#ali bože moj

[nem4mp0jma]

Može savjet? Tvoji me postovi inače nasmiju pa... Što ako mi se sviđa netko, a već sam u vezi?

Prvo - awww hvala! Nadam se da vas nasmijem tu i tamo svojim glupostima.

Drugo - STTJ. Život je prekratak. Sve to treba jebat.

[uselesseffortsfornothing]

U februaru smo sjedili u kafiću u kom nikad nisam bila. Pričao si mi o sebi, a ja sam slušala i gledala u tvoje oči. Imaš tako lijepe oči. Prije nego sam krenula kući, u tvom autu, poljubila sam te po prvi put. Kući sam se vratila sa leptirićima u stomaku.

U martu smo pričali u kasne sate, do jutra. Pričao si mi o svemu. Kako volim kad mi pričaš. Tako lijepo pričaš. Ali ja ne volim prazne riječi i ne volim laži. Kada si mi rekao šta zapravo od mene želiš, shvatila sam da je to bila prva istina koju si dotad izgovorio. Te noći sam zaspala u suzama.

U aprilu sam našla nekog novog, nije bio kao ti, imao je lijepe oči, a nisu ličile na tvoje, i lijepo je pričao, isto kao ti. Bože, zašto nisam shvatila koliko ti liči.

U maju je bio moj, imali smo sve ono što smo mogli imati ti i ja. Ili sam bar ja tako mislila. Nisam nikome rekla da ponekad zatvorim oči i pravim se da je ti. Ali on nije ti.

U junu si odlučio da se vratiš u moj život, da se praviš da mi nisi slomio srce. Ne znam da li je on znao, i da li se pravio da ne zna da i ja lažem, kao i on, kao i ti.

U julu sam shvatila da ste isti, vas dvojica, istog kroja. Možda sam ga zbog tog i htjela. Možda negdje u dubini, znala sam da je i on kao ti, lažov. A ja ne volim laži. Zbog toga je on ostao u julu.

U augustu smo bili mi, na zadnjem sjedištu tvoga auta, smijala sam se jer smo bili mokri do kože, i prolazila sam ti rukama kroz kosu. Gledaš me, kako imaš lijepe oči. Lažeš me, ali barem si tu.

Tu si, ti si tu. U augustu ti i ja. Samo mi. I tu ćemo i ostati na zadnjem sjedištu tvog auta, držiš me tako čvrsto, po zadnji put. Samo mi.

[pisemdaklepostojis]

Kolumna o bolnici

Nikad zapravo nisam, hvala Bogu, ležala u bolnici kao pacijent. Sjećam se kada sam prvi put ušla na pravo odjeljenje, u posjetu kod pranane. Imala sam nekih 13-14 godina i pored njene bolesti i samog razloga posjete, moje oduševljenje je bilo samom ustanovom. Dodirivala sam zidove kao da sam u Diznilendu, udisala miris dezinfekcionog sredstva i gledala doktore i sestre kako užurbano rade. Pored svih zamrznutih izraza lica, moje je bilo ozareno nekom čežnjom.

***

"Ponekad ćeš odavde izaći plačući, ponekad bijesna. Bit će i svađa i greški, ali polako. Rekli su mi da si dobra sestra, da si pametna. Snaći ćeš se ti. " - to su bile riječi glavne medicinske sestre prvi moj radni dan na internom odjelu. Osjećala sam se kao da me neko upravo gurnuo bez padobrana iz aviona i rekao, jebiga, možda poletiš, ako ne, pad ti je zagarantiran. Nisam imala puno izbora. U par dana morala sam naučiti letjeti. Boriti se sa svim zračnim strujama, olujama i gromovima koji su u mene udarali. Znala sam da ako jednom padnem, tu oporavka nema. To nije zemlja iz koje se diže feniks, to je zemlja koja te proguta do kostiju.

***

"Babo meni se ovdje sviđa, ja nikad i nigdje nisam osjećala da više pripadam."

"Šuti, Bože sačuvaj, ovo je bolnica drago dijete."

"Jeste, ali ne razumiješ ti to, ja se ovdje osjećam kao kod kuće".

***

Odavno mi je ponestalo razloga da ostanem na tom poslu, da radim u takvom okruženju i uništavam svoje zdravlje i ostale međuljudske odnose zbog stresa koji proživljavam. Često čvrsto odlučim da ću dati otkaz, otici na kontra stranu i nikad se ne vraćati u zdravstvo. A onda se pacijentica koju sam napola mrtvu spustila na intenzivnu, vrati na nogama, živa. Onda reanimacija bude uspješna. Onda se majka vrati svojoj djeci. Dedo opet zagrli svoje unuče. Ona ravna linija odjednom dobije posve drugi oblik i moj kraj dana smisao veći nego što je imao.

Samo najveći su pribrani i kad čuju sirenu, kad se duša od tijela naglo otima.

Bolnica ima svoje svijetle i tamne hodnike. Ima noćne i dnevne smjene. Ima porodilište i mrtvačnicu. Umjetnost je biti jednako postojan i jednako dobar u svakoj tački. Ne baš umjetnost kojom sam mislila da ću se baviti, ali opet jednako dovoljno estetike da napoji dušu gladnu života i tragedije.

[dane-zaboravim]

"Znaš, sine, kad sam imao dvadeset ili dvadeset jednu godinu, ne znam tačno, a tebi to još nisam pričao, radio sam u regrutnom centru armije. Bilo je mnogo više posla nego u MUP-u. Zemlja je tada bila tako velika – Bože, baš je bila velika! – a mi smo sve ljude morali kako-tako pravedno rasporediti po kasarnama. To je bio moj zadatak Jednog dana me je posetio slovenački par. Izgleda da su bili poprilično zaljubljeni, a on je morao u vojsku. Odredili su ga za Niš, ali ona je živela u Mariboru i bila je u četvrtom mesecu trudnoće. Hteli su da se uzmu čim on odsluži vojni rok. Tada je on trajao dve godine i nisu imali para da ona pređe u Niš i smesti se negde blizu njega. Stajali su ispred mene kao uplašena divljač, ona s lepim, plavim očima i stomakom naslonjenim na moj sto, a niz obraze su joj tekle suze. Šta sam mogao da uradim kao sitni regrutni službenik, služba je služba!", uzdahnuo je duboko, "na papiru je pisalo Niš –nisam ga mogao poslati za Maribor, kasarna je bila pretrpana! Na kraju sam ga poslao u Varaždin, u Hrvatsku, Maribor je odatle manje od sat i po. Pola godine kasnije poslali su mi u kancelariju flašu konjaka i fotografiju njihove ćerke. To je bio dobar dan, a takvih nema mnogo."

Dobri dani, Marko Dinić

[sinderelaa]

Slaba tačka

što te nema i gdje si pobogu

slagala sam kad sam rekla da ti ne želim biti blizu

želim biti krv što ti teče venama

u koži, u rukama, u kosi,

trepavica što ti je na smeđem oku

sve bih ti bila, ali tebe nema

pa što te nema

pri završetku svakog dana vid mi se suzama zamagli

pa zar nije dosta više

pa zar nije sad ono vrijeme kad se ponovo volimo

zar nije sad onako k'o što u filmovima bude

gdje je moj happy ending

kome god se požalim, svako kaže da ima dobar osjećaj

pa što se onda dobro ne osjećam?

otvorila sam ranu za koju sam se klela

da će zauvijek ostati zatvorena

i sad ne znam šta da radim

i mučim se, i patim se i u agoniji sam

pa mislim da bi mi sada

i tvoje loše osobine prijale

samo da imam djelić tebe

pa Bože, meni treba samo djelić tebe

zar tražim puno?

A

[pogledomdosrzi]

Dječiji mir

Kad sam bila mala

Amidža se družio sa jednim momkom

Tada u to vrijeme

To su bili momci

Ono tek onako završili srednju

Kreću raditi malo po malo

Čisto da zarade za kifle i cigarete

Sad su to sazrijele

Odrasle ljudine

Amidža je stalno pazio na mene

Upoznavao me s drugovima

Kojih se ne sjećam naravno

Sem nekih tih par s kojima se

Svake godine pozdravlja

Kada dođe u Bosnu

Jedan od njih se zove kao ti

Sjećam se prvi put kad sam čula njegovo ime

Kolko god mala bila

Oblilo me je neko iznenađenje

Pomalo oduševljenje

Ne znam sad jel' to dječiji mozak djelovao

Pa se čudio previše na svaku novinu

Ali znam da je to bio prvi put kad

Sam saznala za to ime

I amidžin drug je bio

Poprilično lijep momak

Pa sam ga se još izrazitije sjećala

A ja sam odrastala

Godine su prolazile

Amidža se odselio

Njegov drug je već osnovao porodicu

Nikad ga skoro ne viđam

Ali opet

Kad god bi ga neko spomenuo

Ja bih načulila uši

Obratila više pažnje

Slušala pozornije

I ne zbog ičeg

Već zbog samog imena

Čudno je, znam

Ali mi je ime to uvijek kralo pažnju

A eto vidiš

Možda sam predosjetila da će i meni

Tako neki dječak

Baš s tim imenom

Ušunjati se u život

I krasti dio po dio mog srca

Ali ne u neke loše svrhe

Ne daj Bože

Već uzima tako parče po parče

Ljubi, grli

Miluje

Tepa im

Njeguje kao da je cvijeće

I tako postaje osoba

Koja me podsjeća na moje djetinjstvo

Odnosno vraća dijete u meni

Uzeo ga je za rukicu

I pomaže mi da se iznova

Upoznam sa mlađom verzijom mene

Te tako svaki put

Kad se nježno objesi na moje rame

Prisloni usne na obraz

Pa onda šta god šapne

I još više me za sebe privije

Poljubi me u sred uha

I zazvone mi sva zvona u glavi

U moždanim centrima

Miješaju mi se moj i njegov smijeh

To zvono nastalo njegovim poljupcem

I uspomene što odjekuju

A nadolaze tako malo po malo

Tek onda kada sam u njegovoj blizini

I u meni sve na sekund oživi

Probudi se svaka i najmanja

Malenkost dobra u meni

Pa kao da sam tada spremna

Darovati ljubav i onima

Koji su je puno više skrnavili nego dali

Te dok oživljava dijete u meni

Zapitam se svaki put

Je li moguće

Može li posebnije od ovoga

Hoću li ikad i na tren

Bar na čas

Uzrokovati ovakav mir u njemu

Kao što je on u meni

[micamaka]

E ljubavi moja...

Zar ovako? Pa da sam najgori na svetu, a jesam... Šta ti se desilo, pa si ti gora od mene?

Nikada u životu nisam osetio veću bol i razočarenje. Žalim sve što imam posvećeno tebi, a to je praktično sve što sam ja.

Jednog dana ćeš pročitati ovo. Sav ovaj haos će ti biti nejasan. Ali bože moj, ja sam uvek bio haotičan otkad si ti u mom životu.

Sa tobom sam prvi put osetio ljubav, prvi put voleo. Prvi put našao smisao u svemu.

Dve i po godine smo taoci inata kaže jedan dobri čovek. Bar sam se ja nadao da je samo inat. Ali ti si ljubavi moja, bezosećajni snob.

Neko bi rekao, zaslužio si sve što ti se dešava. Istina, ja ću prvi to potvrditi, ali postoji jedna malecka stvar. Jedno je osveta, koju sam ja proživeo i ti to dobro znaš, a drugo je ponižavanje. E ovo sinoć je baš bilo to.

Gaženje, pljuvanje, uništavanje svega lepog.

Ali nema veze, moje meni, tvoje tebi na obraz...

Rekao sam ti hiljadu puta, uvek ću te voleti ljubavi moja i pored svega, ali sada zaista zbogom milicice moja. Ćaos🖤

[noor-of-my-eyes]

.

Došao si te noći, kao da si znao da je vrijeme da položimo karte na stol. Sjeo si preko puta mene i previše često tražio moj lik preko puta. Ja ranjena i tiha, ti previše glasan i ponosan. Uvijek si bio zarobljenik svog ega. On je te noći rekao mnogo više nego što si želio da otkriješ pomislih. Da me poznaješ duže, ali da postoji druga žena .. da ćeš završiti to i uozbiljiti se .. da ću te čekati. Slomile su me mnoge istine te noći, i nisam ni znala koliko su mi laži, koje si prije toga pričao, prijale. Valjda tako treba, da te dočeka jednom sve od čega bježiš i što misliš da nije tebe snašlo. Bože kakav osjećaj, kao da gledaš kako se stakleno kraljevstvo pred tobom raspada. I onda ustaneš, i bosa gaziš po razbijenom svijetu, krvavih nogu dok bol ne osjećaš. Jer bol je negdje drugo. Rekla sam neke teške riječi, koje sam se nekada bojala i pomisliti. Da je kasno, da se nikada nećeš promijeniti i odrasti, da nema ništa od nas .. I onda sam ustala i otišla. Mnogo teže breme sam nosila nego prije te noći. Breme istine. Razočarenja. Breme kraja.

- Dž.

[no-onesaid-it-would-be-easy]

Kad mi prebaciš ruku preko ramena, pa me privučeš sebi, tog momenta u meni se rodi hiljadu želja.

A ti nisi moj i ja nisam tvoja.

Stariji si, živiš neki drugi život i ne znam da li ti ikad padnem na pamet kada si sam, ali ti si se u moju glavu uselio, rentiram ti mesto na kojem niko odavno nije bio.

Budiš mi požudu svaki put kad me duže posmatraš tvojim nebo plavim očima, kad povučeš dim cigarete i podbočiš rukom glavu. U tom momentu trnci me prođu, o Bože odavno ih nije bilo.

[fortunetellersdilettante]

如何此女思,我欲操其男朋友。 如此,故非真也 其男朋友喜,想操我 如我上帝 余知余甚热,而似之 这太不对劲了,你知道吗? 故我非也,我非也

[钩] 我不是tryna他妈的你男儿 人皆知其我头号粉丝也 余往过之,为彼婊子和 汝欲怒,婊子? 吾不恤也

[第1节] 此则汝所不愿也 说这狗屎,你知道你真不会 当我来时不自安 蒂拉污之,故弃之如热 我见你在角落里从那边炙我 "以汝知之,汝嘘声希见而直打我也 当他拉我的头发时,他在里面狂狂地爬起来 恶其说之,失败者在焉

为什么这些女孩会想，我想操她们的男朋友？ 这就像，所以不是真的 他们的男朋友喜欢，想操我 就像，哦，我的上帝 我知道我很热，但就像 这太不对劲了，你知道吗？ 所以，我不是，我不是

[钩子] 我不是tryna他妈的你男人 每个人都知道他是我的头号粉丝 我去过那里，做过那个，婊子和 你想生气，婊子？我不在乎

[第1节] 这是这样做的，你是我不愿意的 说这些狗屎，但你知道你真的不会 当我来到现场时感到不安全 蒂拉把它弄脏了，所以我把它像热一样扔掉了 我看到你在角落里从那边烤我 “因为你知道，你们的嘘声很少见地直接打我 当他拉扯我的头发时，他在里面疯狂地爬起来 讨厌它或喜欢它，失败者就在那里

wèishénme zhèxiē nǚhái huìxiǎng ， wǒxiǎng cāo tāmende nánpéngyǒu？ zhè jiùxiàng ， suǒ yǐbù shìzhēnde tāmende nánpéngyǒu xǐhuan ， xiǎng cāowǒ jiùxiàng ，ò， wǒde shàngdì wǒzhīdào wǒ hěnrè ， dàn jiùxiàng zhètài búduìjìn le ，nǐzhīdàoma？ suǒyǐ ，wǒbùshì， wǒbúshì

[gōuzi] wǒbúshì tryna tāmāde nǐ nánrén měigèréndōu zhīdàotā shìwǒde tóuhàofěnsī wǒ qùguò nàlǐ ，zuòguònàgè， biǎo zi hé nǐxiǎng shēngqì ，婊zi？wǒbúzàihu

[dì1jié] zhèshì zhèyàng zuòde ， nǐshì wǒbúyuànyì de shuō zhèxiē gǒushǐ ， dàn nǐzhīdào nǐzhēn de búhuì dāngwǒ láidào xiànchǎng shí gǎn dàobù ānquán dì lā bǎtā nòngzāng le ， suǒyǐ wǒbǎtā xiàng rè yíyàng rēngdiào le wǒ kàndào nǐzài jiǎoluòlǐ cóng nàbiān kǎo wǒ “yīnwéinǐzhīdào， nǐmende xūshēng hěnshǎo jiàndì zhíjiē dǎwǒ dāngtā lāchě wǒde tóufà shí ， tā zàilǐmiàn fēngkuángde páqǐlái tǎoyàn tā huò xǐhuan tā ， shībàizhě jiù zàinàli

為什麼這些女孩會想，我想操她們的男朋友？ 這就像，所以不是真的 他們的男朋友喜歡，想操我 就像，哦，我的上帝 我知道我很熱，但就像 這太不對勁了，你知道嗎？ 所以，我不是，我不是

[鉤子] 我不是tryna他媽的你男人 每個人都知道他是我的頭號粉絲 我去過那裡，做過那個，婊子和 你想生氣，婊子？我不在乎

[第1節] 這是這樣做的，你是我不願意的 說這些狗屎，但你知道你真的不會 當我來到現場時感到不安全 蒂拉把它弄髒了，所以我把它像熱一樣扔掉了 我看到你在角落裡從那邊烤我 “因為你知道，你們的噓聲很少見地直接打我 當他拉扯我的頭髮時，他在裡面瘋狂地爬起來 討厭它或喜歡它，失敗者就在那裡

wèishénme zhèxiē nǚhái huìxiǎng ， wǒxiǎng cāo tāmende nánpéngyǒu？ zhè jiùxiàng ， suǒ yǐbù shìzhēnde tāmende nánpéngyǒu xǐhuan ， xiǎng cāowǒ jiùxiàng ，ò， wǒde shàngdì wǒzhīdào wǒ hěnrè ， dàn jiùxiàng zhètài búduìjìn le ，nǐzhīdàoma？ suǒyǐ ，wǒbùshì， wǒbúshì

[gōuzi] wǒbúshì tryna tāmāde nǐ nánrén měigèréndōu zhīdàotā shìwǒde tóuhàofěnsī wǒ qùguò nàlǐ ，zuòguònàgè， biǎo zi hé nǐxiǎng shēngqì ，婊zi？wǒbúzàihu

[dì1jié] zhèshì zhèyàng zuòde ， nǐshì wǒbúyuànyì de shuō zhèxiē gǒushǐ ， dàn nǐzhīdào nǐzhēn de búhuì dāngwǒ láidào xiànchǎng shí gǎn dàobù ānquán dì lā bǎtā nòngzāng le ， suǒyǐ wǒbǎtā xiàng rè yíyàng rēngdiào le wǒ kàndào nǐzài jiǎoluòlǐ cóng nàbiān kǎo wǒ “yīnwéinǐzhīdào， nǐmende xūshēng hěnshǎo jiàndì zhíjiē dǎwǒ dāngtā lāchě wǒde tóufà shí ， tā zàilǐmiàn fēngkuángde páqǐlái tǎoyàn tā huò xǐhuan tā ， shībàizhě jiù zàinàli

Zašto te djevojke misle kao, želim jebati njihove dečke? To je kao, pa nije istina Njihovi dečki kažu, žele me jebati Kao, o moj Bože Znam da sam vruća i sve to, ali kao To je tako pogrešno, znate? Pa kao, nisam, nisam

[Kuka] Ne pokušavam te jebati, čovječe Svi znaju da je moj obožavatelj broj jedan Bio sam tamo, učinio sam to, kučko i Hoćeš se naljutiti, kučko? Baš me briga

[Stih 1] Ovako to radi, ti si kako ja ne Pričaš sva ta sranja, ali znaš da stvarno nećeš Osjećam se nesigurno kad dođem na licu mjesta Tila ga zgubljam, pa ga ispuštam kao da je vruće Vidim te u kutu kako me odozgo roštiljaš Jer znaš da me ti zvižduci volite udariti ravno rijetko Nuttin' unutra dok me vuče za kosu Mrzili ga ili voljeli, autsajder je tu

Proč si tyhle holky myslí, že chci šukat s jejich kluky? To je jako, takže to není pravda Jejich kluci mají rádi, chtějí mě ošukat Jako, ach můj bože Vím, že jsem žhavá a tak, ale jako To je tak špatné, víte? Tak jako, já nejsem, já nejsem

[Háček] Nesnažím se tě ošukat, chlape Všichni vědí, že je to můj fanoušek číslo jedna Udělal jsem to, udělal jsem to, děvko a Chceš se naštvat, děvko? Je mi to fuk

[Sloka 1] Takhle to děláš, ty jsi takový, jaký já ne Mluvíš o všech těch sračkách, ale ty víš, že to opravdu neuděláš Cítím se nejistě, když jdu kolem místa Tila to křupe, tak to upustím, jako by to bylo žhavé Vidím tě v rohu, jak mě odtamtud griluješ Protože víš, že vy bučení mě rádi udeří přímo, vzácně Uvnitř se zblázním, zatímco mě tahá za vlasy Ať už to nenávidíte nebo milujete, smolař je přímo tam

[balkanskapravila1371]

"O moj Bože, kada će me proć? Prijatelji već sijedi ali svi smo tu, opet smo na Exitu!” - Ida Prester novom pesmom slavi dvadesetogodišnjicu prvog nastupa na Exitu!

https://n1info.rs/magazin/showbiz/o-moj-boze-kada-ce-me-proc-prijatelji-vec-sijedi-ali-svi-smo-tu-opet-smo-na-exitu-ida-prester-novom-pesmom-slavi-dvadesetogodisnjicu-prvog-nastupa-na-exitu/

[leaskisses444]

LEAAA SLUŠAAAAAAJ danas smo ja i rodica išle u šoooping i stojimo mi u knjižari (zato što smo kulturno osvještene 🥵😤💅) i vidimo lika u crvenoj jakni kako gleda engleski odjel i ima tamno plavu kosu koja je malkice duža nego inače što se nosi i ode on i gleda zbirku od edgar allan poea i hoda on kroz knjižaru dok ja tamo kraj pribora za uljane boje stojim i držim tubu bijele uljane farbe a on fakat ispred mene i okrene se I NE VIDI ME UOPĆE onda ode i vrati knjigu gdje je bila i izdađe onda kasnije kad smo se vraćale stojimo u garaži i on na izlazu od garaže pa smo poslale spottedtuzli poruku da ga nađemo ZNAČI BOŽE

SLUSAMMMM!!!!

....

oh

my

god

ZNACI

WOAH!!!!!

OPA MIKIIIIIIII

tako volim a tako ne volim te ljude u koje se zaljubim i vise ih nikad ne vidim.

ALI AJMEE

JA DRZIM FIGE DA CETE GA NACI JER IDESSS!!!!

(kad ga nadete s njim u podrum jer takvo sto se cuva 😘 MISLIM U KNJIZARI HELLO!!! i onda jos edgar allan poe MIKI MOJ !!! )

[poeticlicense12345]

CARE BRATE

Hej Mirko, care brate, hteo sam da te zovem... ovaj, ali sam u nekim problemima, bože sačuvaj. Sve hoću, hoću pa nikako. Sinoć me uhvatili neki bilmezi, a nije mi bilo ni do čega, kao nešto da popijemo. Važi, u redu... Nisi ništa propustio. Pijan dripac do dripca... I šta sam, ono... ovaj hteo da ti kažem... tu je bila ova jedna, znaš kako to ide i tako to. Bio sam umoran i nisam navaljivao, majke mi, ali na njeno insistiranje piće smo završili kod nje... Ma pusti u tri lepe, mislim gde ću ovaj sada, tamo vamo u kućerinu, potkrovlje, memla na sve strane... Hajde, idem na prstima, deca spavaju u drugoj sobi. Ne mogu tiše. Ona pali lampicu, šatro pravi atmosferu. A jedva na oči gledam. Pušta muziku na gramofon, mož' da zamisliš kako to izgleda, ovaj, tek da se čuje levo desno i tako... intermeco; pokazuje fotografije, kaže ovo je moj muž... ovo je kad sam psihologiju diplomirala, tada smo se još zabavljali. Teraj je u pičku materinu! Mislim, šta se petljam kad ne znam da letim. Ako sada uđe, jabaće mi sve po spisku - srednji vek u najavi. Ali on je umro, zaključi. E, sad je sve ok., sestro. Mislim i udovice imaju dušu. Dam ja tu gedoru, kao da plešemo tamo vamo, kad se ona skinu bez pardona, care brate, ne mogu da verujem... A da se malo ljubimo u usta i tako to? Ništa! Još ona meni, požuri, šta čekaš!? I šta da ti kažem? Ovo ono, svašta nešto, čuda muda – maraton. Ja, ovaj ono, nešto u početku decu da ne probudim... ma, kakva deca i uramljeni pokojnik, to kad je počelo da urla i skviči čulo se do Kolonije... I tako, ne znam šta bih ti još rekao... Pitam je na kraju, pazi ovo, da ponovimo druženje, a ona meni, samo ne znam šta da radim sa tobom. Tišina. Ne mogu da verujem, care brate! Nešto kao, viđa se diskretno sa nekim već šest meseci, ali taj je poslom vezan za inostranstvo, pa poslepodne vraćaju se svekar i svekrva iz Despotovca i neće ništa da komplikuje, a ja ćutim, pravim se blesav kao mađarska sobarica u francuskom hotelu, a umoran sam u pičku materinu. Vidim, brate, koliko ima sati, a i dalje melje... dolazi joj ćerka Julijana i njen dečko Rodžer, crnac, iz Nemačke, i kad se okupe i skupe svi đuture u zavičaj. Nema problema, ali muči je pitanje: Rodžer je vegetarijanac, a Despotovac je Despotovac. Čime da ga hrane? Kačamak, pihtije i čvarci za doručak, ne ide... šta za ručak? A gde je večera? Mislim se, jebo me Rodžer vegetarijanac, care brate, šta mi sve to treba. Žena bre nema pojma. Ludača neka. Našla ona meni levo desno da glumata ribu, a jadnica živi u zajednici. Kao, ne zna šta će sa mnom? Pa, ne znam šta ću ja sa njom, i celom njenom svojtom i mojtom i ćerkinim dečkom vegetarijancem! Čekaj, bre, malo! Zar nisam u braku? Imam divnu ženu, skladnu vezu, dete... niko ne miriše cveće odozdole. Niko nema pojma kakve imam probleme, bre! Ona će meni cirkus od prcanja da pravi... Ja tebi ovo u poverenju pričam, zato što te poštujem, mislim, mož' da veruješ šta se meni dešava? Nemoj mojoj ženi da ispričaš, ovaj, nemoj nikom. Care brate. Šta je sa mnom? Šta je sa mojom mamom, bratom i snajom; gde je tašta i ženine sestre od tetke, pašenozi i onaj mali što me zove teča? Ja ne živim u zajednici i ja imam vremena za sve. Kad mi se nacrtaju, kao Kinezi, samo klimam glavom, smešim se i trepćem. Da li opterećujem nekog? Ne. Danas, care brate, ne možeš u diskretne odaje, a da ti ne presedne život posle toga. Razumeš? Šta da ti pričam, ne znam gde udaram... Ona komšinica, znaš je sigurno, ona što uvek dođe kad joj u stanu nešto propiša, pravi se savršeno gluva kad joj tražim broj telefona, a nikad ne propusti priliku da mi sisama iskopa oči. Komšija, kaže, hoćeš 'leba preko pogače? Ako sam oženjen, nisam zamonašen, ali šta da objašnjavam jadnici... Njoj samo piša po stanu. Pa, ti nemaš pojma, care brate, u kakvim sam problemima. Ma idi bre, šta da ti pričam kad ne možeš da shvatiš... Ovaj, i tako... Kako si ti? Baš mi je drago što smo se ispričali i što je kod tebe sve super. Jebiga, kod mene nije, ali život ide dalje. Nego, zbog čega sam te ono zvao, care brate? Je l ti, beše, imaš kablove za kola?

text author: Stojadin Pavlović

[xaoc20]

Idem nazad, vraćam se u prošlost

Ostavljam vam sve, mrežu ste mi napravili

Ali ja ću da se ispletem uz Božiju pomoć.

Vežite me opet, vikati ću dok mi glasne žice ne utrnu.

Varate me iz dana u dan, vaš sam mali eksperiment.

Što više trošim ja, to više zarađujete vi.

Pa vam kažem opet, možete sve to da imate, jer ništa mi ne znači.

Ja sam u centru svjetlosti, ugasite kamere, zagrnite paravane, ovdje predstava počiva i ja padam na koljena, grešna, pred svima.

Nisam kriva što nisam znala kakvu mrežu pletete, možda ste i imali dobre namjere ali ja sa magijom neću da imam više ništa.

Bog će da nam sudi svima i onaj dan kada ste me natjerali da potpišem glupi papir. Možda bih sada bila na boljem mjestu. Možda bi moj voz negdje drugo završio, a ne u ovom beskonačnom vrtlogu u kojem samo izjedam samu sebe.

Čekam dan kada će mi reći da je sve bio san.

Da mogu da se igram sa sestrom kao nekad ispred zgrade i da ju guram na njenom malom skuteru i da joj dam nazad obećanu mašnicu.

Još uvijek pamtim oči tvoje caklene, koje nisu imale pojma šta se dešava. Danas ti je rođendan, ali dušice moja mene opet vode na grozno mjesto i nadam se da nećeš da mi zamjeriš što nisam bila bolja sestra.

Suza za suzom ide. Izvinite što nisam bila bolja, izvini Bože prvenstveno Ti i oprosti mi što sam ovakvim putem krenula.

Dobro mi je mati rekla, ista sam svoj otac. Ali moja priča će drugačije da završi.

Samo me gledajte.

[mentalnahigijena]

Sjećanje na Vita Nikolića, crnogorskog pjesnika koji je dobio otkaz jer se protivio napadu na Dubrovnik Vito Nikolić bio je sjajni crnogorski pjesnik koji je unatoč siromaštvu i teškom životnom putu ostao vjeran svojim principima. U Decembru 1991. napisao je pjesmu Noć sa Dubrovnikom Evo 31 godina je prošla od početka napada na Dubrovnik i u tom intervalu sjećali smo se mnogih znanih i manje znanih junaka kako s hrvatske, tako i s crnogorske (protesti na Cetinju, Rambo Amadeus, admiral Vladimir Barović i drugi) i srpske strane (beogradski rockeri Rimtutituki, Srđan Aleksić i drugi). Međutim, rijetko, bolje rečeno nikad se ne spominje ime Vitomira Vita Nikolića, velikog crnogorskog pjesnika. Nikolić je rođen 1934. godine u Mostaru gdje mu je otac bio u vojnoj službi. Početkom Drugog svjetskog rata porodica bježi u Nikšić. Mali Vito bio je živi svjedok pogube ljucke naravi. Ranjen je prilikom nesretne eksplozije bombe od koje je preminuo njegov brat, a 1943. godine Talijani su ubili njegovog oca. Majka mu je u isto vrijeme umrla od tuberkuloze. U bombardiranju Nikšića u proljeće 1944. jedva je izvukao živu glavu. Nakon završetka rata živio je u domovima za ratnu siročad, te je i sam bolovao od tuberkuloze i plućnih bolesti. Kasnije je kazao da je bio pripadnik generacije koja je morala prihvatiti svu okrutnost života u godinama kada se rijetko što shvaća. Naravno da će se kroz njegov kasniji rad provlačiti melankolija, sjeta, tuga… Prve zbirke pjesama 'Drumovanja' i 'Sunce, hladno mi je' Vito je štampao o svom trošku. Inače, radio je kao novinar za podgoričku Pobjedu gdje je objavljivao rado čitane reportaže „Crnom Gorom putem i buspućem“. Bio je boem, iako krhkog zdravlja, puno je vremena provodio u kafani. Nemirnog duha znao se sukobljavati s jugoslavenskim vlastima, pa mu ni zatvorska ćelija nije bila strana prostorija. Da je cijeli život bio siromašan, ne treba posebno ni spominjati, ali spominjem, jer je važno za našu priču. Tokom bogate spisateljske karijere znao je u gostionicama organizirati književne večeri gdje se publika opijala bezvremenskim stihovima njega i gostiju. Opus mu je bio širok, među ostalim, pisao je i pjesme za djecu. Zvali su ga Crnogorski Jesenjin. Raspad Jugoslavije i početak sukoba ga je slomio. Ako je netko znao što je rat, onda je to svakako Vito. Iako slabih primanja i na rubu gladi, nije želio učestvati u ratno-huškačkoj propagandi njegovog matičnog lista Pobjeda, pa je u Septembru 1991. dobio otkaz. Najteže mu je palo razaranje Dubrovnika o čemu je napisao pjesmu Noć sa Dubrovnikom. Povukao se u tišinu svoga doma i zanijemio. Umro je u snu u Septembru 1994. godine, a sahranjen je u Nikšiću za kojeg je uvijek govorio da mu je dom. NOĆ SA DUBROVNIKOM Svi smo u opsadi ovih crnih dana, Sve nas podjednako tuku, moj Gosparu, i s kopna, i s mora – sa svih strana Samo grmi: barut! barut! barut! Ne poznajem nikog sred dima i tmuše, ali ipak ćutim ovu mržnju staru koju nikogović sipa, obezdušen, na sve što smo bili, moj dični Gosparu. Njegovo je ovo vrijeme, i meci, a naša je patnja u suzi skrivenoj, što je svojoj mrtvoj dugujemo djeci kad budemo, nekad, smjeli da plačemo. Zašto li se sjetih tragičnog Solina, onog velegrada krasnih sarkofaga što ga, nakon dvije hiljade godina, zatrpaše zemljom pa ode bestraga. Nije onda bilo ni rata, ni flote, ni pijane rulje njihove i naše; mogao se Solin spasiti strahote, mogao je, ali – ipak nije spašen! A šta tebe čeka, Gospodine Grade, u ovoj noći bratske krvomutnje, dok krvnici mirno svoj posao rade?… Ne daj, Bože, da se steknu moje slutnje… (*pisano u Decembru 1991.) LIKA IZ DJETINJSTVA Gospode, kako pamtim tu sliku, kako je sve to živo u sjećanju — odsjekli su glavu nesrećniku, a nekakva je muva pala na nju. I dok je nepovratno iz zjenica odlazio čitav jedan svijet, ta je muva mirno išla preko lica kao da se ništa dogodilo nije. A tamo je negdje mirisala trava, šumorio jasen, cvrkutala ptica — sve je bilo isto, osim ova glava sa ravnodušnom muvom na sred lica. Ćutao sam i dok su ostali odlazili siti tog prizora ratnog, neko je viknuo ŠTA ČEKAŠ, MALI! NIŠTA rekao sam sasvim mator. I OPET JESEN I opet jesen. Opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću, i opet stare crne slutnje, i opet — sam si, Nikoliću. I opet neka pisma duga, očajna pisma — bez adrese, a nigdje drage, nigdje druga, samo ta jesen. Opet jesen. A šta ako prosviram taj metak kroz ovo čelo neveselo, a onda počne sve ispočetka: život, stradanja, pa opet — čelo? A šta ako nema zaborava, ako je to samo vječna igra kruga? A šta ako tamo ispod trava, boli ova ista ljudska tuga? INTIME Noćas tako želim da me neko voli, pregršt nečije nježnosti mi treba; Noćas ću sve da zaboravim i prebolim i da se vratim u naručje neba. Ja sam bio kafanski i više ničiji, i bio pust i prezren - neželjen ko grobar. Noćas bih htio sebi - dječaku da ličim i da mi opet kažu kako sam dobar. ZABORAVITI SVE Sve zaboraviti i kafanu i pjesme i nesne i sve, pa opet voljeti neku Anu iz prve klupe petog C. Pa opet sanjati negdje uz kišu gladan i žedan, go i bos, velike ljude koji pišu i žarko željeti da budeš to. Pa opet čitati Robinzona i vjerovati u sve te priče, pa opet biti divni siromah koji sem srca nema ničeg. Autor: Maro Marušić  Datum objave: 01.10.2022. Dubrovački dnevnik * A još veća žalost, što se Pobjeda nije sjetila svog Velikana i nakraju Kad će novinari odgovarati za ratno huškačke tekstove 90-tih?