#spoznaj sebe

[brbljivica]

DOM   

sve ovo, sve su ovo samo obrisi i loše navike  živim traljavo, polusvesno, nejasno, neprimetno,  preglasno, pogrešno  u šahtovima samosažaljenja  odvratnim, lepljivim  tu tebe nema  ti si na mestima na kojima se sve boji trakama od  sunca  koje izlaze iz tvoje kose  ti određuješ atmosferu, temperaturu svetla,  nagib padine, fizionomiju krajolika    ti si na mestima u kojima ništa  ne podseća na mene  ja određujem teksturu kože tvojih prstiju u  sećanjima  svako sećanje zasebno peče  kao hiljade cigareta gašenih po mojoj unutrašnjosti  izdrži, hrabrim sebe uz bezbroj trzaja  sećanja kažu da je tvoje levo rame bilo  moje najvažnije uporište  i da sam bila odlučna da umrem zbog toga    muka mi je od tvoje trezvenosti  razložio si nas na činioce, na slabosti, odmerenosti  na praktičnost na spoznaje  na zaključke odluke  pravi ljubavnici ostaju  i to je jedino zbog čega se danas možda ne treba  ubiti  provodim sate na sajtovima za kupovinu avio- karata  kao da listam najmračniju pornografiju  provodim dane i noći  guglujući gde da odem  negde da konačno budem niko  ipak, ne pomeram se  i tek ponekad naslonim uvo na frižider  i slušam kako tiho radi  kao da neko živi i diše    u ovoj kući punoj predmeta    ti ne znaš šta je razrušen dom. 

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević 

[escapegameurbanescape]

ÚNIKOVÁ HRA V BRATISLAVE: VYBLÁZNI SA NA VÝLETE

Mesto Bratislava je mestom vzrušujúcich kontrastov. Mesto s historickými budovami vedľa modernej architektúry a tajuplnej atmosféry. Spoznaj čaro mesta na Dunaji s našou escape game.

ÚNIKOVÁ HRA LOV NA AGENTA

Môže obyčajný štátny úradník ohroziť bezpečnosť celého Slovenska? Môže! A tvojou úlohou je zastaviť ho!

Vydaj sa na napínavé dobrodružstvo a dolap tajného agenta, ktorému sa v prestrojení podarilo ukradnúť štátne tajomstvo. Dokážeš zabrániť tomu, aby sa tieto citlivé informácie dostali do nesprávnych rúk?

Akčná naháňačka ulicami Bratislavy sa môže začať!

Napínavú outdoorovú escape room Lov na agenta si môžeš zahrať na vlastnom smartfóne alebo tablete, bez prítomnosti personálu. Dopraj si potrebnú dávku zdravého pohybu na čerstvom vzduchu a spoznaj zákutia Bratislavy počas tohto neopakovateľného výletu.

TIP NA VÝLET BRATISLAVA A OKOLIE

Hľadáš tip na výlet s kamarátmi, láskou, rodinou alebo deťmi v okolí Bratislavy? Máme pre teba ten správny tip.

Priprav sa na zábavnú šifrovačku, ktorá ťa nielen zabaví, ale vyšperkuje aj tvoje schopnosti. Interaktívna šifrovacia hra – Lov na agenta je kombináciou escape the room, geocachingom, city huntom. Riešenie hlavolamov v exit game potrápi tvoje sivé bunky, vycibrí tvoje vlastnosti ako komunikácia, strategické a logické myslenie, preverí tímoveho ducha.

Spojenie adrenalínu, zábavy a napätia v našej mestskej hre sa postará o tvoj program či už na každej párty, narodeninovej alebo rodinnej oslave, rozlúčke so slobodou, firemnej akcii alebo na teambuilding.

City game je skvelým tipom na narodeninový darček, vianočný darček, valentínsky darček.

Originálna verzia našej exteriérovej hry – Lov na agenta je vhodná pre každého milovníka zábavy a dobdrodružstva. Pre osoby od 16 rokov. Dostupné v 2 náročnostiach – 1/3 – pre začiatočníkov a 2/3 pre pokročilých hráčov.

V prípade záujmu o firemný teambuilding nás treba kontaktovať emailom na: info@urbanescape.ch.outdoor escape games v Bratislave

VÝLET S DEŤMI BRATISLAVA

Hľadáš inšpiráciu na výlet s deťmi, školský či triedny výlet? Si na správnom mieste!

Rodinná verzia úniková hra– Family Lov na agenta obsahuje menej náročné hádanky a rébusy a je vhodná pre deti od 10 do 15 rokov.

Naša vonkajšia úniková izba zabaví aj to najnáročnejšie dieťa. Okrem spomínanej zábavy má hra aj vzdelávacie prvky – posilní tímovú spoluprácu detí, zlepší ich komunikačné schopnosti, vycibrí ich logické a strategické myslenie.

Rovnako ak pri originál verzií našej outdoorovej exit room hráči hrajú v tímoch. Adventure room ponúka aj možnosť hrať dueli, v ktorom proti sebe súťaží niekoľko tímov. Na vyriešenie záhady je k dispozícií 120-180 minút čistej zábavy a gradujúceho príbehu, ktorý vyvrcholí až do adrenalínového konca.

Školy pri objednávke dostanú 10% zľavu na celú objednávku. Treba nás kontaktovať emailom na: info@urbanescape.ch.

Neváhaj a daruj svojim blízkym nezabudnuteľný zážitok ako darček ešte dnes.

[trazeci-spokoj]

Živim li?

Do koga je, ako nije do mene? U vlastitoj introspekciji posmatram sebe iz svih uglova, kao da sam opsjednut individualizmom. Ponekad pomislim kako oblikujem sebe svojim žuljanim rukama, kao da sam figura od gline, pa kao da se tješim, govorim sebi da je to razlog zašto se posmatram iz svake perspektive. Međutim, opet… zašto? Ako smo svi djela umjetnosti, onda kao takvi bi trebalo da se predstavljamo drugima. Sebe ne možemo vidjeti, a odraz u ogledalu je ionako iskrivljen. Za koga se čuvamo? Ko je ta osoba za koju se tako silno uređujemo? Ko god da je, nadam se da ima nježne ruke. Kada izreknem to, ne mislim na ruke koje nisu istkane žuljevima i ožiljcima. Postoji nježnost i u tome. Nježnost je lagan dodir preko lica putem kojeg osjećamo bliskost, pronalazimo smisao u egzistiranju, osjetimo zahvalnost. Žuljevi i ožiljci mogu biti nježniji od onih blagih netaknutih ručica.

Zamislim se tako, pa dođem do spoznaje koliko sam odnosa uništio svojim tišinama, neizgovorenim riječim, okretanjem leđa i odlascima. Prijaju mi ljudi, ali se ne dopadam sam sebi kad sam sa njima. Oprosti mi što ti nisam pisao, što te nisam češće pitao 'Kako si?'. Nedostaje mi svjesnosti da drugi nisu poput mene. Ja sam vagabundo sa riječima koji spretno izbjegava odgovor na pitanje koje počinje sa 'Kako', a završava na '...si?' Ne pronalazim utočište u tom odgovoru. Ali drugi nisu poput mene. Možda bih trebao češće da ti postavljam to pitanje, jer možda kroz njega i sam uspijem prevagnuti, pa ga odgovoriti sebi. S time, želio bih tebi čitaoče da postavim jedno intimno pitanje. Kako si? Što se mene tiče… Izvini, kako si?

Kaže jedan stih, 'Ne plašim se življenja, želim osjetiti da sam živ.' Pa pomislih, kolika je dužina tog puta? Koliko puta je potrebno da pređemo da bi mogli sebi reći da se osjećamo živima, da nismo samo efemerno koje ispunjava ovu ljusku koju nazivaju 'kost i koža'? Koliko ljubavi je poželjno da pružimo, ali i osjetimo da bismo za sebe mogli reći da smo živi? Sa koliko ravnodušnosti, kako tuđe, tako i naše, se moramo suočiti, da bismo bili živi? Oh, da ti barem u životu značim jednu desetinu koliko si ti meni potrebna da bih se osjetio živim. Ovako, primoran sam da tražim alternativne načine. Možda je to korijen svih mojih potraga i lutanja. Poželim da me dotakneš tim žuljanim dlanovima koji znaju poraze, i zbog kojih prezirem one koji su ih učinili takvima. Ali opet, tako mi prijaju, tvoji nježni dlanovi. Neka sam proklet, ali razmišljam o duhovima prošlosti zbog kojih ne mogu biti tvoj, o nekadašnjim efernim silama koje su ti poljuljale vjeru u ljubav. A tako bih volio biti onaj koji će ti je vratiti, koji će ti je pružiti nazad sa cijelim mojim bićem. Evo, držim moj život na dlanu i pružam ti ga sa svime onim što jesam, što sam bio i što mogu biti. A od tebe želim samo jedno. Ispuni mi želju, ne dopusti da besciljno lutam, udovolji mojoj sebičnosti i prihvati me, jer samo tako… samo tako mogu osjetiti da sam živ.

[lale-i-knjige]

Istinsko slušanje, potpuna usredotočenost na drugoga, uvijek je očitovanje ljubavi. Nužan je dio istinskog slušanja disciplina »stavljanja u zagradu«, odnosno privremenog isključenja ili odlaganja na stranu vlastitih predrasuda, okvira i želja, kako bismo što bolje iskusili sugovornikov svijet i stavili se na njegovo mjesto. To sjedinjenje onoga koji govori i onoga koji sluša zapravo je širenja jastva i uvijek za sobom povlači nove spoznaje. Nadalje, budući da istinsko slušanje uključuje privremeno isključenje i stavljanje sebe na stranu, također uključuje i privremeno potpuno prihvaćanje drugoga. Naslućujući tu prihvaćenost, govornik se osjeća sve manje i manje ranjivim, a sve je spremniji otvoriti zakutke svoje nutrine i svoga uma te dopustiti slušaču uvid u njih. Kako se to događa, tako govornik i slušač počinju sve više cijeniti jedan drugoga — i opet je otpočeo ples ljubavi. Za disciplinu privremenog isključenja i za potpunu usredotočenost potrebno je toliko energije da se to može postići samo uz ljubav i želju da se uloži maksimalan trud u svrhu zajedničkog rasta. Većinu vremena nemamo toliko energije. Premda u svakodnevnim društvenim i poslovnim kontaktima imamo osjećaj da pozorno slušamo, zapravo slušamo selektivno, s već unaprijed stvorenim »planom« u glavi: dok slušamo, razmišljamo o tome kako možemo postići željeni rezultat i što prije završiti razgovor ili ga usmjeriti u smjeru kojim ćemo biti zadovoljniji.

M. Scott Peck, Put kojim rjeđe se ide

[saibhaktabrasill]

#Croatian 12.mar.23 12. ožujka 2023. Što postiže, a što ne može postići blaženstvo? Bhagavan to izričito ističe za nas danas. Gomilanje stvari, obrazovanja ili slave ne može donijeti ništa dobro, osim ako se ono što se stekne također primijeni u praksi za sebe i za druge. U čovjeku mora svanuti mudrost spoznaje da je tijelo za koje vjeruje da je on sȃm zapravo samo instrument kojim  on upravlja. To je prvi korak do više duhovne svijesti. U svakoj osobi postoji uvijek slobodno, uvijek nevezano, uvijek čisto Sebstvo, atman. To je brahman (apsolutna zbilja), Kozmička Svjesnost, latentna i prisutna u svima. Joga (božansko zajedništvo) budi se kad se na svijet gleda s veličanstvenom ravnovjesnošću. To je izvor vrhunskog blaženstva (ananda). Može se postaviti pitanje kako odricanje i nevezanost mogu rezultirati radošću. Odbacite osjećaj sebičnosti dok ste uključeni u aktivnost; odbacite, dok doživljavate bilo kakvu emociju ili reakciju, osjećaj uživanja – tada možete uvijek biti u radosti. Tada je bhogi (uživalac) zapravo jogi (duhovno napredna osoba). Božanski govor, 21. travnja 1983. #sathyasai #saibhakta #sathyasaibaba #saibaba https://www.instagram.com/p/CptOrGOs9VD/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[scxld-blog]

spoznaj sebe

tebra,

ne, hvala.

(mi, ceo život)

[sonnywise]

Mnogo je puteva do konačnog cilja, a čoveku je samo cilj bitan. U tome leži i sva lepota putovanja, znaš... Jer nekad čovek luta, traži sebe ovde, onde, tamo i ovamo, strpljenje vremenom gubi, pa nekad i poklekne od silne potražnje, pa ga samo odjednom iznenadi lijepa vijest i pojava ljudi od kojih se onako u sebi zamisli i kaže: "Pa čovječe, vrijedelo je svega"...

Dug je čovjekov put do Mekke, a sami cilj stizanja u Mekku nam čini cijeli put vrijednim.

Dug je put i do voljene osobe, ali sami cilj pronalaženja iste čini cijeli put vrijednim.

Dug je put spoznaje Boga, za to nam je cijeli život dat, da bi nam cilj susreta sa Njim bio što ljepši i prikladniji.

I ako se okreneš iza sebe i pogledaš, shvatićeš da svaki susret, razgovor, pogled i osećaj je vodio ka konačnom cilju, shvatićeš da sve je imalo smisla.

Jer On je taj koji svemu daje smisao.

Zato ne posustani.

Od Boga ne odustani.

/random toughts/ sonnywise

[marlboro-sa-jagodom]

Kutija Marlbora i Zippo upaljač

Negdje u prikrajku krhkog bića, pod mostovima spasa i mlazovima iznemoglosti, niz strme padine istine i kroz grube prolaze izdržljivosti, vijugao je put. Zaklonjen od mraza pod debele slojeve moranja i prisile, zaštićen od slučajnih prolaznika krinkom zla. Zarastao u šiblje sa stranputica, mračan i vlažan, izlomljenog asfalta i treperave svjetlosti sa oskudne, niske lampe, zaboravljen. Ali bio je tu, postojao je. Odupirao se zaboravu čestito i snažno.

"Bog me ubio ako sam ja shvatio o kakvom je putu ona pričala" - konstatuje Mak, izlazeći iz amfiteatra.

"Putu ka nama samima. Čovjek se nekad izgubi, zaboravi kako se vratit nazad i njegov put mu se izbriše iz memorije. Nije toliko teško za shvatiti, kad malo razmišljaš o tome." - govori Ema.

"Ima smisla. Previše komplikacija, da se mene pita." - dodaje Mak.

"Šta li ti je Zagreb uradio, pa sad ne možeš da protumačiš običnu metaforu." - negoduje.

U suštini, u svima je nama taj put. I pred svaki je usađena brava. Prava, pravcata brava. Čelična, teškog kova, mukotrpnog rada nečijih ostarjelih ruku. Put je zaključan, a ključevi su razbacani negdje po nutrini našeg postojanja, a na nama je da se udubimo u ono što jesmo i pronađemo ih. Mada, i onda kada ih nađemo, bit ćemo u dilemi koji je pravi. Možda ćemo prvi pokušaj protraćiti na pogrešan ključ, možda ćemo pronaći onaj pravi, a možda će nam put do spoznaje svog uma ostati nepoznanica.

"Meni se pije rum." - tiho govori Mak, naslonjen na vrata tramvaja koja su slobodno lelujala prostorom.

"Mene zanima što toliko vjeruješ tim vratima pa se naslanjaš na njih. "

"Ma ko ga jebe, ako treba da umrem od pada iz tramvaja, tako ću umrijeti." - odgovara joj.

"Šta bih rekla raji? Mak Bošnjak nastradao tako što su se, izrazito nestabilna, tramvajska vrata, na koja se oslonio svojom odgovornošću, otvorila bez komande vozača dok je vozilo još bilo u pokretu?"

"Boga mi, Ema, možeš to komotno i u novine dat. Ekstra priča. Samo dodaj da su mi Marlboro i Zippo tako savršeno pali jedno na drugo dok sam ja umirao da su to reporteri morali slikati jer je bilo, prije svega, jedno umjetničko nadahnuće." - smije se.

"Ti si lud. Lud."

"Pa vidi, savršeno izgleda."

Reče i izvadi kutiju crvenog Marlbora, po izlasku iz tramvaja je položi na betonsko tlo stanice, te na nju pažljivo nasloni Zippo upaljač i ispruži se kraj njih u neprirodnoj poziciji.

"E sad zamisli da sam umro i slikaj." - pridiže glavu da kaže i brzo je vraća nazad na pod.

Ema odmahuje glavom i vadi telefon da zabilježi umjetničko nadahnuće slaganja kutije cigara na pod.

"Slikala, ustaj!" - zapovijeda.

"Neću. Vidi kako mi je lijepo." - govori stavljajući ruke pod glavu i gledajući u plavi kanvas iznad sebe prošaran potezima kista umočenog u bijelu boju. Okreće se, uzima cigaretu, pali je, vraća i kutiju i sebe u početnu poziciju dok Ema sjeda na metalnu klupu kraj njega, jer joj se činilo da ne namjerava ustati.

"Ne bi bilo loše ni umrijeti, samo da još možeš zapalit."

"Daj Mak, molim te." - negoduje Ema.

"Pa boga mi, vidi. Mrtav, a nije me ubilo ono čim sam se trovao."

Na kraju uvijek bude tako. Ubije nas ono što smo smatrali bezbjednim. Oslanjanje, na ljude, ili vrata starog tramvaja.

[glasnosutim]

Zimo moja.

Uzimilo i srce. Zaledilo. Jedino poneka suza, vrela, kane na led čvrsto okovan. Na čuvara neprobojnog. Da ne može ni jedna laž više da dopre do srca toplog, koje još uvijek lupa k'o ludo ispod leda. Zimo moja, mnogo toga zajedničkog imamo. Mati me u zimu rodila. Onu najhladniju. Rodila dijete zime. Dijete snijega i leda, pa se sad dijete u meni muči sa ljetom. Jedino mi proljeće oduvijek osta drago. Mirisi, zvukovi, hladnoća i mraz u rano proljeće. Zimo moja, prolaziš ti, prolazi i život. Srce čuva čvrsto led koji se omotao oko cijele jezgre i kuca unutra bezbrižno. Ne može više zlo prodrijeti u njega. Ne može ga slomiti. Ne može ga više oštetiti. Srce zacijelilo, pa ne da više pristup zlu ni za dva života. Udalji se prvom prilikom. Ne prepušta se riziku. Ne prepušta se zlim namjerama tuđim. Naučilo je na teži način. Uvijek na teži. Nakon svega, lekcija je završena. Naučena. Naučilo pročitati ljude kao otvorene knjige i odbiti od sebe sva ona srca u kojima osjeti trun nečistoće. Ne treba mu nikad više zabluda. Ne trebaju mu lažni trenutci, lažna obećanja, lažni ljudi, a koliko ih je željnih da se približi i stvore bliskost. A srce, srce ostane ili postane hladno nakon otopljenja, nakon teške spoznaje da nije uspijelo pročitati ono što je trebalo u osobi, da se omanula greška, i obećava sebi da neće više nikad otopiti led za one koji ga nisu vrijedni. Za lažne. Otapa se i topi samo za one prave. Lakše mu je da čuva dostojanstvo, nego da se prepušta riziku. Lakše je, kolilo god teško bilo.

[urbanidesnicar]

Život je zajeban

Izgleda da je svima sve jasno, osim onih što im ništa nije jasno. Barem imam takav dojam, kad čitam komentare. Može li bolje? Ne može. Jer ovi što ništa ne kontaju, jednostavno NEĆE da im bude jasno. Stvorili su svoj mali svijet, u kome je sve onako kako im odgovara. I uglavnom su zadovoljni. I poslušni. Pravi idealni građani. A dok je takvih, VELEIZDAJNIČKA VLAST može mirno spavati.

Svaki debil zna, da su Ustaše najveći problem. I to u "svetskim razmerima". Nekad im se omakne, pa nam tepaju da smo: "ultra-ekstremno-rigidni desničari". Koji se vole praviti pametni. U principu imamo neke sulude teorije o: globalizmu, opasnom cjepivu, velikom resetu... I što time postižemo? Ovcama sa petokrakom na čelu, u sekundi sjebemo svu koncepciju. A to je današnjim gospodarima - NEDOPUSTIVO!  DokleN više domoljublje?Jednostavno treba zaboraviti prošlost i sadašnjost, i okrenuti se budućnosti. Kao svi normalni, potkapacitirani narodi. Poznato je da povijest pišu pobjednici. Osim Hrvata. Mi ćemo izgleda vazda biti negativci, bez obzira na karakter i ishod rata. Zašto? Jer samo odabrani (četnici i jugoslavenčine) imaju ekskluzivno pravo tumačiti našu prošlost. Par naših povjesničara koji istinu zbore i za nju se bore, u startu bivaju cenzurirani. I na perfidan način odjebani.

I ova sadašnjost, će sutra biti povijest. Ali ni tu nas se ništa ne pita. Bojim se da istina ne umre zajedno s nama? Zahvaljujući komunističkom sustavu (koji nikada nije nestao), generacije koje dolaze ne će imati puno izbora. U školama će učiti o nekim novim "Jasenovcima", koji se nikada nisu dogodili. Kao ni onaj originalni, kojega svakodnevno spominju. Jer sve je bila laž. Zašto onda šutimo dok nam kmeri preodgajaju djecu? Jer smo postali ravnodušni. U isto vrijeme nam se događaju 3 stvari. Prva je gubitak memorije, a druge dvije se ne mogu sjetiti. Što si stariji, sve više žališ za nekim stvarima što si ih putem izgubio. Osobno, najviše žalim za mozgom...

Probudim se jutros (standardno) u 4:30, napravim kavu, zapalim cigaru i ne znam što ću od sebe? Svi još spavaju a ja ko' bleso gledam u telefon i po pet puta čitam iste vijesti. Da su barem ohrabrujuće, ne bi mi bilo žao. I tako skoro svaki dan. Strašno podcjenjujemo snagu lijevih medija, i to nam se polako odbija od glavu. Pita me jedan (navodno "naš"), gdje su mi dokazi da je Trump pokraden na izborima!? Nakon dužeg razmišljanja (2-3 sekunde) ga blokiram. Jer u raspravi sa debilom, nitko od nas nema šanse. Prije ili kasnije, svi dođemo do te spoznaje.

"Život je zajeban", reče čovjek. "U usporedbi s čim?", odgovori mu mudrac.

Glede Socijalističkih Američkih Država, ništa novo. Komunističko-globalističke snage, uvode diktaturu proletarijata, a tamošnji domoljubi šute. Iskreno, jako su me razočarali. Jer sam očekivao puno više. Upravo su oni bili ti što su se hvalili svojom slobodom, i cijelom svijetu nametali demokraciju. A danas nemaju ni jedno, ni drugo. Očito nismo jedini bez COJONES (mošnica). Treba pričekati do kraja ovoga mjeseca, i onda se ozbiljno početi spremati za najgore. I prestati vjerovati u bajke. Svi bi mi rado gledali neki ljepši scenario, ali jednostavno nemamo realno uporište. Nisam se predao, nema govora. Samo pokušavam biti realan, uz malu dozu optimizma. Što nije baš lako...

SOTONJARE su najjaču svjetsku velesilu uspjele baciti na koljena. Što li tek nas čeka? Pošto poslovično nismo složni, ovaj put će se izgleda svatko boriti za sebe i svoju obitelj. Tužno i žalosno. Ali takva su vremena došla. Kako to izvesti? U pitanju je individualna stvar, jer nismo svi u istoj poziciji niti imamo isti mentalni sklop.

Sve se više ljudi okreće molitvi. Što je dobro. I misle da je samo to dovoljno. Što nije dobro. Poznato je da se i najzagriženiji ateisti počnu moliti Bogu, kada dođu do zida. I nemaju drugog izbora. E, upravo smo mi danas tu. Veliki vjernici i Katolici. 'Rvatine s dna kace.

Kad ti zabrane život dostojan čovjeka jer se nisi cijepio, hoće li sama molitva biti dovoljna? Ne bih rekao. Treba početi razmišljati i o drastičnim, radikalnim i ekstremnim mjerama. Za svaki slučaj. Jer dosta je bilo šutnje i pasivnog otpora. Konačno je došao i taj čas. Biti ili ne biti? Sredina ne postoji. Ovo se odnosi na normalne i razumne ljude. Za ljevičare me boli Stane Dolanc, jer su oni svakako postali od majmuna. I još se time ponose...

Komesar KP Vatikana - čiča Franja, je imenovao prvu ženu u vrh Crkve. Samo naprijed druže! Jesmo li progresivni ili nismo? Sudeći po dosadašnjem tijeku događaja, možemo očekivati slijedeće: 1.Transgenderi (pedofili) će služiti kao ministranti. 2. Za lemozinu će vrijediti samo Bitcoin. 3. Umjesto hostije će se dijeliti joint. I onda se Crkveni velikodostojnici čude, što većina tradicionalnih vjernika više uopće ne dolazi na misu? Nema korona veze s tim... Jer ova pojava traje već godinama. Od Vatikanskog puča, smjene Pape Benedikta i postavljanja crvenog Jezuita na čelo crkve. Od toga dana je sve krenulo naopako, a Crkva kakvu smo poznavali je pred nestankom.

Sve se više ljudi direktno obraća Bogu (bez posrednika), jer se osjećaju izdanima. Je li nas to čini manjim vjernicima, od nekoga tko se redovito slika u prvim klupama? Kao izvjesna anemična spodoba i njegovih 40 hajduka. Nema govora. Jer možeš ti svaki dan ići u garažu, ali nikada nećeš postati auto...

Kad sam već spomenuo druga Titu juniora, vrijedi ga pohvaliti za njegovanje Hrvatskog književnog jezika. U razgovoru za jednu od Soroševih TV postaja, spominje kako će ublažiti "mjere". On? Potrčko? Ali nije to poanta. Naš ponos i dika, kaže slijedeće: "Na stolu su "coffee to go" i sport." Ovo za sport sam shvatio, ali sam još u dilemi hoću li moći kupiti kavu za ponijeti? Dakle, ne samo da nam sistematski uvaljuju srbizme, nego umjesto jednostavnih hrvatskih izraza, koriste engleske. Slučajno? Jest ali u k*rcu.

Sve gore nabrojano, se štovane dame i gospodo zove TOTALNA IZDAJA. Riječi više nemam a i strpljenje mi je pri kraju...

Probavni trakt završava malim otvorom, pod imenom anus. Isti je zaštićen pozamašnom količinom mesa i sala, u narodu poznatijom kao guzovi. A sve to skupa zovemo shupak. Ta izuzetno korisna i nepravedno zapostavljena riječ, najbolje opisuje nečiji karakter. U našem slučaju, kompletnu vladajuću garnituru.

Što se tiče otpora ovome kolektivnom ZLU, i tu imamo veliki problem. Čujem dosta korisnih i zanimljivih ideja. Ali onda se upetljaju oni "što sve znaju", i na kraju sve propadne. Zašto to rade? Čisto da nešto kažu. Ponekad se treba sjetiti one stare, narodne: "Šutnja je zlato."

Pala mi je na pamet anegdota o čovjeku, koji je izmislio kotač. Proglasiše ga idiotom. Ali je zato njegov kolega, koji je "izmislio" ostala 3, dobio status genijalca. Poanta? Umjesto da svaki prijedlog u startu odbacujemo sa skepsom, možda bi prvo trebali razmisliti o njemu?

Rado bih ovo referirao na izum "čudotvornog" cjepiva protiv virusa Kineske Komunističke Partije. Ali nema smisla. Jer NE POSTOJI nikakva pandemija, nego samo PLANdemija. Godinu dana nas prave dilajlama po istom šablonu, i nije mi jasno da još uvijek postoje osobe koje vjeruju u ovu TEORIJU ZAVJERE. Žao mi je tih ljudi. Oni su još uvijek isprepadani i misle da se će gripa nestati kad se odreknu svih ljudskih prava, sloboda i privatnosti? Jebaji ga kume. Nemao ili ne znao, isto ti je...

Dakle s hipohondrima se nema smisla raspravljati. A što ćemo s mladima. Kažu da njima svijet ostaje? Njihovo odrastanje nije bilo ni nalik našem. Mi što smo odrasli u komunizmu, nismo imali veliki izbor. Na primjer, za objed si imao samo dvije opcije. Pojedi ili ostavi. Današnja mladež previše izvoljeva i uglavnom su razmaženi (čast izuzecima). Razlozi? 1. Jer žive u izobilju. 2. Jer smo im mi to dozvolili. Pokušavamo preko djece nadoknaditi sve ono, za što smo sami bili uskraćeni. A tu često znamo i te kako pretjerati.

Umjesto zaključka. Za neke stvari se sami trebamo izboriti, jer nam ih nitko neće pokloniti. Nije dovoljno samo biti dobar, i očekivati da će te svi tretirati sa poštovanjem.

Primjer? Kao da se džungli, oči u oči sretneš s lavom. I očekuješ da te neće pojesti, samo zato jer si vegetarijanac?

Budimo realni... 

"ZA DOMOVINU SPREMNI"

[jedanzivot]

mogu se kladit da me dobro ne poznajes

neke stvari tek pojedinacno doznajes

vjerovatno ne spoznajes sta iza sebe krijem

sta cu drugo kad pricam s tobom samo se smijem

[jelenajt]

'Spoznaj sebe i drži meru.'

[lale-i-knjige]

Znanje je ono putem čega čovjek spoznaje svoga Gospodara i spoznaje sebe, okoristi. se. Takvo istinsko znanje podstiče svoga nosioca na strahopoštovanje i skromnost, a ne na oholost i nadmenost.

Hajrudin Tahir Ahmetović, Djela srca

[lalysposts]

Moja borba s vjetrenjačama

Svaka osoba duboko u sebi vodi neke borbe. To su one borbe za koje drugi ne znaju, sa kojima se mi sami suočavamo. Neke od tih borbi čine se uzaludno, kao da se mi borimo, ali nema rezultata i to nam predstavlja te "borbe s vjetrenjačama". Ja lično smatram da ni jedna borba nije uzaludna, dokle god sami sebe ne uvjerimo da je tako i dok se na neki način se predamo.

Život nas uči da ne odustajemo i da budemo ustrajni u tome što radimo, ali tijekom istog tog života naiđemo na toliko prepreka i stvari koje nas sputavaju. Baš takve stvari naše borbe čine uzaludnim, zapravo te stvari predstavljaju naše "vjetrenjače". Na nama je kako ćemo prihvatit to, kao prepreku i razlog da se vratimo na početak  ili pak kao razlog da još jače nastavimo dalje. Naravno jako je bitno nastaviti, pokušati još nekoliko puta i ako to ne ide tako, moramo nači izvor problemu. Možda smo toj borbi pristupili na pogrešan način, u pogrešno vrijeme ili je samo naša  želja za pobjedom u pogrešnoj "dozi". Svaki poraz i prepreka nauči nas nečemu novom, od te izgubljene borbe ipak dobijemo nešto, dobijemo lekciju.

Moja "borba s vjetrenjačama" bila je borba sa samom sobom, točnije sa mislima koje nemirno lutju po hodnicima moje glave. Za probleme u odnosima sa drugim ljudima uvijek bih krivila sebe. Na svaki način pokušavala bih se promijeniti, mjenjala bih svoj pristup prema njima, davala bih sve od sebe, a zauzvrat dobijala njihovo ništa. Uzaludno bih tražila problem u sebi što me umaralo, pokušavajući naći pravi način, gubila bih sebe. U jednom sam trenutku samo to ostavila tako, prihvatila činjenicu da ne mogu promijeniti ništa i nastavila dalje.

Upravo zbog toga podržavam i ono da je u redu odustati i jest, jer neke borbe nisu za svakoga. Odustajanje ne prdstavlja baš uvijek i poraz. Nakon nekog vremena dođemo do spoznaje da je to naše odustajanje zapravo dovelo do osvojene borbe. Zato ne gledajte tuđe borbe, nego se posvetite svojima i trudite se da vi nekome ne budete "vjetrenjača" i razlog poraza. Za dobro pobjedu vrijedi se boriti.

[thedraganuzelac]

FOR MY DEAR MOON LIGHT ... your European friend ... until the end ... This is my story about poeme by Jim Morrison - THE END ...

‚‚ THE END“ ... apokaliptično poetsko putovanje Džima Morisona ...

   Pre nego što ga je vreme uvuklo u vlastiti kovitlac i usisalo, ostavljajući za njim reči koje su od njega stvorile pesnika, američki poeta i pevač rok benda ’’The Doors“ Džim Morison je napisao, proživeo i otpevao mnoštvo nezaboravnih pesama. Njegova poezija temeljila se na tradiciji romantičarskih pesnika, pre svih poeziji mističnog romantičara Vilijama Blejka, kao i pesmama francuskih simbolista, gde je presudan uticaj na njega ostavio Artur Rembo( takođe tragičan lik, kao i sam Morison). Dakle, sa jedne strane ,, oluju“ su stvarali romantični sanjari, revolucionari željni slobode, promena, pravde i istinske, romantične ljubavi, idealisti sa setom i gorčinom u srcu i ,, peru“, duhoviti satiričari, estete, mistici, vizionari i tanani liričari na pragu novih horizonata, a sa druge strane, šibala je ,, oluja“ boemskih ,, jahača“ koji su raskalašno i hrabro tragali za lepotom, pokušavali da snažnim rastrojstvom čula dođu do ,,alhemije reči“, da halucinacijama ukradu svetlost i dosegnu ,, čistu poeziju“, grleći celi univerzum u trenucima revolta prema beživotnoj tradiciji. Šibala je ,, oluja prokletih pesnika“, sa svojim nedostižnim idealima i prefinjenim, pesimističnim osećanjem sveta...

... Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila...

... Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima .

Ray Manzarek, the Doors

... Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ,, vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove... Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog... Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao... Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The end) kao svom jedinom prijatelju... Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja... Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće ...

   Jedinstveni, hipersenzibilni spoj tih dvaju svetova doneo je magiju setne lirike romantičnog sanjara - Džima Morisona, doneo je duh ,, prokletog jahača na oluji“ i raskošni svet poezije kojem se u potpunosti prepuštam, pružam ruku prijateljstva usamljenog i rezigniranog buntovnika i uz poneku reč komentara, prikaza uz dobru kapljicu sete krećem na nezaboravno poetsko putovanje... Pogasio sam svetla i zaigrao u srcu uz muziku, na njenom plamenu... Zaigrao sa jedinim prijateljem koji ostaje do kraja... ,, Inficiran“ duhom Navaho Indijanca koji umire, napušta ovaj svet odlazeći u ,, večna lovišta“, buntovnim učenjima filozofije protesta, misliocima poput Rusoa, Sartra, Hajdegera i posebno intrigantnim Fridrihom Ničeom, poezijom Artura Remboa i Vilijama Blejka, ,,Uliksom“ Džejmsa Džojsa, ,,living“ teatrom i teatrom apsurda, knjigom Normana Brauna ,, Život protiv smrti“ koja istoriju tumači frojdistički, bluesom i šamanizmom, fikcijom Edipovog kompleksa i filmskom umetnošću, koju je studirao i smatrao da u njoj ne postoje autoriteti jer učenici znaju koliko i profesori, grčkom tragedijom i umetnošću uopšte, mladi Morison poziva na put koji vodi ,, selinovski“ na ,,kraj noći“, tamo gde samo ,,odabrane“ čeka ,,carstvo blaženstva, carstvo svetlosti i slatke radosti“. Za one koji to nisu, obeležene znakom, prokletstvom, neizmernom hrabrošću i istinskim buntom, otporom prema svakoj vrsti autoriteta - za njih ostaju samo ,,beskrajne noći“ obavijene velom tajne, tame, tragike i ,,bodlerovskog spleena“, sumorne spoznaje ,, tamnice snova“ i kraja...kraja noći...

   Rođen za beskrajne noći, bez slatkih radosti, bez smeha i finih laži, nakon što je ,, otkazao pretplatu na uskrsnuće, poslao papire u ludnicu, čuo krik leptira i nežan zvuk“ i poželeo ,, svet odmah i sada“, Morison, nošen silnom poetskom energijom, razuzdanošću plesa na vatri muzike i divljinom, postavlja ključna egzistencijalna pitanja o smislu i budućnosti sebe i sveta, i uranja u introspekciju edipovske psihodrame - obračuna sa samim sobom, kao jedinim pravim prijateljem i onima koji su mu podarili život - roditeljima...

Ovo je kraj, divni prijatelju, ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj naših velikih planova, kraj svih pravih stvari, kraj, bez blagoslova, iznenađenja, kraj. Nikad te više neću pogledati u oči. Zamisli šta će biti sa nama sa nama tako bezgraničnim i slobodnim kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca u zemlji očaja? Izgubljeni u pustinji patnje, u kojoj su sva deca poludela, sva deca poludela, od čekanja kiše. Opasnost vreba na kraju grada, leti cestom kraljeva. Čudesni prizori u rudniku zlata. Kreni na zapad, draga. Uzjaši zmiju, uzjaši zmiju, hitaj do jezera, drevnog jezera, zmija je, draga, sedam milja duga, uzjaši zmiju, staru, ledenu kožu. Zapad je najbolji, Vest je the best, samo ti dođi, a ostalo prepusti nama. Plavi autobus nas zove, plavi autobus nas zove. Hej, vozaču, gde nas to vodiš? Ubica se probudio u praskozorje, navukao čizme, nabacio lice sa drevnih slikarija, i krenuo niz hodnik. Ušao je u sobu svoje sestre, posetio svoga brata, a onda krenuo hodnikom. I stigao do vrata, i pogledao unutra, „Oče?“ „Molim, sine?“ „Hoću da te ubijem. Majko, hoću da...“ Hajde, draga, okušaj sreću sa nama, okušaj, draga, sreću sa nama. I nađi me u dnu plavog autobusa... Ovo je kraj, divni prijatelju. Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj. Boli me što te puštam da odeš jer me nikada nećeš slediti. Kraj je smehu i finim lažima, kraj noći u kojoj smo probali smrt, kraj.

    Poema The End je na neki način predstavljala edipovsku psiho-dramu, obračun sa onima koji su Morrisona stvorili - njegovim roditeljima, i jedinim pravim prijateljem, tj. sa njim samim - Jimom Morrisonom. Savršena psihološka autobiografija u stihu( snimljena u potpunoj tami i kliničkoj tišini studija, uz samo upaljene sveće kraj samog Morisona,  naglašavajući dramatiku apokaliptične teme) i neprijatno iskrena melodrama dovodi nas do suštine Morrisonovog bunta s razlogom - ,, Ubij oca, pojebi majku!“. Podsvesna želja za uništenjem onih koji su mu dali život značila je potrebu za odbacivanjem svih nametnutih zakona ( od državnih do verskih) i brutalno iskrenu potrebu za nesputanošću, bezgraničnošću i slobodom življenja i stvaranja...

... Pesma koja je u svom povoju krenula svoj čudesni put ka jezi smrti, konačnom kraju jednog jedinstvenog poete, buntovnika s razlogom i hipersenzibilne, tragične duše u kovitlacu jednog burnog, prelomnog vremena, kao ’’obična“ ljubavna pesma, opraštaj od Džimove srednjoškolske ljubavi, devojke Meri, vremenom je prerasla u jedanaestominutni apokaliptični edipovski ep ... Po rečima samog Morisona početak je izgledao ovako : Kad god čujem ,, Kraj“, ona za mene ima drugačije značenje. Počelo je kao jednostavna opraštajuća kompozicija, verovatno namenjena bivšoj devojci, ali uvideo sam da bi mogla da bude i opraštanje od detinjstva. Nisam siguran ... Mislim da je dovoljno složena i univerzalna u svojoj maštovitosti da bi mogla da bude bilo šta što neko poželi“. Mračna Morisonova priča o smrti, konačnom čovekovom kraju kao jedinom istinskom prijatelju, ogoljena simbolistička poema u ovitku Edipalnog kompleksa i bošovskih zastrašujućih slika Morisonovih psiholoških razdirućih kompleksa i košmara, demona koji ga nikad nisu napustili ostavljajući ga utamničenog na graničnim egzistencijalnim područjima kao stranca, usamljenika rođenog za beskrajne noći, snimljena je u prostoriji sa potpuno ugašenim svetlima uz samo sveće koje su gorele kraj samog Morisona, kraj njegove tame koja ga je duboko prožimala i razdirala ... transponujući se u besmrtnost stihova jedinstvenog poete ...

... Hipnotički zvuk gitare Robija Krigera koja zloslutno zvuči kao indijski sitar i bubnjevi Džona Densmora dizajnirani da zvuče kao još jedan indijski, mističnim tonom obojen instrument – tabla, uvode nas u jedanaestominutni turobni, magični ep poniranja u oniričke, mračne slojeve Morisonove kompleksne ličnosti ... Stihovima ...

                       Ovo je kraj, divni prijatelju,          

                      ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj,

                      naših velikih planova, kraj,

                      svih pravih stvari, kraj,

                       bez blagoslova, iznenađenja, kraj.

                      Nikad te više neću pogledati u oči.

                      Zamisli šta će biti sa nama

                      sa nama tako bezgraničnim i slobodnim

                      kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca

                      u zemlji očaja?...

... Uznemirujućom poetikom uplovljavamo u jedinstvenu psihološku dramu jednog romantičnog lirika, stranca u zemlji očaja, na njegov put bez povratka, kosmičko putovanje ,, plavim autobusom“koji hipotetički simbolizuje drevni egipatski solarni brod i neizrecivost uznemirujuće mistike plovidbe stihovima ka beskonačnosti, većnosti i konačnom, Edipalnom obračunu Džima Morisona sa vlastitim ocem, autoritativnim admiralom, komandantom američke vojske( kojeg podsvesno želi da ukloni, ubije) i majkom, sveprisutnom u njegovom usamljeničkom odrastanju bez odsutnog oca( koju podsvesno želi da pojebe) ...

The killer awoke before dawn

He put his boots on

He took a face from the ancient gallery

And he...he walked on down the hallway, baby

Came to a door

He looked inside

 Father?

Yes, son?

I wanna kill you

Mother...I want to...

Fuck you, mama, all night long

Beware, mama

Gonna love you, baby, all night

 Come on, baby, take a chance with us

Come on, baby, take a chance with us

Come on, baby, take a chance with us

Meet me at the back of the blue bus

Meet me at the back of the blue bus,

Blue rock,

Blue bus,

Blue rock

Blue bus.

 Kill! Kill!

 This is the end, beautiful friend

This is the end, my only friend, the end

Hurts to set you free

But you'll never follow me

The end of laughter and soft cries

The end of nights we tried to die

This is the end …

 … "Ubica je obuo čizme, uzeo lice iz antičke galerije i prošetao niz hodnik. Otišao je kod sestre u sobu, pa kod brata i onda je došao do sledećih vrata i provirio unutra. 'Oče?', 'Da, sine?', 'Želim da te ubijem'. 'Majko... želim da te j...m'"… Sitar u pozadini neprestano ponavlja nekakvu mantru i vuče nas u dubinu podsvesnog, nečega opasnog, apokaliptičnog i ugrožavajućeg, u ono jungovsko podsevseno ali i nešto jako lično, morisonovsko… Ono što pravi teskobu i težinu u pozadini teksta je činjenica da opasnost ne dolazi spolja, opasnost je unutar kuće. Taj neko ide od vrata do vrata i čini jezivo delo. Snimanje matrice za finalnu verziju, (sa tekstom "Majko želim da te j...m")  bilo je tegobno, sa mnogo ponavljanja. Morison to nije mogao da uradi bez dobre količine alkohola. Iste noći, u stanju regresije  izazivanog pijanstvom vratio se u studio i demolirao ga protivpožarnom penom. Očigledno mu nije bilo lako da izrazi nešto što je ne priča o Edipu, kako neki vide, već o opasnosti koja dolazi iznutra, od onih koji su bliski. Isto imate i u pesmi "Riders on the Storm": "….ako pustite tog čoveka unutra, cela porodica će stradati"… Objašnjavajući priču o kraju, tj. smrti kao jedinom prijatelju, Morison je govorio sledeće : Ljudi se smrti plaše više no bola. To je čudno. Život mnogo više boli od smrti. U trenutku umiranja bol nestaje. I to bih nazvao – prijateljskim”…

 … Morisonov odnos prema KRAJU, odnos prema smrti kao jedinom istinskom prijatelju uporediv je sa tvrdnjom jednog od njegovih ključnih poetskih i duhovnih uzora – Vilijamom Blejkom( William Blake), engleskim pesnikom romantičarem, mistikom i čudesnim vizionarom koji je govorio da ‘’ smrt ne postoji pošto je ljudski život beskrajno hodočašće kroz vreme prema večnosti”… Otkazujući svoju pretplatu na uskrsnuće u svojoj ništa manje značajnoj poemi ‘’ When the music’s over”, želeći da ,, pre nego što potone u VELIKI SAN tj. SMRT začuje scream of the butterfly, Džim Morison postavlja jedno od svojih ključnih poetskih pitanja : ‘’ Znate li za toplo putovanje pod zvezdama, znate li da postojimo?”… Svoje jedino pravo onostrano utočište Džim pronalazi u muzici i poeziji, u onom neizrecivom poetskom nadahnuću koje nam ostaje kad muzika i život utihnu, kad se svetla na pozornici naših života sudnjeg dana pogase …

 ... Danas je već sasvim jasno da je Džejms Daglas Morison pesnik koji ima svoje mesto u istoriji američke poezije. Izrastao na temeljima tradicije koja je oblikovala izraz više značajnih pesnika njegovog doba, Morison je tu tradiciju obogatio sopstvenim poetskim zaveštanjem, nazivajući se Remboom u kožnoj jakni. Ono je sazdano i od nasleđa evropskih pesničkih tokova – romantizma, simbolizma, nadrealizma – ali je, prošavši kroz te uticaje, Morison postao pesnik američke molitve i američke noći. Poput Ginzberga, Ferlingetija ili Majkla Meklura, njegovog iskrenog prijatelja koji je rekao za Džima sledeće : Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih... Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera, postao je vodič kroz košmar neonskog sveta, blasfemični sveštenik duhovnosti u svetu materijalizma, pesnik koji je sred plitkoumno radosne potrošačke glorifikacije života prizivao smrt – ne bi li je nekako nadmudrio i prevario…

… Polazeći od Remboovog(Arthur Rimbaud, francuski pesnik, simbolista) principa ,, svesnog rastrojstva čula” ka čistoti poezije kao vrhunca načina ljudskog postojanja( za buntovnika i reformistu, buntovnika protiv svih normi i konvencija, Artura Remboa, poezija je bila suština čovekovog života, dok je autentični život predstavljao najuzbudljiviju poeziju), Morison je tragao za načinom kako sprovesti u delo, sam život, čuvenu Blejkovu viziju: ‘’ Ako se pročiste vrata percepcije, sve će se pred čovekom ukazati onakvo kakvo zapravo i jeste – BESKRAJNO”…

… Vrata percepcije nalazila su se unutar samog Morisonovog uma, dok je prolazak kroz njih predstavljao uzbudljivo putovanje kroz predele svesti, kroz paklenu remboovsku nostalgično-ogorčenu rekapitulaciju života u kome je duhovna smrt nastupila znatno pre fizičke( na blejkovskom putu preterivanja ka dvorcu mudrosti)… U kuhinji svoje jedinstvene, tragične, boemske, hrabre, kreativne i beskompromisne duše Morison se nalazio na putu povratka čoveka ka iskonskoj čistoti i nevinosti, nastojeći pre no što utone u veliki san stvoriti svoj novi svet – nematerijalan, neuništiv, satkan od stihova svojih mračnih, apokaliptičnih poema – pre svih The end i When the music’s over … U Morisonovoj ,, Američkoj noći”, poput Remboove ,,Iluminacije” svet se iznova gradio, u grču, u tami, na na večnom putovanju na kraj noći – bez blagoslova, iznenađenja, mogućnosti povratka …

… ,, Plavi autobus” kojim nas je Džim poveo u svojoj mračnoj poemi KRAJ na magično, kosmičko, apokaliptično putovanje stigao je na svoje konačno odredište jedne vrele letnje, pariske noći – 3. jula 1971. godine … Bio je to samo ovozemaljski KRAJ smeha i finih laži, kraj noći u kojoj je Džim konačno probao smrt … bio je to KRAJ svih velikih planova i sudbinski susret sa jedinim istinskim prijateljem u zemlji očaja … pustinji patnje gde su sva preostala deca poludela čekajući letnju kišu … spas duši izgubljenoj …

By Dragan Uzelac, avgust 2019., - posvećeno uspomeni na velikog poetu Džima Morisona, jahača oluje …