#čist

[80s-reject]

[nenormalno kašljanje] aaaah, fini moj tuzlanski zrak

[chushanye]

da li misliš da su jedan drugom istraživali tjela

[all-mirrors]

i miss you so much

[kovilm]

Šta obući na maturskoj večeri?

Mature su završni ispiti zrelosti, proslava kraja jedne etape života, vrijeme kada se donose važne životne odluke i trenutak kada otvarate novu stranicu života. Postavlja se glavno pitanje: “Šta da obučem?“.

San svake djevojke je da se pojavi u unikatnoj haljini krojenoj samo za nju sa potpisom čuvenog kreatora, dok muškarci žele da se pojave u ručno rađenim odijelima. To ostavite za kasnija vremena kada se bude svodio račun ko je što uradio u zivotu. Trošite novac koliko događaj zaslužuje. Nemojte dozvoliti da vaši roditelji kalkulišu sa finansijama, jer su uz cipele i odjevne predmete troškovi frizura, angažovanje profesionalnog fotografa i još mnogo drugih troškova. Odluka je na vama, a evo i nekih modnih savjeta koji će vam pomoći u vašoj odluci.

Ukoliko želite istaći svoj umjetnički talenat ipak se opredijelite da šijete u krojačkoj radnji i neka materijal bude od čiste mat svile. Ako pratite modne trendove, kombinujete ih sa sopstvenim stilom i opredijelite se za cipele i odjevne predmete iz konfekcije. Ponovo obucite omiljeni odjevni predmet iz svog plakara za koji vas vežu lijepe uspomene. Ozvaničite ga i proživite kako bi taj odjevni predmet imao još veću vrijednost. Možete se opredijeliti da obučete haljinu i odjevne predmete koje je već neko od vaše rodbine ili neko vama veoma drag nosio na svojoj maturi i koje vam se više dopada od ponuđenog izbora u butiku ili iznajmljivanja u modnom studiju. Ako ipak želite da budete sigurni da ste donijeli ispravnu odluku potrudite se da vaš odjevni predmet bude u neprolaznom stilu elegancije i klasičnom stilu koji su dio kruga u svakom novom trendu. Pravila koja trebate poštovati za matursku haljinu su da leđa i dekolte budu prekriveni može i proziran materijal.

Za mušku odjevnu kombinaciju je obavezan kaiš koji treba biti u boji obuće ukoliko se ne opredijelite za novčanik sa tanjim ukrasnim lancima ili tregere. Važno je da ne pravite modne greške, da znate što je najvažnije u bontonu odijevanja i da budete koloristički gledano skladni, da imate ravnotežu u različitostima i sličnostima. Ne dozvolite da vaša odjevna kombinacija bude disharmonična.

Kada se rastanete od svojih dragih razrednih starješina, profesora, pedagoga i direktora škole trudite se da ih ne zaboravite do kraja života. Trudite se da ih više poštujete i da opravdate njihov nesebičan trud da vas nauče pravim vrijednostima. Trudite se da budu ponosni na vas, da budete pozitivan primjer drugima.

Rada Krivokapić Radonjić modna kreatorka i stilistkinja

Objavljeno u aprilu 2020. godine

Preuzeto sa zvaničnog veb-sajta modne kreatorke i stilistkinje Rade Krivokapić Radonjić

[ivanaaar]

Neka ti uvek ostane

delić svetlosti i nade

da će zbog tvoje čiste duše

sa tobom biti sve u redu

gde god bilo

kad god bilo

koliko god čekao.

[ko-snijeg-ptica-bijela]

Nek ti je obraz čist, ruke se i od najtežeg posla lako operu.

[lifeinbooks]

Na neki jednostavan način, odrasti znači naučiti potisnuti sva iskazivanja čiste sreće i radosti.

[emotivaaac]

‎- Da ti samo znaš, koliko mi je ovaj današnji dan odvratan.Od jučer me neka jeza hvata.Ti i tvoj neočekivani poziv.Ne znam ni otkud ti moj broj.Svejedno, da te ne lažem, jer, jesam, prodrhtao sam.Ruke mi se skupile, puštam da zvoni još malo, pa još malo, sebi da dođem.Da, kad ti se javim, da ne zvučim kao čovjek, koji ima neku slabost.Prva i jedina si od njih.

Iskren da ti budem, sklapao sam već u glavi neku nadu za nas.Znam.Znaš i ti sama.Bilo je svega i svačega.Ponajviše nekih gluposti, djela iz afekta, koje nas, eto, mic po mic, skroz odvojiše.

Glava kaže, past' će pomirenje.Grom ju ne ubio, nikad nije znala da bude u pravu.Pamet mi je vazda u srcu bila.

"..koliko ti to treba da se javiš, čovječe?"

"..šta ćeš, zablokirao..

Vidim tvoj broj, pa me iznenadilo.

Nego, mogu li da ti kažem sad nešto, čiste glave onako?

Da saslušaš do kraja, da ne spustiš poslije pola priče?"

"Ne brini, slušam.Reci?"

"Gledaj, znam kako je s nama završilo, ali osjećam da nikad nije kraja bilo.Od inata, pa do prevrtanja grada.Dotle smo znali ići.Valjda je, majku mu, nešto sve i značilo.Valjda su, ti neki, naši, nazovimo ih, zajednički - skupljeni osmijesi, značili.Valjda je bilo nečega, da je na ljubav ličilo.

Bila si mi sve, k'o što si i njemu bila.Od osobe, što od malih nogu znadoh, do jaranice, pa do prve, 'nako, ozbiljnije strasti."

" A žena?

To ti nisam stigla biti.

Zbog toga sam i odlučila da te pozovem.

Ja se udajem ove subote.Znači, dvanaestog je vjenčanje.

Pa, mislila sam, nismo dušmani, pobogu.Šta je bilo, bilo je.Morala sam krenuti dalje.

Jesi slobodan tada, hoćeš mi uspjeti doći?

Voljela bih, najiskrenije, da se pojaviš tamo.

Mislim da smo koliko toliko ljudi, pa da možemo zajedno nazdraviti.Zapjevati i zaboraviti tu prošlost."

Poklopio sam ti, znam.Ali, tog trenutka sam samo mislio na:

"..Neću moći, izvini.

Imao sam smrtni slučaj."

Toliko o ljubavi i smrti na jedan dan.Šugavi dvanaesti, u životu mi sreću nije donio.Neće ni sad.

I jučer sam, eto, umr'o.U subotu 'proslavljam'.

Lakše bih preživio da sam od nekog drugog čuo.Ja sam, Lelo, tvoje vjenčanje, skroz drugačije zamišljao.

Bila si neko, s kim sam mogao svakom strahu, strah u kosti utjerati.

#emotivaaac

[sonnywise]

Ljudi vole kvariti ono što je formirano i dobro. To je fakat nepisano pravilo i jednostavno se svako mora naučiti živjeti sa tim. Kada te uoče kao uspješnu i formiranu osobu i još kada to krase lijep moral i ahlak, (nekada i nesvjesno) ljudi pokušavaju to zanegirati iz sopstvene zavisti jer i sami nisu dostigli nivo duhovnog sazrijevanja da bi ušli u takmičenje sa tobom, a tebi je i takmičenje sa njima ispod tvog nivoa i to ne iz sopstvene oholosti, već iz čiste prirode da nikoga ne vidiš neprijateljem i tu nastaje problem. Oni te pokušavaju na svoj nivo spustiti a ti se ne daš, braniš sebe i svoj autoritet svim snagama, a i ako u drugom slučaju dopustiš da se spustiš na njihov nivo - ti im više ne predstavljaš izazov i onda im se više ne sviđaš. Čist primjer tome je toksičan brak ili veza, muškarac se zaljubi u samostalnost i intelekt žene ali je pokušava spustiti na svoj nivo ne bi li se osećao bolje povodom sebe i svoje sujete, kada to uspe, žena mu se više ne sviđa jer nije više izazov za njega, isti je slučaj i sa ženama koje pokušavaju smiriti muškarca, kada to uspiju, on im više ne predstavlja izazov i nema više toga žara. Ovakvih primjera je zaista mnogo a lijek je samo jedan - u prihvatanju sebe, jer prihvatanjem sebe, prihvataš i drugog i nema više prijetnje i umišljenih izazova, ima samo ljubavi i konstruktivnog djelovanja, vidjećeš zatim da mnogo neprijatelja u tvojoj glavi postaju prisni prijatelji i vidjećeš da je tvoja misao glavna konstrukcija svijeta oko tebe.

[mojisnovi]

Kada volim sanjam otvorenih očiju

i osećam raspevane male ptice,

u grudima mi svijaju gnezdo.

Kada volim pretvaram se u kap vode čiste

i željno čekam da se spustim

na tvoje milo lice.

Kada volim razlivam se u osmeh

i korak mi je razigran poput talasa,

nekada davno izgubljenog mora.

Kada volim oblačim samo poljsko cveće

i sva priroda u meni zapeva,

srećna zbog novog proleća.

Kada volim vidim jutarnje nebo bez oblaka

i izgleda mi da beskonačnim plavetnilom

neprestano grli svoju zvezdu.

Kada volim moja duša je slobodna

i biva ono što jeste.

Kada volim raskrinkavam sva tvoja lica

i zagledam se u njima kao u ogledalu.

Kada volim izgubim sebe neštedimice

i dajem ti i poslednji dah,

širom otvorenih očiju.

Kada volim vrebam sva tvoja ćutanja

i pretvaram ih u najveće istine.

Kada volim izgovaram reči,

reči senke,

da te čuvaju od svekolike pustoši teških misli.

Kada volim, uvek je prvi put i zauvek.

Mirjana Bekcic

[uraandri]

drama se nastavlja, mira marković je ušla u parlament a jedini čist kandidat nije. biće sranja

[razistoricharka]

Užas je da su najnezaslužniji ljudi dobili najviše zasluge a svi nevini bačeni da čame. Još veći užas je da najnezaslužniji dijele karte i određuju pravila igre. Suština se dakle, od francuske revolucije, nije promjenila. Nema dvojbe da je stanje bolje, ali ugođaj znači inertnost. Neće se ovaj narod buniti, jer narodu nije život na liniji, a suosjećajnost ne znači puno. Ljudi nisu suosjećajni koliko se vole ubjeđivati, ta se vrlina razvija u uskim, ličnim okolnostima. Rijetko obuhvata tvoje indirektne žrtve. Dakle, suosjećajnosti nema, parazitska klasa drži veći dio naroda podmirenim, i tako je slobodna da terorizira milijarde izvan svog postepeno sužavajućeg kruga. Postoji li budućnost u kojoj mogu u grob leći čiste savjesti? Nemam blage. Ono kaj je u ovu jamu bačeno, sigurno nikada nije vraćeno. Bok i laku noć.

[listenanddie]

Vislava Šimborska – NIŠTA DVAPUT

Dvaput se ništa ne događa

niti će se dogoditi. Zbog toga

neuvežbani smo se rodili

i nerutinski pomrećemo.

Makar učenici

najgluplji u školi sveta bili,

nijednu zimu ni leto

nećemo ponavljati.

Nijedan dan se neće ponoviti,

dve slične noći ne postoje,

ni dva ista poljupca,

ni dva jednaka pogleda u oči.

Juče, kada ime tvoje

neko kraj mene glasno izgovori,

bi mi kao da ruža

kroz otvoren prozor pade.

Danas, kada smo zajedno,

okrenula sam lice ka zidu.

Ruža? Kako izgleda ruža?

Da li je to cvet? A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,

s nepotrebnom zebnjom mešaš?

Postojiš – prema tome moraš proći.

Proći – prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,

pokušavamo sklad da nađemo,

iako se kao dve kapi čiste vode

razlikujemo.

[mali-princ]

Nije taj čovek bio čista književnost; književnost je samo u njemu bila jedna od mnogih, voljenih, podstanara. Mi smo se o njemu naslušali raznih strašnih priča, tog čoveka do tad nismo bili videli, a hodnikom je strujala neka napetost, strah od nečega za šta ni sami ne znamo šta je. Čuju se vrata od kancelarije, vrata desno, nasred hodnika, mi stojimo dvoje po dvoje, u redu, jedni iza drugih, još malo pa ćemo i za ruke da se uhvatimo, kao u zabavištu, svako svoje kucanje srca čuje.

On stiže, oniži i sed čovek, ali uredan, čist, sređen, u farmerkama i belo-crvenoj karo košulji; uvek je dolazio tako obučen. Ulazimo, njegove prve reči, sa čistim nemačkim akcentom, glase: Otvorite, molim vas, onaj gornji levi prozor, i ovaj gornji desni, da možemo da dišemo. U jesen, dok još ne zahladi, kroz te prozore smo disali; u zimu, samo gledaš da ne sediš na toj dijagonali - što bi se u našem narodu reklo, ubiće te promaja.

Kad svi uđemo, on zaključa vrata i počne predavanje. Tri sata, bez pauze, nama glave još pune svakakvih priča o strogom i pomahnitalom čoveku - ne usuđuješ se ni da odeš do toaleta, a više ne možeš ni da pratiš šta priča, jer ti se piški, dok se posle nekoliko predavanja neki junak nije okuražio da okrene ključ u bravi i ode u toalet. Odjednaput, svako malo neko ide. A vremenom ti i žao da odeš do tog toaleta, propustićeš pet minuta predavanja.

Kakav je bio ranije, ne znam, samo mi se pripovedalo, pa ono - ako su lagali mene, i ja lažem vas. Ali nama je bio jedan od onih koje pamtimo zauvek. Na trećoj godini radimo Šilerova filozofska dela - još onako nesigurni u svoje znanje, upleli se u one rečenice, tumačimo, ponekad nešto i lupimo, jer ne razumemo, ali nijedan odgovor nikad nije bio osuđen. Svaki je prihvatio, promislio par sekundi u tišini, nekad ostavio tako da visi u vazduhu, da se o njemu promišlja i dalje, perpetuum mobile.

Pa se onda zagleda kroz prozor, iz te književnosti izniknu priče i o velikanima srpske istorije, arhitekturi beogradskoj, imao si utisak da je o svakoj zgradi imao spremnu priču, da je svaku znao u dušu. Priča se ne sećam više, za moj mozak za koji je svaka istorijska činjenica nova matematička formula sa tri nepoznate nije bilo moguće zapamtiti ih, ali sećam se da ih je bilo i često su prožimale redove Šilerovih filozofskih spisa.

Pričao mi je, jednom, kako svakog dana na posao ide peške. Od Voždovca, do Knez Mihailove, svaki dan nekim drugim putem, na posao, pa sa posla. I u tim šetnjama svašta čovek nauči. O sebi, o svetu, onom u sebi i van sebe, o drugima i onda opet o samome sebi. Pričao mi je o profesorima, koje sam tada znala samo sa svoje strane katedre, one studentske, pričao je mirnim tonom, kao da se njega to ne tiče, ali se u tom tonu krilo jedno upozorenje, koje neću shvatiti ni nekoliko godina kasnije kada sam ga, po njegovom odlasku sa fakulteta, srela na hodniku i rekla da sam (ipak) ostala da radim na fakultetu, a on mi uzvratio - Ne zavidim vam, uopšte. Tad sam još bila puna ushićenja, jer, ostvario se moj san, mogu nekome da prenosim svoje znanje, šta može baciti senku na tu čast? Kao što to uvek biva, shvatiću to tek mnogo kasnije.

Bio je prkosan i kad su drugi odlučili da fakultetu više nije potreban, sećam se kutija od banana na hodniku u koje je izneo knjige koje su, valjda, u tada već bivšoj njegovoj kancelariji bile naslagane od poda do plafona, mogao je ceo fakultet da se nahrani njima. U kancelariji sam bila jedanput samo, ne sećam se zašto, sećam se polica i polica sa knjigama, a tek negde iza njih, mali pisaći sto. Ma koliko knjiga sad stavili u tih par kvadrata, nisu to te knjige, prazan je prostor od poda do plafona.

Jedanput u to vreme videla sam ga na Sajmu knjiga, iza sebe vuče koferčić u koji će posložiti nova književna dela. Bila je gužva, ne javim se. Nekoliko godina kasnije, na poslednjem Sajmu knjiga u Hali 4 pričam mami kako sam tada videla profesora sa koferčićem, i tek tačno u tom trenutku, ugledah ga za jednim slabo posećenim štandom, iza njega isti onaj kofer, i ranac na leđima. Hoće li me se setiti? I mama je tu, šta ako me se ne seti, ili se naljuti što ga uznemiravam? Ipak, odluka je pala da ga pozdravim, tek da zna da ga nisam zaboravila, pa šta bude.

Setio se. Pamti. I kaže mojoj mami: Gospođo, vaša ćerka je jedan od jako retkih studenata koji se nikad ne zaboravljaju.

Ne zaboravljaju ni studenti takve, retke, profesore.

[lale-i-knjige]

Prenosi se da je Ebu Ubejde, r.a., imao običaj prolaziti kroz kamp svojih vojnika i ovako ih savjetovati: "Mnogo je onih koji svoje odijelo čiste ali vjeru prljaju. Mnogo je onih koji sebe smatraju plemenitim a oni su ustvari poniženi. Svoje stare grijehe čistite činjenjem novih dobrih djela!"

Fuad Sedić, Ashabi najodrabranija generacija

[rokenrol]

Aida Šečić Nezirević: Zaboravi Alinu

Moj sin Karim sprema kafu. Posmatram ga dok vadi teglicu smeđeg praha iz kuhinjskog ormarića koji sam, iz čiste dosade, prelijepila tapetama šarenog dezena. Šarena kuhinja s motivom Ajfelovog tornja podsjeća me na jedno i jedino putovanje u taj grad, prije dvadeset pet godina. Sjećam se plača jedne žene u autobusu, kojoj su javili da joj je iznenada umrla majka. Sjećam se i kako sam se čudila činjenici da je Mona Liza zapravo prilično mala slika. Karim zvecka kašičicama, lupka ladicom, sipa sitni bijeli šećer u naše šolje. Prvo mojoj mami, meni, pa sebi.

Moja mama nije umrla. Ili jeste? Sjedi, stoji, hoda i govori, ali mi ne znamo šta govori. Umro je, nakon teškog moždanog udara prije tristo dana, njen razum. Moj sin Karim donosi kafu na sto.

„Šta bismo sad mogli raditi?“, pita.

*

Kad sam imala dvadeset četiri godine, dobila sam kćerku Alinu. Pri rođenju, bila je teška tri kilograma i tristo pedeset grama. Bezbrojne sam sate provela s njom, vozeći je u ljubičastim kolicima, na Vilsonovom šetalištu. Moja Alina imala je najljepšu boju kose na svijetu – onu starog zlata. Ili meda, kako hoćete. Presijavala se i vječno joj padala niz malena, uspravna leđa. Rijetko ju je vezivala u rep. Podsjećala je na princeze iz one prve debele Diznijeve knjige koju sam imala kao dijete. Uživala sam češljati moju kćerku. Alinin je tata bio moj dečko i poginuo je u saobraćajnoj nesreći kad je Alini bilo sedam mjeseci. Policajci s plavim kapama šablonski su nam zakucali na vrata i šablonski kazali da im je žao. Mrzim šablone, mrzim formule, mrzim redaradi. Ja sam ta koja je ostala. Ostala bez njega. Ostala kad su svi tješitelji otišli. Ali sam znala da će suze proći. Uostalom, imala sam ono što mnoge mlade samohrane majke nisu. Posao lektorice u jednoj maloj ali uspješnoj izdavačkoj kući. Rješenje je u pomirenju, rekao je neko. I ja sam se pomirila. Smrt sam prihvatila onako kako sam prihvatila i život. Smrt svog oca. Smrt Alininog oca.

Jedino nisam mogla prihvatiti gubitak Aline.

*

„Možda da pogledamo neki film“, kažem i prinosim šoljicu usnama. Kafa je dobra i vrela, a mi imamo vremena napretek. Možemo pogledati i pet filmova, jedan za drugim. Jutros je Karim odslušao svoja onlajn predavanja. Ja sam imala snage lektorisati šesnaest stranica romana na kojem trenutno radim i zaključila da je za jutro dosta gramatike, pravopisa, slovnih grešaka i stila. Poklopila sam laptop. Nakon toga sam oprala mami stražnjicu, promijenila joj pelenu, uhvatila je za ramena kad su joj bosa stopala zaplesala po mokrim pločica i dala joj terapiju, skrivenu u puding od čokolade. Zadihala sam se.

„Može“, kaže Karim i mijenja kanale, nalazi Dječaci ne plaču.

„Ovo?“, pita.

„Ne baš“, kažem ja.

Smiješimo se.

*

Moja kćerka Alina sa pet se godina voljela igrati pez-figuricama. Poredala bi ih u krug, male lutke s kutijicama umjesto tijela, i igrala se porodice. Helo Kiti bi bila kćerka, šerif Vudi tata, Barbi mama, i tako redom. Ona bi mahala ručicama i klamparala jezikom, udahnjujući lutkama život. A meni bi ruke podrhtale.

Sa šest je krenula u školu, kod punačke smeđokose učiteljice zelenih očiju. Kad bi se vratila, zajedno bismo pisale njenu zadaću, a zatim bismo crtale sve što bi nam padalo na pamet. Uspavljivala sam se milujući joj meku kosu, katkada pjevušeći: Moja draga sad je u Japanu, a katkad joj pričajući bajke o malim stopalima, imenom Mini i Mimi, koja putuju svijetom. Zaspale bismo nos uz nos, a ja bih prelazila prstom po linijama njenog lica i vrata. Moja kćerka. Moja Alina.

*

Došao je jednog vikenda, iz svojeg iznajmljenog stančića na periferiji, da pokupi neke stvari iz svoje stare sobe i da „obiđe baku“. Bilo je to prije mjesec i pol dana. Prije toga, cijelih pet godina, moj sin Karim i ja gotovo da nismo razgovarali. I kad jesmo, kao sredstvo konverzacije koristili smo vrištanje.

„Ti patiš za Alinom. Ti mene ne voliš. A ni ja više ne volim tebe“.

„Zašto onda dolaziš u moj stan? Idi!“

„Dolazim da vidim baku, glupačo! Ona me voli. Ovo nije tvoj stan, nego njen stan“.

„Ne govori mi da sam glupača! Mater sam ti“.

„Ne. Ja nisam tvoje dijete. Tvoje dijete je Alina“.

Moja mama, dok je još bila zdrava, uvijek je stajala na stranu moga sina Karima. Čudno, jer kad sam ja, u svojoj mladosti, kidala konvencije i rušila predrasude, bivala je zaprepaštena.

„Sine“, govorila je tada, „sine, to nije uredu. Šta će svijet kazati, sine?“

Uvijek bih u tim trenucima dobivala želju da vrisnem iz sveg glasa da ja nisam „sin“, ali sam se suzdržavala jer sam sebe ubijedila da me nije bitno šta ona misli ili kaže. Nije mi, kasnije, bilo važno ni šta misli Karim. Jedino što sam htjela bilo je da se vrati Alina.

„Ne možeš da je zaboraviš“, nastavljao je Karim, s mješavinom zlobe i gorčine. „Samo o njoj misliš. Rugaš se baki i govoriš da je zaostala, a ti si, ustvari, ona koja je zaostala. Tvoje kćerkice više nema. Shvati. Nema je, nema je, nema je“.

Unosio mi se u lice, izazivajući me da mu udarim šamar. Nisam to učinila. Zašto bih? Imao je pravo. Alina više ne postoji. Odlazila sam u svoju sobu posve mirno, tiho zatvarala vrata i lijegala na krevet s njenim plišanim bijelim medvjedićem na podlaktici. Bio joj je omiljena igračka i nije znala zaspati bez njega. Samo sam njega zadržala. Ostalo je završilo u kontejneru. Milovala sam ga i pjevušila mu: Moja draga sad je u Japanu …

*

Sa petnaest se godina moja kćerka Alina upisala u jednu od sarajevskih gimnazija. Imala je dobre ocjene, ali se od mene počela udaljavati. Za to sam krivila njezino društvo. Kad sam je izgubila, mrzila sam ih više nešto sam mislila da mogu mrziti. Zašto nisam bolje pazila s kime se druži? Zašto je nisam kontrolisala, upozoravala, uhodila? Zašto? Zašto? Zašto?

*

Neposredno nakon Karimovog vikend-dolaska, stigla je naredba da se ostane u kućama. I Karim je bio prisiljen ostati sa mnom, ma koliko da je to mrzio. Uselio se u staru dječiju sobu, poredao je svoje knjige i skripte po radnom stolu, navukao tamnoplavu dječačku posteljinu na do tada ogoljen krevet. Moja mama je bila radosna. Sreća joj je kipila iz bezrazumnih očiju. Mene nikad, ni u trenucima punih zdravlja, nije tako gledala. Bila sam drska. Bila sam neposlušna. Vanserijska. Mimo svijeta. Ni kad je oboljela, nije postala nježnija. Ja sam joj brisala guzicu, mijenjala joj pelene pune žute, smrdljive mase, vadila joj iz usta protezu, čistila sline iz nosa, ali nisam zasluživala sreću u njenim očima.

*

Nestala je kad joj je bilo osamnaest. Činila sam sve što sam mogla da je nađem, da je vratim. A mogla sam jedino plakati. Ostavila mi je srebrenaste strije ispod pupka i dvije pojedene izdužene dojke, jednu dužu od druge, kao dokaz da je bila tu. Moja kćer. Moja Alina.

*

Trideset sedam dana nakon početka izolacije, koja za mene to i nije bila jer sam išla u poštu, u banku, u prodavnicu, dobila sam temperaturu. Počeli su me boljeti kukovi, toliko da nisam mogla ni sjediti ni ležati ni hodati duže od deset minuta. Morala sam, ipak, otići u dva kilometra udaljenu ambulantu, da mi se uspostavi dijagnoza. Tu je nastao problem. Nisam smjela voziti, u strahu da bi mi u autu moglo pozliti, nisam smjela ni sjesti u tramvaj, bilo bi to neetički. Otišla sam pješice, jedva. Kašljala sam. Pitali su me s kim živim. Rekla sam. Bolesna stara majka i – sin. Nijedno nema simptome. Boravim u svojoj sobi. Ležim jer nemam snage ustati. Rekli su mi da nastavim tako. Da se izolujem. Neka mi hranu ostavljaju pred sobnim vratima.

Zaražena čudnim, novim virusom od kojeg se umire dok dlanom od dlan, legla sam u krevet. Možda. Ću. Umrijeti. Zvučalo mi čudno, ali naviknut ću se s vremenom. Rješenje je u pomirenju. Razmišljala sam kako bih trebala nekako otići do kuhinje i napraviti sebi šolju čaja. Razmišljala sam i o majci. Nekako bih je trebala, ne trebala nego morala, presvući. Nisam to učinila cijeli dan. Sigurno smrdi, sigurno je na žutom prekrivaču, prebačenom preko njene fotelje u dnevnom boravku, mokar krug. Smrdi. Kuća smrdi. Sve smrdi.

„Mama? Spavaš?“

Moj sin Karim stajao je na vratima s poslužavnikom na kojem je bio tanjur. Duboki tanjur s motivom poljskog sela, iz pribora koji je mama nekad davno donijela s ekskurzije u Krakovu. Pušilo se.

„Donio sam ti supu. Kako se osjećaš?“

„Ne mogu jesti“.

„Moraš“.

„Stalno kašljem“.

„Zato i moraš. Što više tečnosti. Da napojiš pluća, mama“.

Nosio je plavu masku preko nosa i usta. Spremao se da prekorači prag.

„Ne ulazi“, vrisnula sam, užasnuta mišlju da bi se i on mogao zaraziti, da bi mogao umrijeti.

„Onda ustani, uzmi i pojedi ovu supu. Molim te. Ne želim da odeš u bolnicu“.

Izgledao je tužno. Nakon što je otišao niz hodnik, poslušala sam ga.

„Mama“, nekoliko sati poslije ponovo se pojavio na pragu i zadovoljno pogledao prazan tanjur, „ja sam oprao i presvukao baku“.

„Jesi?“. O hvala ti, hvala ti, hvala ti.

„Jesam. Ona sad spava“.

*

Kad sam imala dvadeset tri godine, ostala sam trudna. Odmah sam znala da će biti djevojčica. Željela sam kćerku toliko da je svaka pomisao kako bih mogla roditi dječaka u meni izazivala očaj. Valjda zato što je moja majka uvijek više voljela mog brata nego mene. On je bio ljubazan. Poslušan. Drag i pitom. On je sad u Kamberi. Jeste, voljela ga je više nego mene. Valjda.

I očajnička želja mi se ispunila. Valjda.

*

Jednog je jutra temperature nestalo, a bol je prestala gristi moje kosti pri svakom majušnom pokretu. Odgegala sam u dnevnu sobu. Na televiziji se prikazivao „Lud, zbunjen, normalan“, neka od starijih epizoda. Mama je sjedila, sitnih, u naborano lice utisnutih očiju, i buljila u televizor poput nemirnog djeteta kojeg je najednom nešto jako zainteresovalo. Karim, moj sin, čitao je neku knjigu. Pred njim je bila kafa, pred mamom napola pojeden doručak.

„Zdravo“, rekla sam tiho.

„Zdravo“, rekao je moj sin skočivši na noge. „Kako si?“

„Već tri dana nemam temperaturu. Ništa me ne boli. Mislim da je najgore prošlo“.

„Drago mi je“.

„Hvala ti“.

„Nema na čemu, mama“.

Prišla sam mu. Sad je pravi trenutak. Sad.

„Mogu li te zagrliti … sine?“

Nije se trznuo, nije se iznenadio. Čudno, gledao me s razumijevanjem. I desilo se čudo. Više nisam bila tužna. Rješenje je u pomirenju.

„Naravno“, rekao je jednostavno.

Zagnjurila sam glavu u vrat svog transrodnog djeteta.