bljujem otopljeni lumen.

Nisam ni zna kakav vrag me čeka ni koji če me iza vrata dočekat sa siječivom i britvom da mi grkljan dirne i violinu svirne

Ali ne bilo kakvu vec onu na G sonati na ugodnome tonu gdje čuči i i prstima ti san koncima boji i dane ti odbjegle broji.

Kao giljotina i ljiga jedva dočekala da me otkida preko nadramenice moje besne besparice

Ah štaš vrag odnia prišu dok se kačim na svakojaku sisu i nestajem u brisu

Iznutra me otkriva i dok se češem od dlan levi

Ka nova godina gilja ljiga ljaga čeka ka nekakv gmaz - čudna neka iz usta samo na cigarete vonj vazdi u brazdi

Samo ričem i pljujem ali čistim i i sve više ugodno glasom pištim

Jer ljigavog ljaga umišljena mi glava

Dok rijeka suza ne poteče u sjeni se krije i šapatom me brije i drze me u broju svojem žetvenom dojmu

Dok pijem i cuclam soju , tu bijelu ženstvenu boju.

Dok mi glavom ose bruje i ose u roju svaku poru i boru izbodu.

Otečen ričem uskačem u blato da se valjam da mi glava, košnica bude u svom broju.

A štapom po tjemenu: A šta sa trutovima? da mrznu?

Kao konji da rzu da se napoje po zadnji put od oazu pre neg šrot inja zima zanese pod njene zavjese od studene da ih s lica zemlje izbriše

to me samo još brine dok kap po kap suza srca lije kroz rine.

Dok mi rastu side od stresa bijelina brisne

I stisne mi grkljan i mandule od sniga bez ikakvih paraliziranih briga samo kroz par izdisaja dima

I to je takva stigma

Mokar duvan i grlobolja tupa odmetnutih neisčerupanih gomolja

'Esam se diga da isčerupam par koštunica riba i voća zabranjenog sa kauča preko saga svoga boka

Kroz prozor se grana i na svakom koraku me brsti vrana

Al mi je tribalo da signalom uhvatim ludilo

Možda morževo a ne kravlje tko će več reć nego upaljena peč..

I pisat ću dok me pčele ne piknu u čelo pa u oči pa da otečen legnem u san ne zatečen.

U paklu ujutro ponovno dok tek počinje mrtvac nju založit.

I sad tu tutnjim, serem i derem se dok ni dvadeset godina nemam a samo ričima sijevam i grabljama preostalo lišće berem

Barem ono što je ostalo

#random thoughts #hrv #me #personal

0 notes

majcinstvoidetinjstvo · 4 years

Photo

(via "Kravlje mleko-da ili ne?")

0 notes

covjek-casopis · 5 years

Photo

kratka priča Marine Gudelj: HEKTOROVIĆEVA MLADA

Jučer, trajekt za Vis. Događalo se i prije. Zatekla bih se na brodu i u narednih sat vremena razvila privrženost prema ljudima koje vidim prvi put. Poželjela bih im se približiti, pomirisati njihovu kosu, pogladiti im brade, upitati da za promjenu ja podijelim igraće karte. Glomazni Petar Hektorović izgrađen u Danskoj. Vadim knjigu. Moje suputnice već su posvećene svojim knjigama; listaju, gladno gutaju napetost ili polako glođuckaju slovo po slovo. Moj autor lagano zamara. Neprestano mijenja zanimljiva i učmala poglavlja. Ona mala, označena brojevima, kao pjesme u prozi. I ona duža, preko nekoliko stranica, o pijanstvu i onaniranju. Podižem pogled, dosta mi ga je. Zvirkam naokolo, želim se odvojiti od autorova glasa. I onda ih ugledam. Četveročlana talijanska obitelj. Suprug i otac, prosijed s plavim očima kakve sam kao dijete viđala u sapunici Čarolija. Dva sina koji izgledaju gotovo isto. Tamnoputi. Gledaju se preko stola kao da razumiju svaku pojedinu misao onoga drugog. Sviđaju im se te misli koje se proziru kroz čelo onoga drugog. Zabavne su. Možda smiješne? Razumiju se kao ljudi koji se oduvijek poznaju, kao ljudi koji ne pamte da je svijet postojao bez onoga drugog. Prvi baca igraću kartu. Za kartom baci i pogled na brata. Smijeh u očima. Lekcija iz povijesti, Italija u doba Cezara ili što već. Ništa na svijetu ne postoji bez onog drugog. Njihova majka mi je okrenuta leđima. Iznenadim se kad joj ugledam lice. Previše staro. Previše kože koja se preselila za centimetar nadolje kao da joj je jedna od onih gumenih maski blago skliznula. Njezine oči ne slažu se s njihovima. Pripada im lice koje je ružnije, uništenije, koje se zaboravilo toliko smijati. Bojim se da će me prozreti budem li toliko buljila u njih pa skrećem pogled tražeći neku drugu skupinu. Drugi su tek stol desno od njih. Odmah se lijepim. Njih je desetak. Također Talijani. Nisam im pamtila ni kose, ni oči, ni osmijehe. Igraju na karte. Neki rješavaju križaljku. Kakva prisnost, kakav odmor – tijelo koje se naginje nad tvoje da ti preko ramena pogleda u pojam koji nedostaje. Izvikuju riječi na talijanskom, riječi koje znače ime prvog premijera, rijeku sjeverozapadno od Republike Kongo, naziv za biljarski štap. Provjeravaju kratice za fosfor i radij. Neki među njima i čitaju, ali križaljka ih svih privlači. Onaj čitucka, trči među slovima, pa onda podigne pogled: „Kako si rekla, mongolski vladar? Da da da!“ Poželim biti šetač na brodu. Obilaziti stolove, sjediti tamo s njima, dijeliti prisnost. Poželim poći za njima, hvatati izraze bez konteksta, sama izmišljati kontekst. Možda ipak želim da mi ispričaju sve. Da, ja sam svećenica u maloj brodskoj kabini, a oni su mi dužni sve reći. Moraju. Ja biram tko se ispovijeda, uperim prst u Talijane, one prve, i kažem: „Svi.“ Tutti! Ulaze jedan po jedan, a ja postavljam pitanja. Nekad, kad mi se ne da, samo slušam. Oni govore, moraju mi reći sve jer moja je moć opasna i izjeda ih strah od toga da mi nešto zataje. Pripovijedaju mi tako oni skoro blizanci. Pripovijeda i otac s očima iz Čarolije. Iščekujem majku, zanima me zašto je mrgodna. Je li nešto što Čarolija nije učinio? On je tako strahovito usredotočen samo na sinove. A oni se gledaju. Poznaju. Tako se prokleto dobro poznaju. Njihove su trepavice duge; jednom sam čula izraz duge trepavice kao u krave. Izgledaju mi kao te riječi. Ako bih jednom voljela jednog od blizanaca, razmišljala bih o njemu kao o nekome tko ima duge trepavice kao u krave. Zbog toga bih ga voljela još više. Ne zbog trepavica nego zbog krave. Želja brodske svećenice tek je trenutna i prolazi me. Nije čak ni bila želja, više ideja da popuni prostor tjeskobe. Nisam ona koja ulijeva strah, ni koja kažnjava. Oduvijek mi se više sviđalo biti obožavana. Zato biram biti brodska mladenka. Kao na svadbama kada mladenci hodaju od stola do stola i ćaskaju. Baš to, ćaskaju. Slušaju komplimente i čestitke, a potom i oni udijele pokoji. Divna haljina, krasan kroj, ljubak friz. Hvala. Fotka. Hvala. A onda, oslanjajući se jedno na drugoga, odlaze do idućeg stola i tamo ponavljaju postupak. To je ono što želim, samo bez oslonca. Sama-biti-brodska-mladenka. Želim baciti kocku za jamb. Viknuti ime dominikanskog diktatora. Gledati se s blizancima i njihovim kravljim očima. Razgovarati o napetom trileru kojeg čita djevojka s psom. Okrenuti stranicu za još jedan sudoku. Sudjelovati u grickanju krekera s okusom sira. No, ja nisam poštena mlada. Blizanci me zanimaju najviše pa nekad prečujem pitanje o hindu božici. Zanimaju me na razini sukoba, želim znati što može uništiti tu nasmiješenu vezu, to bezobrazno poznavanje. Gledanje bez riječi. Zašto se dovraga toliko gledaju? U mislima ih već razdvajam, kao mačiće. Otuđujem. Oni cijuću, mrze biti sami. Povratak na brod, za stol za kojim sjedim. Guram onu knjigu, preskočit ću par stranica i izgledat će kao da sam gledala u drugom smjeru dok je pisac lučio iz tijela posljedice mamurluka. Gdje će Talijani jesti, spavati? Hoće li, jednom kad se smjeste, nastaviti tu igru; karte ili jamb? Ne znam više što igraju jer više ne želim skrenuti pogleda s njih, čak ni toliko da samo na časak pogledam stol. Ipak se odvažim. Samo treptaj- jamb. Drugi treptaj-kravlje trepavice. A onda odlaze. Hektorović se dovukao, spušta vrata teška kao i poruka koju nose. Stigli ste. Ovo ste čekali. Čak imaju identične šeširiće. Majka im ih dodaje. Ona i otac ne štite glavu. Iz trajekta poslušnošću ovce ulazim u autobus. Ogledavam se i vidim ih da ostaju. Nikad neću saznati kontekst. Ni jesu li spavali u dvokrevetnoj sobi. Jesu li upalili televizor prije spavanja. Koga su nazvali u Italiju da jave da su sretno stigli? Autobus se spušta vijugavom cestom i trudim se misliti o onome što vidim. Neobuhvatan krajolik, more otvoreno toliko da se obzor ne nazire. Želim misliti o biljkama kojima dajem kriva imena jer im prava ne znam. Želim pisati o zrnatosti ceste, o užegloj ogradi koja čuva strminu, o izgorjelom drveću, ali nemam mašte za to. Idućih dana ipak više mislim o obzoru i biljkama nego o Talijanima. Više mi gotovo ni ne padaju na pamet.

____________________________

MARINA GUDELJ rođena je 1988. godine u Splitu. Završila je Hrvatski jezik i književnost na Sveučilištu u Zadru i otada ponekad radi kao profesorica hrvatskog jezika u školi. Prvu književni rad, kratka priča "Semafor, šahta, apoteka, birtija" objavljena je u Zarezu 2015. godine. Iste je godine osvojila prvu književnu nagradu na portalu KSET-a za priču "Kamo idu irske mačke". 2017. godine osvaja prvo mjesto na natječaju Kritične mase za priču "Lee". S istom pričom iduće godine sudjeluje na LitLink festivalu u Zagrebu. 2018. godine osvaja treće mjesto s pričom "Dulcinea na konjaku" na 17. izdanju Festivala europske kratke priče, a krajem iste godine ulazi u uži izbor natječaja Prvi Prozak i Na vrhu jezika s pričom "Vještica". 2019. godine osvaja nagradu Prvi Prozak za autore do 35 godina starosti, a njezin roman "Nedovršena" ulazi u polufinale nagrade V. B. Z.-a.

- priča je preuzeta s autoričinog bloga "Straničnik" /priče koje (uglavnom) stanu na stranicu/ https://stranicnik.wordpress.com/ -

#Marina Gudelj #Hektorovićeva mlada #Straničnik #proza

0 notes

cgvijesti · 2 years

Text

Otkupljeno osam odsto manje mlijeka u odnosu na prošlu godinu

Foto: Shutterstock Ukupna količina otkupljenog kravljeg mlijeka u drugom kvartalu iznosila je 6,52 miliona litara, što je osam odsto manje u odnosu na isti kvartal prošle godine. Iz MONSTAT-a su naveli da je prosječan sadržaj mliječne masti u drugom kvartalu u odnosu na isti prošlogodišnji kvartal pao 3,6 odsto, dok prosječan sadržaj proteina bilježi pad od 4,3 odsto. “U drugom kvartalu u…

View On WordPress

#kravlje mlijeko #monstat #otkup mlijeka

0 notes

mojput-mypath · 7 years

Text

MOM <3 MAMICA

O MA-MA-MA

Moja majka je mene rodila na otoku. Svi su govorili da sam se rodila «slučajno». Slučajno sam se rodila na otoku. I možda sam se neplanirano začela svojim roditeljima. Nikako se nisam slučajno rodila.

Moja majka je moj stup. Moja majka je moj osjećaj da će uvijek sve biti u redu i da ako život već nije, ona će: postaviti mekani jastuk na koji ću pasti kad budem padala.

Uz nju sam se cijeli život osjećala da imam i da ću imati i da uvijek ima. Čak i kad je govorila da nema, uvijek je bilo svega. Putovalo se, jelo se, studiralo, zabavljalo, kao da nikada nije bilo oskudice. Čak i kad je bilo.

Uvijek je sve moglo i sve je bilo dopušteno, i što nije. Uvijek smo bile dovoljno puštene da osjećamo da imamo neku vlastitu kontrolu nad svojim životima, a istovremeno smo bile pod budnom paskom majke, koja je sve to naizgled olako, ali konstantno nadgledala.

Možemo reći da se 'miješa'. Tako to nekada zna izgledati. Sada znam da se samo brine.

Što bih ja bez svoje mamice? Kako bih ja sve ovo što se ostvarilo u mom životu, bez nje postigla? I ne mislim samo na financijsku podršku, koje je itekako bilo i jest. Roditelj podrži svoje dijete, čak i onda kada je izgledalo da uistinu ide krivim putem i da ništa od toga osim muke neće biti? Često roditelji puste dijete da se samo opeče. Moja majka ne. Ona budno stoji uz mene i kada sam smotana, i kada sam glupa, i kada sam nerazumna, a pogotovo kada sam najtvrdoglavija.

Čak i u situacijama u kojima sam mislila da me ne podržava, moja majka je mene podržala s malim zakašnjenjem. Sve je moja majka prihvatila i razumjela.

Nije tako izgledalo na vani. O, ne. Ona se borila sa mnom, zahtijevala odgovore, pokušavala me uvjeriti da treba drugačije. Svaki puta bi na kraju rekla ili da mi je rekla da će biti onako kako je pretpostavljala (kada bi prošlo loše), ili da se nije slagala s nečim, ali je onda prihvatila da je to sve tako kako je – u mom životu. Kada sam se predomišljala, kod mene se sve tako brzo mijenja – i to je prihvatila.

MAJKA JE STUP ŽIVOTA

Moja majka je moj oslonac. Neki dan sam se s majkom sastala na kratko, samo da mi doda nešto što mi je uzela i da se malo podružimo u njenom proputovanju kroz Split. Pošto mahom izbjegavam mliječno, a specifično kravlje proizvode, donijela mi je neke fine domaće kozje skute iz Zadra i veliku vreću suhih smokava. Pitala me ranije jel' ima nešto što mi treba i ja sam spomenula te dvije stvari. Smokve, jer ih je teško dobrih naći zadnjih godina, a kozji sir, jer znam da u Zadru zna biti dobrih na pazaru. Ona je pitala, ja sam rekla, ona je donijela. Tako je to s mojom majkom. Ona nikada ne zaboravi ništa za nas, i kada donosi, donosi u izobilju. Taj osjećaj da znaš, bez militrunke sumnje, da će ona, što kaže, napraviti. Bez greške. Sjećam se kao dijete, znali smo je pitati da nam nešto donese s puta, neku majicu ili čarape ili ruksak. Ona bi svaki puta, poput dostave, donijela sve što smo tražili. Nekada bi donijela nešto što je zahtjevan tinejdžer smatrao ne sasvim u pravom stilu, ali uvijek bi donijela sve što smo tražili, kada je nudila.

MAJKA DAJE SVE

Svaka majka daje sve što ima i zna dati svom djetetu. Neka majka smatra da je najvažnije dati djetetu svoju prisutnost do kad god mu je potrebna. Neka majka smatra da treba svom djetetu pružiti što idealnije uvjete odrastanja, uz igru. Neka majka smatra da je najpotrebnije dati djetetu dobre okvire za život. Neka majka posveti cijeli svoj život svom djetetu, ako mu je to potrebno. Neka majka promatra svoje dijete, puštajući ga da raste samo, uz osjećaj podrške ukoliko mu je potrebna. Svaka majka, što misli da treba za svoje dijete, daje nesebično, neograničeno i vječno. To što majka misli da treba za svoje dijete i što daje nesebično, neograničeno i vječno, ne slaže se uvijek s onim što dijete misli da treba dobiti nesebično, neograničeno i vječno. I tu je nesrazmjer. Tu nastaje problem i nerazumijevanje.

Majke. Samim svojim rođenjem iz utrobe majke znači da je imamo, i znači da je stup za nas, našeg postojanja. I otac koji je podijelio sebe, i on je svojevrsni stup, energetski. Ali majka nas je nosila u svojoj vlastitoj utrobi. Majci se tijelo promijenilo kako bi se prilagodilo na idealne uvjete za naš razvoj. Majka je svakom djetetu svjetlo. Nije važno volimo li svoju majku, pričamo li s njom, družimo li se, razumijemo li se, gledamo li se. Nije važno. Majka je prvim činom našeg začeća, pa kasnije rođenja – naša majka. To je negdje tamo gore upisano u knjigu našeg postojanja, neizbrisivo.

MAJKA BOGINJA

Kako je prekrasnu riječ upotrijebila fina prijateljica: žena je Boginja. Koja lijepa riječ: Boginja. Sam zvuk riječi već odaje veličinu, nježnost i plemenitost. Majka je nad boginjama. Majka Boginja. Stvaratelj našeg života, oblikovatelj našeg tijela. Naša ljubav i utjeha.

Dijete kada je malo ne zna razliku između sebe i svoje majke, ono misli da jest svoja majka. Malo dijete, još dok je fetus, nema svoje vlastite osjećaje, ali ima majčine. Njih doživljava kao svoje. Dijete dok je tek rođeno, u prvom periodu ne vidi majku, i ne zna da je odvojeno od nje. Spoj majke i djeteta je djetetu sav unutarnji svijet. Sve je drugo izvan te simbioze. Netko mi je rekao da dijete crpi energiju iz majčine aure u prvim mjesecima. Ako se majka udalji dovoljno, dijete osjeća kao da nije cijelo. Plače tužno kao da ga mori bol. Bol odvojenosti.

Kada djetetu roditelji odu na onaj svijet, dijete počne osjećati težinu. Praznina uzrokovana njihovim odlaskom pada na pleća djeteta. Dijete sada mora sve samo. Dijete postaje roditelj sam sebi, i ostatku obitelji. Koliko god bilo godina djetetu, i 60 ili više godina.

JA MAJKA

Ja službeno nisam majka, i ne znam kako je to biti majka. Znam da neka želja u meni postoji da budem majka. I jednako tako osjećam da mogu i ne biti majka. Strogo govoreći u onom nekom društveno-materijalnom smislu. Istina je da sam od svojih tinejdžerskih dana apsolutno fascinira trudnicama, majkama, dojiljama. Bila bih majka samo zbog tog nevjerojatnog iskustva da moje tijelo bude inkubator za život. I zbog svega drugog. Onog što vidim, one bezuvjetne ljubavi koju dijete ima za majku i majka za dijete. Zbog one zabave, što dijete ubada majku točno tamo gdje je najtanja. I možda ću zvučati bahato, i možda će mi svaka majka reći da ne znam, i istina je da u ovom životu nemam to fizičko iskustvo bivanja majke, ali. Osjetila sam što znači voljeti kao majka, osjetila sam što znači brinuti se kao majka. Osjetila sam nekad, nekako i negdje kakav je to osjećaj biti majka.

I dalje ste u pravu kada kažete da ne znam, jer nisam. Ali ja ipak nekako osjećam da mi taj osjećaj ne bi nedostajao u životu, čak i da ne budem.

Brinem se za svaku osobu s kojom dođem u kontakt. Voljela bih da imam veće kapacitete i da se mogu brinuti za još više ljudi. Za svakog pojedinačno, nježno i prisutno. Možda ne pokazujem, i sigurna sam da mnogi ne znaju, možda ne vide ili ne osjećaju, jer možda nisam nikada rekla, ali evo, mogu sada reći. Blisko te volim, kao majka.

Sutivan, Brač island, 1993.

ABOUT MAMMAS

My mother gave birth to me on an island. Everyone said I was «accidentally» born. I was accidentally born on an island. I may have been conceived without my parents’ specific plan. I am definitely not born accidentally. My mother is my pole. My mother is my feeling that everything will always be okay and that if life has not, she will, be the soft landing for my fall.

My entire life, she has made me feel like I have, and that I will have, and that there is. Even when she used to say we do not have, we did. We travelled, we ate, studied and had fun, like there was never any lack. Even when there was. Everything was always possible and allowed, even what was not. We were always let to feel that we have control over our own lives, yet constantly watched by our mother, who seemed to oversee things from afar. We could say she ‘meddled’. Sometimes it looks like it. Now I know she only worries.

What would I have done without my mommy? How would I have achieved all that I had in my life without her? I do not only think of her financial support, that was and is abundant. A parent supports its child, even when it seems it is going in the wrong direction and that they will see little but suffering. Often parents allow the child to get burned. My mother does not. She stands by me even when I am confused, stupid, unreasonable and especially when I am the most stubborn.

Even in situations when I thought she was not supportive, my mother supported me with a bit of a delay. My mother accepted and understood everything. This is not how it looked like on the outside. She fought me, demanded answers, tried to convince me I needed to do things differently. Every time she would say either she was right (when things went wrong) or that she never agreed with my decisions, but she would anyway accept things as they were – in my life. When I changed my mind a lot, and things moved so fast in my life – she accepted them.

MOTHER IS LIFE’S SUPPORT

My mother is my backup. A few days back, I met my mother shortly, just for her to pass something she got for me and to see me in the short time she was going through Split. As I have been avoiding milk, and more particularly cow products, she brought me some homemade fresh goat cheese from Zadar and a big bag of dried figs. She had asked me earlier if there was anything I needed and I mentioned the two items. Figs, as good ones are hard to get by in the last years. Goat cheese, as I knew there would be some good cheeses on Zadar’s marketplace.

She asked. I said. She brought. That is how it is with my mother. She never forgets anything for us, and when she is bringing something, it is in abundance. That feeling that you know, without a micro particle of doubt, that she will, what she says she will – do. Without mistake.

I remember, as a kid, we used to ask her to bring us a T-shirt, socks or a backpack when she went travelling. She would, everytime, like delivery, bring everything we asked for. Sometimes she would bring something a picky teenager would consider not to be in the exact style, yet, she would bring anything we asked, when she offered to.

MOTHER GIVES EVERYTHING

Every mother gives all she has and knows how to give to the child. A mother considers it is most important to give the child her presence, as long as it needs it. Another mother feels her child should have the most ideal growing up environment, along with playing. One mother thinks the most important is to give the child good life base rules. Some mothers dedicate their life to their child, if it is needed. A mother would only observe her child, letting it grow on its own, with offering support when needed.

Every mother, what she feels the child needs, gives selflessly, without limitation and eternally. What the mother thinks the child needs and what it is she gives selflessly, without limitation and eternally, is not always what the child feels it should receive selflessly, without limitation and eternally. That is the place where a gap is created. A possible problem and misunderstanding.

Mothers. By being born alone, from your mother’s womb means that we do have a mother, and that she is a base for us, for our existence. The father as well, he shared a part of himself, he is, as well, a base, in an energy sense, yes. But our mother has carried us in her own body. Her body modified in order to offer ideal terms for our development. A mother is to every child a light. It is not important if we love our mother, if we talk to her, spend time with her, if we understand each other, if we look at each other. It is not so important. Mother is, by the act of conception, and later birth – our mother. This is written somewhere up there in a book of our existence, inerasable.

MOTHER GODDESS

A fine female friend used a beautiful word: woman is Goddess. What a pretty word: Goddess. Even the sound of it gives away greatness, gentleness and nobleness. Mother is above goddess. Mother Goddess. The creator of our life, the former of our body. Our love and comfort.

Child, when small, knows no difference between itself and its mother, it thinks that it is the mother. A small baby, even while being a foetus, has no feelings of its own yet, but has the mothers. It feels the mother’s feelings like its own. A child when born, in the first period does not see the mother, does not even perceive it is separate from her. The sum connection between a mother and a child is the child’s whole inner world. Everything else is on the outside of this symbiosis. I was told that the child takes energy from the mother’s aura in the first months. If the mother goes too far away, the child feels like it is not complete. It cries, sad, like torn with pain. The pain of separation.

When the children’s parents leave this world, the children start feeling a heaviness. An emptiness that the parents left stays as a burden on them. The child has to do everything alone now. The child becomes a parent to itself and to the rest of the family. No matter how old the child is at the time, even 60 or more years old.

ME MOTHER

I am, officially speaking, not a mother and I do not know what it means to be a mother. I know that there is a desire in me to be one. I equally feel I could live without being a mother, as well. In the most materialistic and societal terms. Truth is, since a teenager, I was absolutely fascinated with pregnant women, mothers and breast-feeding mothers. I would want to be a mother only to have the experience of my body serving as an incubator of life. And all other things. What I saw, the unconditional love that the child has for the mother and the mother for the child. For the fun of having the child poke the mother exactly in the softest spot. Maybe it will sound like boasting, and maybe every mother will tell me I do not know, and the truth is that I do not have the physical experience of being a mother, but. I felt what it means to love like a mother, care like a mother. I felt sometime, somehow and somewhere what it feels like to be a mother.

You are still right when you say I do not know, because I am not. But I still feel that the feeling would not be something I missed in life, even if I were not a mother.

I care for every person I come across. I would like to have greater capacity and be able to care for more people. For each individually, gently and closely. Maybe I do not show it, and I am sure that many might not know, maybe they do not see or feel it, maybe because I have never said it, but here it is now: I love you, closely and like a mother would.

#mothers #mother #my mother #mother's love #personal blog #gordana tihomirovic

1 note · View note

dotkomnecenzurisano · 6 years

Text

Сведок из куће смрти

Дехуманизација

Јован Ристић , Ниш

#banja #Banjica #Bolnica #bubanj #Cerje #crveni #Guzen #Kravlje #krst #kukavica #Linc #ludnica #Mauthauzen #milos #NIS #Obilić #svedoci #tifus #Topilo #trg #vojska #Vrelo

0 notes

cowchopdescript · 7 years

Text

EXTREME DIY SUPERHEROES • AMAZON PRIME TIME (Feb 25, 2017)

Bosnian -

“Želim da stavim super prste moći unutar svega. Jednom sam odlučio da ih se drži u magarca rupa na kravlje. To nije bio lijep prizor kada je krava eksplodirala govno u lice. To je trošak koji ima takav super moći.”

I want to put my fingers super power within all. Once I decided that keeps them in her ass hole on the cow. It was not a pretty sight when the cow shit exploded in his face. This is a cost that has such great power.

Finnish -

“tarvitsen sankarin Olen tilalla ulos sankari 'til loppuun yön Hänen täytyy olla vahva Hän täytyy olla nopea Hän täytyy olla tuoreena taistelu tarvitsen sankarin Olen tilalla ulos sankari 'til aamuvalossa Hänen täytyy olla varma Ja täytyy olla pian Hän täytyy olla suurempi kuin elämä”

I need a hero I'm holding out a hero 'til the end of the night He's gotta be strong and he has to be fast, he has to be fresh for the fight I need a hero I'm holding out a hero' til the morning light He's gotta be sure And I have to be soon, he must be larger than life

#amazon prime time #cow chop #cowchop #uberhaxornova #immortalhd #james wilson #aleks marchant #aleksandr marchant

2 notes · View notes

saltrockpk · 6 years

Photo

Himalajske so lize Proizvođači i izvoznik soli lizali, slani soli, slani blokovi, roze soli, slani blokovi, lizanje životinja, lizanje konja, lizanje konja, konjske soli, lizali životinja, lizali konja, jeleni lisci, lisne kamene soli, kružne kamene soli lizati, slani okrugli kamen, solni kamen u obliku jelena soli, slani lezanje za jelenove, blok slane lizali, blok jelenove soli, lizanje koze, lišće konja soli, slani konj, slani blokovi za jelena , slani blokovi za konje, jelenovi mineralni blokovi, blok jelenove soli, healajska mineralna so, blok mineralnih soli, slani goveđi soli, himalajska so za konje, himalajke slane lipe, mineralni blokovi za stoku, slani blokovi za stoku, konjski mineralni blok, slane blokove slanih stabala, slani blokovi za lice, slani lisci za krave, blokovi za stočnu hranu, hijalalan roze soli, blokovi za stoku, kravlje so lice, lišće soli životinjskog porijekla, stočne hrane, lišće od pasa, minerale za konje, blok, himalajski solni blok za konje, himalajke solne lisice za ho rses, mačka soli lizati,

0 notes

balkantimes · 4 years

Text

Ubojstvo milijun Filipinaca najmračnija je tajna SAD-a

Istovremeno sa sukobima na Kubi, vodila se borba za još jednu španjolsku koloniju, Filipine, za koje se vjerovalo da će SAD-u donijeti prevlast na Pacifiku, no taj rat iako je na koncu odnio živote blizu sedam tisuća Amerikanaca i više od milijun Filipinaca, u američkoj povijesti rijetko se spominje, a u školskim udžbenicima postoji samo natuknica da je postojao.

Anri Paravić

Španjolsko-američki rat iz 1898. godine, koji je trajao samo tri mjeseca, zauzima važno mjesto u povijesti, popularnoj kulturi i obrazovnom sustavu Sjedinjenih Američkih Država. Napisano je na stotine knjiga i snimljeno na desetak filmova o požrtvovnoj borbi američkih vojnika koji su se borili za oslobođenje Kubanaca od španjolske kolonijalne vlasti. Na gotovo mitski status uzdignuti su Rough ridersi (Grubi jahači) koje je predvodio budući američki predsjednik Theodore Roosevelt, a bitka kod San Juana u kojoj su oni izvojevali pobjedu, postala je središnjom točkom tog rata. Kako to s mitovima obično ide, većina događaja, za potrebe dnevne politike i kasnijeg mobiliziranja i educiranja nacije, u potpunosti je izmišljena.

Amerikancima kao ideja vodilja za rat sa Španjolskom nije služilo nikakvo oslobađanje potlačenih Kubanaca, nego su ih vodili čisto ekonomski i geopolitički razlozi. Sjedinjene Države u potpunosti su zagospodarile svojim teritorijem, tako da više nije moglo biti velike ekspanzije na Zapad, ni naseljavanja doseljenika uz popratno protjerivanje domicilnog indijanskog stanovništva. 1893. godine dogodio se i slom burze te je bila potrebna hitna akcija kako bi se konsolidiralo stanje i oči se nacije uprle u drugom smjeru. Španjolski imperij na izdisaju koji je u svojim rukama još uvijek držao Kubu bogatu šećernom trskom, bio je očigledna meta.

Na Kubi je u to vrijeme plamsao ustanak protiv Španjolaca što je bila još jedna olakotna okolnost. Kao povod za rat iskorištena je još do dana današnjeg nerazjašnjena eksplozija na američkom bojnom brodu USS Maine koji je potonuo u havanskoj luci. Za to su optuženi Španjolci i američke trupe su se uz nezapamćenu pratnju tadašnjih medija, iskrcale na Kubu. Slabi Španjolci, bez mogućnosti da im iz udaljene domovine stigne ikakva pomoć, unaprijed su bili osuđeni na propast pa su pružili dosta mlak otpor. U samoj bitci za brdo San Juan, Rooseveltovi jahači, koji zapravo nisu ni bili jahači, budući da su im konji ostali na Floridi, jedva da su i sudjelovali te su imali samo jednog poginulog, violinista Theodora Millera, zeta Thomasa Edisona, a on je stradao od prijateljske vatre. Brdo koje se izvorno zvalo Cattle Hill (Kravlje brdo) zapravo su zauzeli Buffalo soldiersi, crni vojnici američke vojske. No, domaćoj publici željnoj, avanturističko-romantičarskih priča nisu mogli biti servirani crnci kao junaci nego je stvoren mit o Rooseveltu i njegovim neustrašivim junacima, a neglamurozno ime Kravljeg brda promijenjeno je u San Juan, što je zvučalo mnogo prikladnije. U tom kratkom ratu koji se zapravo može nazvati malo snažnijim puškaranjem, Amerikanci su izgubili tristotinjak vojnika, a Španjolci oko sedamsto. Kuba je postala prekomorski teritorij Sjedinjenih Američkih Država, a državni tajnik John Hay je po okončanju sukoba slavodobitno izjavio: ‘Bio je to divan mali rat’.

Tajni rat

No, istovremeno sa sukobima na Kubi, vodila se borba za još jednu španjolsku koloniju, Filipine, a taj rat iako je na koncu odnio živote blizu sedam tisuća Amerikanaca i više od milijun Filipinaca, u američkoj povijesti rijetko se spominje, a u školskim udžbenicima samo postoji natuknica da je postojao. Na Filipinima je već 1896. godine domaće stanovništvo diglo ustanak protiv kolonizatora, no kako su sve snage uložili u borbu s revolucionarima na mnogo bogatijoj Kubi, Španjolci su uspjeli postići dogovor s filipinskim vođom Emiliom Aguinaldom kojem su isplatili četiri milijuna dolara u današnjem novcu, dali amnestiju njegovim vojnicima i obećali ograničenu autonomiju Filipina. Bogati Aguinaldo koji je bio kineskog podrijetla, udobno se smjestio u Hong-Kongu gdje ga je zadesila neočekivana sudbina.

Po izbijanju španjolsko-američkog rata, oči američkog predsjednika Williama McKinleya i cijele njegove vlade bile su uperene na Kubu te nitko na Filipine nije ni pomišljao. Taj propust uvidio je pomoćnik ministra mornarice Theodore Roosevelt pa je, prije nego što je otišao na Kubu sa svojim jahačima u odsustvu svog pretpostavljenog koji je bio u bolovanju i bez ičijeg znanja, naredio pacifičkoj floti da krene na Filipine. Ratna eskadra je iz Hong-Konga pokupila bivšeg ustaničkog vođu, sadašnjeg bogataša Emilia Aguinalda, a američki komodor George Dewey mu je obećao da će biti novi predsjednik samostalne filipinske republike. Nepovjerljivi Filipinac tražio je pismenu potvrdu te izjave, na što mu je Dewey odgovorio da riječ američkog časnika vrijedi više nego stotinu potpisanih papira. Na putu prema Filipinima američka eskadra se zaustavila pokraj pacifičkog otoka Guam koji je bio u španjolskom posjedu. Iz krstarice USS Olympia ispalili su hitac kojim su Španjolce pozvali na predaju. Na iznenađenje Amerikanaca do njihovih brodova je u kanuu doveslao španjolski guverner Guama koji uopće nije bio svjestan da je u ratnom stanju te se zbunjenom Deweyu ispričao što nema granata da uzvrati počasni hitac.

Interes za Filipine

Po zauzimanju Guama Amerikanci su nastavili prema zaljevu Manile gdje je bila usidrena španjolska flota. Kada je vidio dolazak Amerikanaca, španjolski admiral Patricio Montojo, svoju je zastarjelu flotu od pet krstarica i pomoćnih brodova koji su odavno bili zreli za rezalište, nasukao uz obalu kako bi spasio čim više života svojih mornara. Neravnopravna bitka ubrzo je okončana, a od Montojeve flote su ostale samo plamteće olupine dok su Amerikanci imali jednu žrtvu, glavnog strojara s patrolnog broda USS McCulloch koji je uslijed pretjeranog uzbuđenja dobio srčani udar i preminuo.

Tek kada je komodor Dewey poslao brzojav o svojoj pobjedi, u Washingtonu su se zainteresirali za Filipine. Uvidjeli su da će im u ruke bez puno muke pasti strateški teritorij s kojega mogu kontrolirati Pacifički ocean i otvoriti trgovinske putove prema Kini i samim time postati globalna sila. Stoga su odlučili na Filipine poslati i kopnene snage.

Slika 1: Emilio Aguinaldo vodio je ustanak protiv Španjolaca na Filipinima

Prije napada filipinski vođa Aguinaldo se iskrcao na obalu te ponovno podigao ustanak. Ispričao je svojim vojnicima da iza njih stoji Amerika koja će ih podržati u borbi za slobodu te je u kratkom vremenu oslobodio cijele Filipine osim Manile u koju su se sklonili svi Španjolci. Kolonizatori se nikako nisu htjeli predati ustanicima bojeći se odmazde, pa su počeli tajne pregovore s Amerikancima. Aguinaldo je od Dewyea, koji je zbog uništenja španjolske flote promoviran u admirala, uzaludno tražio da sa svojih brodova bombardira španjolske položaje u Manili te da prizna novoproglašenu filipinsku republiku. Admiral je nesretnom Filipincu stalno ponavljao da čeka kopnene trupe kada će se riješiti svi vojni i politički problemi, no istina je bila potpuno suprotna. U Washingtonu su Filipince smatrali rasno inferiornima, te im ni na kraj pameti nije bilo omogućiti im nezavisnu republiku. Kada su stigle američke kopnene snage, prema prvotnom dogovoru sa Španjolcima inscenirana je lažna bitka nakon čega su se ‘branitelji’ Manile predali. Tada je admiral od filipinskog vođe zatražio da njegove snage predaju oružje te da će američki vojnici osiguravati red u zemlji dok se ne održe slobodni izbori.

Brutalna mučenja

Auginaldo je nanjušio prevaru i odbio predati oružje, na što su Amerikanci žestoko reagirali. Ponovno su naoružali zarobljene Španjolce i s njima krenuli u bespoštednu borbu s Filipincima i pokazali se mnogostruko surovijima nego što su kolonizatori ikada bili. Palili su selo za selom, a stanovništvo nemilice trpali u koncentracijske logore u kojima je zbog loših higijenskih uvjeta smrtnost ponekad bila i stopostotna. Kako američki vojnici Filipince uopće nisu smatrali ljudima, učestali su bili krvavi masakri, pa je tako vojnik Freddie Sweet pisao svojoj djevojci: ’Ovo je kao lov na zečeve u Utahu, samo zečevi nekad pobjegnu, ali Filipinci nikada’. Jedan od najčešćih načina likvidacije civilnog stanovništva bio je utjerivanje seljana u klance koje bi potom razorili topničkom paljbom.

Kao način mučenja Amerikanci su razvili metodu lijevanja vode preko krpe zatočeniku u usta, a ta metoda je i danas u širokoj upotrebi. Unatoč silnim represalijama, Filipinci su pružali žestok otpor Amerikancima, tako da se i u Sjedinjenim Državama počeo javljati pokret protiv rata. Tako je književnik Mark Twain pisao da je rat u Filipinima ubio američke ideale o demokraciji, dok je vojnike nazivao ubojicama u uniformama koji se ponašaju kao da su na produženom lovačkom pikniku. Twain je zahtijevao da se američke snage odmah povuku s Filipina i da se zemlji dopusti nezavisnost. Bilo je i drugih protivnika kolonizacije Filipina, no ti nisu bili motivirani humanitarnim razlozima nego strahom da će se u Ameriku doseliti mnoštvo ‘niže vrijednih majmunolikih divljaka’. Većina Amerikanca uopće nije znala kao Filipinci zapravo izgledaju pa ih je domaći tisak opisivao kao neodgovorne crnce koji se bore protiv napretka i civilizacije koju su im donijele Sjedinjene Države.

Milijuni žrtava

Tek kada su zarobili vođu ustanka Aguinalda, otpor ustanika je oslabio, a predstavnici filipinske Prve republike, koju nitko nije priznao, potpisali su kapitulaciju nakon tri godine žestokih borbi i stradanja. Iako je Prva filipinska republika potpisala kapitulaciju, borbe pojedinih gerilaca nastavile su se do 1913. godine. Povjesničari računaju da je u tom trogodišnjem ratu život izgubio svaki deveti stanovnik Filipina, a ukupan broj se procjenjuje na više od milijun žrtava dok Amerikanci službeno tvrde da je smrtno stradalo ‘samo’ dvjesto pedeset tisuća ljudi. Amerikanaca je poginulo oko sedam tisuća, a kako su se obračunavali uglavnom s nenaoružanim civilnim stanovništvom tri četvrtine od tog broja su podlegle posljedicama zaraznih bolesti.

Filipini su poput Kube postali američki prekomorski posjed, a budući da je postao ikona borbe za neovisnost te ga Amerikanci nisu htjeli pretvoriti u mučenika, vođa pobunjenika i prvi predsjednik nepriznate filipinske republike Emilio Auginialdo neko je vrijeme ostao u kućnom pritvoru. Ponovno se novčano nagodio s novim gospodarima kako ne bi narod opet dizao na pobunu, a umro je 1964. godine u svojstvu doživotnog člana Državnog savjeta Filipina. Tijekom svoje vladavine koja je trajala do 1946. godine, Amerikanci su na kršćanstvo preobratili gotovo sve stanovništvo, a povijest i kultura domicilnih plemena na filipinskim otocima potpuno je marginalizirana. Poslije Drugoga svjetskog rata, Amerikanci su se nominalno odrekli statusa kolonijalne sile te su priznali neovisnost Filipina koji su ostali čvrsto vojno, politički i gospodarski vezani uz Sjedinjene Američke Države koje i dan-danas na njihvom tlu drže više vojnih baza s nekoliko tisuća vojnika i pomoćnog osoblja. Iako su i danas na neki način ovisni o Amerikancima, Filipinci kao dan državnosti slave datum osnivanja Auginaldove republike.

Izvor

#amerika #azija #balkantimes #war #rat

0 notes