#ljubavnici

[bezetiketna]

Njen iznamnjen stan

Ona u kadi

Mrak

Jedva 2 sveće

FKJ live mix

Lavanda

Cigara

Otvoren prozor

Sove

Ptice

Spokoj

On ulazi

Pisa

Pusta vodu

Odlazi spokoj

Ćutke

Pere ruke

Ljubi je u čelo

Pogleda je u oči

Nasmeje se

Ona kao zamrzla

Ne reaguje

Izlazi

Vraća se

Seda na ivicu kade

Mota cigaru

Cute

Vina rekla je

Vina? Pitao je

Krenuo je

Vodku

Vodku

Znao je

Razliku

Doneo im je po jednu

Tj njoj duplu

Pružio je času i gledao je u oči

Za intimu ili istinu _ pitala je

Misliš istinu ili izazov?

Pokusao je da bude šarmantan

Nisi duhovit od kako si osisao kosu

Vidim ti si na istini

Greška

Ja nazdravljam intimi

Ispili su piće gledajući se oči

Spustio je času na kadu

Okrenuo se i pušio

Pokušavao da gleda kroz prozor

Ali noć je

Mrak

Ona je zmurela

Nije htela da ga gleda

I dalje nije bio njen

Nije ni više ona osoba koja je njena

Ugasio je cigaretu u čaši

Nije mogao da uživa u njenoj tišini

Ustao je da krene

Časa s ugašenom cigaretom izletela je iz kupatila brže od njega

Samo je ćutke zatvorio vrata

Slomljeno zensko srce ne može sastaviti slomljeni muški ego

[kolor1pozitiv]

[jaksamjaitocedameubije]

nikada nisam umela da definišem

šta smo taj čovek i ja

da kažem da smo bili ljubavnici,

nismo.

da kažem da smo bili samo prijatelji,

slagala bih.

nikada se pred svetom nismo poljubili,

a gledali smo se kao da smo sami u prostoriji.

[bojesvemira]

Ako smo suđeni da budemo

Ako smo suđeni da budemo, ne trebamo da budemo  u istom gradu, ili istoj državi. Ako smo suđeni da budemo onda je distanca samo vrijeme koje treba da prođe. Ako smo suđeni nema svađa, nema prepirki nema neslaganja nema velikih egoa. Uvijek će biti više mjesta za ljubav nego naše Egoe. Ako smo suđeni  naći ćemo način univerzum će naći način za nas da se držimo za ruke. Ako smo suđeni pronaći ćemo način suđeni da jednoga dana shvatimo da nam je suđeno bivati zajedno.  Ako smo suđeni srest ću te  zagrliti te jako i reći ‘ćao, polovino mog života čekala sam te. Ako smo suđeni naše poezije će naći način da sretnu jedna drugu. Naša pisma će naći put do sandučića  naših srca, samo treba da ih napišemo. Ako smo suđeni  još uvijek ćemo morati  da se borimo za to. Podjele ovoga svijeta, porodice koje ne vjeruju u ljubav, prava koja ne vide ljubav za ljubav će nas pokušati rastaviti. Ali mi se borimo za ljubav. Ako smo suđeni  ni jedni prošli ljubavnici, ili budući ljubavnici to ne mogu promijeniti.  Možda si u ljubavi sa nekim danas možda sam ja zaljubljena u nekog drugog trenutno ali ako smo suđeni, pronaći ćemo jedno drugo.

[pisemdaklepostojis]

Žurim na autobusku stanicu. Na slušalicama neka random muzika, da me odvoji od stvarnosti. Vidim, dosta automobila zaustavljeno na autobuskoj, po trotoaru, neka gužva se skupila.

Pogledam s desne strane je cvjećara. Ispred nje red, u redu momci, muškarci, muževi, ljubavnici, koji su danas radili do 16:30h i bilo im je usput.

Volite se, ljudožderi. 💐

[brbljivica]

Ne znam što me više uznemiruje, loša glazba ili vijesti. Sve pjesme zvuče kao da netko prijeti nekome prstom i usput ga psuje. Gospoda umjetnici zvuče kao da neprestano nekome prijete pištoljem. Ljubavnici ili nekome tko im je zbog nečega konkurencija u životu, Ne poistovjetiti s lošom glazbom. Vijesti me, takoder, ne dodiruju. Ne mogu se poistovjetiti ni sa čijom patnjom ili borbom. Dugo je trebalo da mi počne smetati vonj sobe u koju se stisnuo moj zivot.

Marko Tomaš - Nemoj me buditi

[belog-grada-crna-princeza]

Mogu da te ne trebam, al’ želim te trebati. I imam sebe viška da se mogu nekom predati I uzet’ tog nekog cijelog, da uzimanje prevaziđe tijelo.. Al’ taj odnos nosi rizike Nosi i toplotu, saveznika za borbu i providnu sigurnost Al’ mene opet brinu rizici... Ne volim navike mijenjat’, jer vidim privremene promjene Ja sam sama jedino to ostaje K’o konstanta ostalo su samo sjene Nestabilne dođu tako da me grle neko vrijeme. Znam da doći ćeš dobrih namjera al’ i to je s rokom trajanja Kad se potroše godine onda nema nigdje vraćanja.. Vas shvatam ko svraćanja, doći ćeš na par godina Bit ćete prijatelji, ljubavnici, rodbina.. Ne znam šta ću s pjesmom, patetičnom rimom Al’ imam tu samoću opet ne znam šta ću ni s njom.

Na nju se navikavam, a jedina je sigurna I stalno se treniram da neka postanem imuna na rastanke Ne vezujem se imam zakone Šutnja i daljina ostat će uvijek da brane me. Na nju se navikavam, a jedina je sigurna I stalno se treniram da neka postanem imuna Na kraju krajeva je svako od nas sam I dok drugo ne osjetim snaći ću se kako znam.

Mogu da te ne želim i mogu da se preselim I mogu stvarno sama pobjedama da se veselim U četri zida razbjesnim, istresem se na pjesmi.. Znam ja, ko će slušat tuđu muku A ja bih htjela čuti tvoju Suzu brisat ti ko svoju Približit ti se s rizikom da i ja trebam prići Ko će prvi otić’, kol’ko si još tu Ja ne volim se snalazit, a dobra sam u snalaženju. Znam ja ustajanja i nove početke Ali biram te da vodiš me kad kreneš preko rijeke Biram i dajem sve najprisnije i lijepo jer mogu Al’ ne želim ostat sama vamo preko Molim te za vječnost i da rizik ima smisao Ja ne trebam zraka ako od juče nisi disao Ne znam šta ću s pjesmom, patetičnom rimom Al’ imam tu samoću opet ne znam šta ću ni s njom.

-S njom, Sassja

[snoviuniverzuma]

Mi smo bili negdje između prijateljstva i ljubavi. Nikada nije bilo ničega, ali oduvijek je bilo nešto među nama, nešto što smo znali samo mi. Ni prijatelji, ni ljubavnici, ni par. Ništa, a opet nešto. Valjda je to želja, ko će ga znati.

[abwwia]

Vera Dajht-Kralj, Ljubavnici  [Lovers], 1990-1992, terracotta, photo for VDK collection: Branko Brce, Boris Berc, Ana Marija Petricevic, Zvonimir Ferina, Sasa Kralj, courtesy Živi Atelje DK

[zzzbunjena]

porok

gledao si me pogledima čežnje. zavodio si me svojom nezasitošću. ja sam ti porok. onaj dio tvog mladalačkog bunta. prve pobune pred starcima. razlog prvog pijanstva. hrpa leptirića koja prohuji na pomen mog imena. prvo zauvijek sa rokom trajanja. najljepši je osjećaj kada nešto uradiš prvi put. zove te da uradiš ponovo. takav je naš odnos. kliknuli smo u nemogućem vremenu. tvoje ime se najbolje uklapalo uz moje. vjerujem da smo samo ljubavnici u usranom svijetu. ali ne žalim, nije do nas, do svijeta je. otićemo jednom preko okeana, sami. ne treba nam niko i ništa. samo da osjetim miris mora, pjesak i tvoje usne na mojima. da mi na vratu obnoviš sve stare stanice. a pogledima ubjedjujes u nemoguće. najljepše je sa zabranjenima. oni nisu tu kad i svi. oni ispunjavaju tamniju stranu. oni su dokaz pobuna, koju samo mi znamo. takvi likovi nas smiruju. pokrivaju naše maske i zajedno liječe svaki ožiljak. vole divljački i ne daju na tebe. takvi su ti likovi sa kojima se nalaziš na drugoj strani granice. kao rolerkoster su, provozaju te kroz sedam krugova pakla i oslade ti se. uvijek ista ruta i uvijek ista fora za dobijanje. sa takvim likovima treba početi. mrze vas pred čitavim svijetom a vole vas kad ste solo. takav je moj tip. osjetim ga i kada je na drugom kraju prostorije, uvijek isti kurčeviti hod i pozdravljanje svih, a poseban akcenat ostavljen tebi pogledom koji rijetko ko uhvati. kontanje pa svadja je nasa dobitna. nadam se da ce brze ovaj put.

²²

[poeticlicense12345]

BARBARA

Poezija Žaka Prevera je“pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše“ baš kao njegova Barbara. Ona mu se baca u zagrljaj, ona se ne ljuti, ona ga čak i ne poznaje, kao ni on nju, a ipak joj kaže ti (jer „ti“ kaže svima koje voli), jer je dovoljno njegova, iako se prvi put vide, da se smeju zajedno. Ova pesma o ljubavi, ratu i dvoje ljudi koji su se slučajno sreli, na kiši u Brestu, u ulici Sijam (ovo je nama nekada, simbolično, bilo svako mestu u kome smo voleli), gde su se sastajali ljubavnici. Tokom Drugog svetskog rata, Brest je bio baza nacističkih podmornica i već na početku rata je bio sravnjen sa zemljom. Pesma „Barbara“ nastaje kao sećanje na stradanje ovog grada i njegovih ljudi. Barbarina pojava, njen hod je, u tom vremenu zla, bio je dovoljan da pregazi tu upornu ljudsku nesreću i da u jednom, slučajnom susretu, prikaže sreću u svom najjednostavnijem obliku – zagrljaju. Zanimljivo je da je Preverova kiša, ne samo u ovoj pesmi, crvene boje, boje ljubavi i srca, rata i krvi. U tom ratu ljubavi i smrti, ljubav uvek pobeđuje.

Hodajući ivicom nostalgije, još ću se baviti Preverom, čije je pesme (Barbara i Uvelo lišće,posebno), moja generacija znala napamet, na francuskom jeziku. Da, ljudi su se nekad voleli...

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana

nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana

pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše

seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama

smejala si se, i ja sam se smejao

sećaš li se Barbara

Nisam te poznavao, nisi ni ti mene

sećaš li se, sećaš li se toga dana

i ne zaboravi ga.

Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen

viknuo je tvoje ime, Barbara

a ti si potrčala njemu po kiši

pokisla, ozarena, očarana

i bacila si mu se u zagrljaj

Sećaš li se Barbara,

ne ljuti se što ti kažem ti

jer ti kažem svakom koga volim

pa čak iako ga ne poznajem.

Sećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad

tu kišu tako bledu i tako srećnu

tu kišu nad morem, nad arsenalom

nad brodom iz Cezana

Oh, Barbara

velika je svinjarija taj Rat i šta je sa tobom

sada

pod kišom od gvožđa, vatre, čelika, krvi

A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno

da li je umro, nestao il je još živ

Oh, Barbara

još uvek kiša pada nad Brestom kao što je padala

nekada

Ali nije to isto, jer sve je porušeno

To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne

A nije ni onaj potop kiše, gvožđa, čelika, krvi

već prosto kiša iz oblaka koji nestaju kao psi

kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta

da istrunu negde daleko, vrlo daleko od Bresta,

od koga nije ostalo ništa.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[listenanddie]

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti

cvet između pepela i mirisa

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad

vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči

kojih će se pesma odreći

poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU

ali:

HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA

KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

B. Miljković

[laniakearose]

Ne-mi

01:36 ponedeljak (danas moram rano do kancelarije)

Upravo kreće "You right" (I've gotta a man but I want you...) na Spotify-u. Haha. Znaš mene, naravno da je na shuffle-u. Da se slaže sa shuffle-om emotivnih st(r)anja. Ovo je moje vreme. Sluške u ušima, cigara na usnama, a ti u mislima. Smejao bi se kad bismo zamenili srca na par dana. Kad bi mojim srcem osetio svu tu ironiju Univerzuma. Dala bih ti i oči- da čitaš moje znakove pored puta. Da li je to sinhronicitet ili algoritam? Ti reci meni. (Ne znam šta je to u tebi što me tera da pišem.)

Nikada nećemo biti zajedno. Mislim, iz ove 3d perspektive. Nećemo. Mirim se sa tom činjenicom. Boli. Boli svaki put kad te vidim. Kad sediš pored mene. Kad me dodirneš. Kako me gledaš. Kako se praviš da me ne gledaš. Tako dobro boli. Ne znam zašto sam zavisna od bola. Nekad davno se desio neki switch u mom mozgu, pa sad meša zadovoljstvo sa bolom. Tako mi je dobro dok me boli pored tebe. Pitam te da li smemo da hodamo ruku pod ruku dok nosiš moj kišobran. Pitam te da li smemo, iako znam da tebe ne boli. Mene boli. Da li sme da me boli, pitam te. Ne mislim na patnju. Ne mislim na svoj stomak, koji mi kaže da ćemo sledeće godine možda slaviti rođenje tvog sina. Sina koji će imati tvoje oči. Živim samo u trenutku jer jedino trenutak postoji. Trenutak kad piješ iz moje čaše. Kao da smo ljubavnici. Trenutak kad kažeš: "Ajmo negde" iako se izlazak sa prijateljima završio i pratiš me kući. Iako ona spava u tvom toplom krevetu. I idemo. Idemo tamo gde se osećamo kao kod kuće. Idemo pravo u Pakao. Kažem ti: "Ovde postoji samo muzika." "Ovde možeš da pustiš svoje demone da igraju." Pijani smo preko granice pijanstva. I samo postojimo u tom mračnom eskapizmu. Jebote, ako želiš išta više od prijateljstva sa mnom, onda se vraški dobro kontrolišeš. A i ja. Jer mrak je. U klubu je mrak i pijani smo i ne znamo nikoga. Ali previše smo matori za te igrice. Pitam te da li ti dođe da iskočiš iz kože ponekad. Kažeš: "Kako to misliš...ponekad?" Aaaa jebemti...Ne- mi smo jedno drugom samo projekcija Venere u Škorpiji, samo mračni eskapizam iz dosadne svakodnevnice. Samo crna so, za rane iz detinjstva. Samo zabranjena fantazija. DJ pušta treš muziku...Cringe. Kreće "I was made for loving you baaabyyy..." I ne smem da te pogledam. Ne smem, jer ćeš videti da te lažem. Previše si dobar sa detaljima. Ne smem da ti pokažem da je i dalje tu. Da se nisam mrdnula od trenutka kad sam se zaljubila u tebe. Moje oči ne znaju da lažu tako dobro kao moj jezik. Za moje srce ne postoji vreme. Samo trenuci. Prepuštam se muzici, da trenutak prođe. I jeste. Milioni trenutaka kad smo mogli, a nismo.

Možda u nekom paralelnom Univerzumu.

Ma sigurno. Negde gde nemam lila kišobran i ona ne spava bezbrižno u tvom krevetu dok se ti i ja (ne-mi) nalivamo viskijem u Paklu.

I to je ok.

P.S. Srećan ti rođendan.

[obicnaljubav]

Zlatno-bela soba,

pomiješana sa,

strašću i požudom,

mržnjom i ljubavlju,

tugom i srećom,

ljubomorom i posesivnošću

njenim mirisom i tihim uzdahom.

Snažna borba protiv,

samoga sebe i nje,

snage i kontrole,

želje i očaja,

anđela i đavola,

svjetlosti i tame,

uzimanja i pružanja boli.

Krvavi ljubavnici,

dominacija i pokornost,

vjernost i posveta,

mjesec i sunce,

voda i vatra,

safir i rubin,

vječna ljubav i potreba.

𝓐. 𝓜.