#pišem tebi

[balansiram]

27/9/22

Učim da život je ples. Da ova naša priča nije linearna, mjenja se kao ovo vrijeme u rujnu- držah grčevito i bijah nesretna- sa opuštenim šakama ja prihvaćam, zajedno sa onim da ne znam(o) što će biti sutra. Sigurnost više nije ono što je bila! Sigurnost je znati da ćeš biti tu i zajedno samnom ploviti ovim morem- ona je stabilnost u nestabilnosti- od jučer više ne očekujem od nas, da budemo neljudi.

Donosiš mi promjene i sve ono što se noćima skrivalo u meni konačno se prosipa, kap po kap i stapa se s tlom po kojim hodam, u nedosanjanoj jednostavnosti sada konačno dišem i sve je baš onako kako nisam znala da će biti; stisni mi ruke. Osjeti da smo stvarni. Ovoga puta budi onaj koji ne odlazi, iznenadi me osmijehom onda kada ga najmanje očekujem, grešni smo i učimo, zajedno.

[suncokreet]

O tebi mogu samo poeziju da pišem ili da te gledam

[cigarete-i-poezija]

Dragi pjesniče,

Ovo pismo pišemo tebi,

Ponovno padaš u mračnu komoru duše svoje,

Depresija navlači zavjese i bdije nad srcem,

Gušim se cigaretama i zatvaram prozore slobode,

Nestajem polako i mnogo se bojim,

Povrijedio sam sebe,

Polako nestajem,

Isparavam i vraćam se u oblake,

Suze poput kiše,

Kvase zelenu površinu,

Nadam se da će rasti cvijeće,

Živim od bola,

Teško razumijem osjećaj sreće,

Bojim se sebe,

Bojim se života,

Nepoznat pojam,

Empatije prema sebi,

Naučen da šutim i pušim,

Izgleda da uživam,

Da sam sebe mučim,

Duša me boli kad pišem,

Ali eto izgleda da ipak,

Lakše kroz stihove dišem.

Dodaj mi olovku i papir,

I pusti me da kroz stihove sviram klavir,

Ne znam pričati o tome kako se osjećam,

Često govorim izvini,

I mrzim sam sebe,

Mnogo plačem,

I kvarim sliku,

Mladića punog života,

A u glavi smatram,

Da je živjeti sramota.

Nisam dobro i često sanjam crnilo i tamu,

Valjda zato volim bacat tintu na papir,

U potrazi za spokojom koji čitav život tražim,

Život mi mira neda,

Proganja me uspomena prijatelja,

Često ga sanjam i budim se u suzama,

Pitam se gdje je nestala ljubav,

Koju sam gajio prema sebi,

Pitam se i čime sam tebe zaslužio,

Da me trpiš,

Kada ne mogu trpit sebe,

Pitam se gdje je moj bog,

I zašto je cigareta moj porok,

Kada li sam izgubio svoj oklop?,

Često sjedim a sve manje pišem,

Jebiga teško mi je,

Pitam se nekad zašto dišem,

Od satova koji kucaju,

Stvorio lažne bogove u glavi,

Postao sam svoj rob,

I polako u ovim stihovima kopam svoj grob.

Jebiga u životu kažu,

Misli dobro i dobro će doći,

A svaki put kada o dobrom mislim,

Suze lice kvase,

I nestaje mi prostora na ovom papiru,

Nemam više smisla za poeziju,

Ali na ovom papiru ispoljavam dušu,

I lijem suze,

Duša me boli,

Ali volim,

Svaki ovaj napisani stih,

Svaku bolnu uspomenu,

I svaku ljubavnu pjesmu napisanu,

Živim da volim,

Teško je i mnogo boli,

Ali dišem,

I pišem,

Pa eto ispadne sve uredu,

Imam tebe pored sebe,

Tješiš me i govoriš da će sve biti okej,

Možda i život ipak nije toliko mračan,

Samo pazi se,

Ljubi,

Voli,

Svaku zraku sunca,

I slušaj svaku pjesmu ptica,

I dobro upamti,

Neko te voli i o tebi misli,

Svanulo je divno jutro nema veze što je vrijeme tmurno,

Nemoj da se ubiješ danas...

Puno ljubavi šaljem svima.

[belog-grada-crna-princeza]

Ljubav je samo reč i ništa više (?)

Ima li razlike između ljubavi i potrebe? Možda je glupo što ovo pišem, ali bez tebe mogu da dišem. Mogu, ali s tobom je lepše, stvarnije, smislenije. Ljubav nije korist, a bezuslovna ljubav - to je pleonazam. Kada je drugačija, nije ljubav. Ljubav je kad te pusti u svoj svet i ti ne bi promenio ništa, jer ona ne bi bila ista... A ti želiš da je ona - ona, najviše ona što može biti. Njeno sunce dočekuješ s osmehom i plešeš u njenim olujama. Ljubav je i kad joj pružiš ruku i sprovedeš je kroz samo vama vidljivu kapiju u svetove koje nije mogla da zamisli. Na dlan joj položiš ključeve da može otići, a ona ih zaturi negde, jer joj se odavde ne odlazi. Ljubav je slobodna i luda i sigurna i mirna. Svojeglava pre svega, bez želje da joj se išta nametne; ali pravedna jer to i pruža. Ljubav nisu očekivanja, prilagođavanja, kompromisi... Ljubav je kad ti je nezamislivo da ikad namerno povrediš to biće. Kad bi poslednju kap vode u pustinji dao njemu ili njoj i nikad ne bi ostao žedan.

Ona je promena, ne da bi se uklopila u nečiji ram, već prosto uz nju nestaju svi strahovi, sumnje, izgovori, oklopi, zidovi. Spušta mač i štit i ti činiš isto; time postajete duše, bez ega i večnost, bez početka i kraja. Ostaje poverenje, ono istinsko, koje počiva na najdubljem poznavanju. Možeš da joj se prepustiš jer je ona-ona, ona se tebi prepušta jer si ti-ti. Sačinjena je od delića ali odjednom je slagalica cela, odjednom ima smisla. Srca vam kucaju svako u svom ritmu, a opet u savršenoj harmoniji; jin i jang. Ti nisi ona, ona nije ti, ali mi jesmo...

Ljubav je i prvo lice množine. I jednačina u kojoj sam ja x, a ti y, ali bez nas nema rešenja. Nismo slepi i gluvi za druge, ali oni ipak prestaju da postoje. Spoznaja da je svet (na)stao zbog nas. Vreme prestaje da bude prošlost ili budućnost, godine brojimo od našeg susreta. Sve što sam doživela, doživela sam da bih tebi ispričala; cilj tvojih pohoda je bio da ih podeliš sa mnom. Ljubav je oproštaj, a da se nismo pošteno ni naljutili. Ljutimo se radi reda, to je deo igre, gde svako dobija. Ona je u suštini: igra sa dva pobednika. I svako ko igra neke druge igre; gubi i kad dobije. Mi ne možemo izgubiti. Ljubav je kad želim da raj postoji jer na ovom svetu nema dovoljno godina za nas i priznanje da i da postoji, ne bi nadmašio ni jedan naš minut. Ljubav je kad shvatim da sve pre nje nije bilo to i kad ni jedno ime osim njenog više ne želim na svojim usnama. Kada si me poznavao prvi put kad si me ugledao i oči koje su na prvo "zdravo" već uzele za sebe sve moje tajne.

Ne, ona nije reč. Ona se ne može staviti u reči jer je ona... sve.

-Katarina

[nostalgicandecko]

Priznanje

Hoćeš istinu?

Nisam isti čovek posle onog što se desilo

Možda sam to prekrio osmehom

I rekao sebi da sam dobro

Ali istina je da me je sve što se desilo promenilo

Od tog trenutka ne pišem više

Barem ne kao što sam pre

Nekako su sva moja osećanja pala u vodu te noći

A zamalo da i cveće koje je bilo namenjeno tebi završi u reku...

Krenuo sam da radim na sebi

Da postanem bolja verzija sebe

Kao da sam ja nešto pogrešno uradio

Kao da je loše to što sam se trudio za nas

Ali nije bitno čija je krivica

I znaš

Koliko god sebi mogao da kažem da se fizički osećam bolje

Jer su se desile neke velike promene

Ne mogu reći da se to desilo i sa mojim mentalnim zdravljem

Barem tek to sada vidim

Jer sam morao da ugasim svoja osećanja

A samim tim su otišli i moji citati

Pa i neki ljudi

Sveo sam svoj krug prijatelja na minimum

I mislio sam da je to okej

Da mi ne treba niko više

Ali istina je da sam sve vreme lagao sebe

Trebaš mi ti

I nedostaju mi ljudi sa kojima sam pričao po ceo dan

Jer upravo to je činilo onog pravog mene

Ali ne mogu da vratim vreme unazad

A i da ga vratim ishod bi bio isti

Jer sam jednom i sam rekao da ako je ishod isti

Da li je bitno kojim putem idemo

Šta god ja uradio

Na kraju bi se desilo ono što se desilo

I to nije do mene

Nije moja krivica

Ali ipak boli

Za kraj

Jedino mi ostaje da kažem

Jebiga, to je život

Da nastavim dalje

I nadam se

Da ću sreću pronaći negde drugde

Kao što si je ti već pronašla

~ D.K.

[simonetesa]

Nekad si budio mir

Nisam htela da pišem o tebi,

Znam pisati samo

o stvarima kojih više nema,

a našu ljubav kao da je odneo vir.

Nisam htela da prema tebi osetim prezir

Nisam, jer nekad si budio mir.

Dala sam ti svoje srce

na dlanu kao suvenir,

Nisi znao da ga ceniš

Ali nekad si budio mir.

I nemoj da misliš

Da je ovo samo moj glupi hir,

Bila sam spremna da ti poklonim svemir

Zauzvrat nisam tražila mnogo,

Samo da ne postaneš moj nemir.

[strininsin1]

Nisam prestao da mislim na tebe,

Volio bih ti ovo reći.

Želio bih ti napisati da bih se želio vratiti,

da mi nedostaješ

i da mislim na tebe.

Ali ne tražim te.

Čak ti i ne pišem.

Ne znam kako si.

Nedostaje mi da to znam.

Imaš li planove?

Jesi li se danas nasmiješila?

O čemu si sanjala?

Da li si se odjavila?

Gdje ideš?

Imaš li snove?

Jesi li jela?

Htio bih te pronaći.

Ali ja nemam snage.

I nemaš ni ti.

I onda uzalud čekamo.

Razmislimo o tome.

I zapamti me.

I zapamti da mislim na tebe,

da, ne znaš,

ali ja živim svaki dan,

ono što pišem, pišem o tebi.

I zapamti da su potraga i razmišljanje dvije različite stvari.

I mislim na tebe

Ali ne tražim te.

– Charles Bukowski

[zodijak]

Draga Saro,

pišem ti nakon koju godinu ponovo

malo sam se ko i promjenio,

ali u biti isto sranje, drugo pakovanje

staklo se ne može popravit kad pukne,

a gdje bi tek mogo insan obični

ovaj put ti se neću ništa izvinjavat

pišem ti jer mi se skupljaju riječi,

a njih nekako treba iz organizma izbacit

dje ću nekome o tebi išta pričat

zajebo sam se da valja sa haverom

a i ti si tu mene iskreno zajebala

a i on me iskreno tu zajebo

a i ja sam sebe tu zajebo

zato prijatelji i ljubav se ne upoznaju

nit se ljubav sa prijateljstvom miješa

još uvijek se plašim vezivanja,

sad još jače nego u naš vakat

imam jednu u životu, podsjeća na tebe

samo što sam tebi sve vjerovo,

njoj ko i pokušavam, al mi nešto ne ide

vazda sam bio prekinut kako bi rekla,

pa se ne sjećam na prvu dosta toga

udjem nam nekad u poruke

ima ih gazilion tamo gdje ih nisam briso

pa se podsjetim i proživim neke emocije opet

olako sam ja tebe shvato jebiga

tretiro sam te ko programski kod

a ti, žena od krvi i mesa

takvu te i upozno, takvu te i zavolio

samo što ljubav moja boli jače od nečije mržnje

malo sam radio na ubijanju ega,

to je eto ko nešto novo u mojoj psihi

van toga, isto sranje, drugo pakovanje

tražim ti dušu u nekom drugom tijelu

ako se još baviš šejtanlucima,

naćeš ti mene il si već našla al ne kontam

srdačne ti pozdrave šaljem iz najskrivenijih dijelova mog uma

reci Benji da ne dolazi u rodni kraj

ne znam šta je glupan zajebo sad

znam samo da je tražena roba

valjda ti cvijeta cvijeće neko

možda si se i porodila do sad

spavaš li u mojoj majici pitam se

još uvijek imam tvojih 6.5 eura na paypalu

nikad ih nisam uspio podići

kažu da ljubav nema cijenu

ja sam tebe prodo za 70 maraka

osjećam se licemjerno kad mislim da volim nekog

ja sam uvijek volio najviše sebe

tebe sam volio jer voliš mene,

a bio sam nefiltriran s tobom

nemam više nikog da mogu tako

vjerovo sam da su svi zamjenjivi,

jesu uglavnom

tebi još nisam našo zamjenu

možda te nisam slago kad sam ti reko da si posebna

a da nisam ni znao da govorim istinu

bila si mi hrana za ego

ti i još milion njih,

ti si jebiga drugačija bila jer si znala za sve ostale

znala si i za sebe i opet si ostajala tu

i kad sam te ostavio u drugom gradu

nakon što si putovala cijeli jebeni dan

kako bih otišao sa znaš već kojom

to si mi oprostila, pa poslije toga još šta

sve vi dijelite jednu zajedničku stavku,

vi što birate da budete dio mog života

jebeno ste mazohistične, koji vam je kurac

nakon tebe gledam da završim odnos na vrijeme

kad osjetim da uzimam previše furseta

trudim se da ne praktikujem ono moje

ima me, nema me, ima me, nema me

kad me smoriš pa ja lažem da sam loše,

nisam nikad bio loše, bolio me kurac da se čujem s tobom

tačno je istina da što si gori to si bolji

sanjo sam da si primila Islam

trajao je san djelić sekunde

i to mi je neko drugi rekao

tebe ni na mapi nije bilo

nema te ni sad, nit će te bit

živi sa ostalim duhovima prošlosti

u prostorijama mog napaćenog mozga

p.s. ti si prva koja mi je pisala

[jelenajt]

ne pišem tebi, pišem o tebi

[poeticlicense12345]

Po prvi put ne pišem o tebi, valjda vreme odradi svoje kao i u svakoj ljubavnoj priči gde je kraj jedina destinacija,godine su prošle pa i moja se potrošila inspiracija...vreme, naš najveći neprijatelj!

A evo priznajem i sebi i tebi...stihovi su navirali kao nabujala reka dok mi po kosi provlačiš promrzle prste,jer bila je zima..

I evo priznajem da i sada te u mislima i snovima ima,samo ne tako često,ne tako jako...

Danas smo samo tek tako

deo uspomene prošlog života..

nekad izustim pa kažem,,ma ipak je bolje ovako,,! Bog zna što tako treba!,,

a u sebi ištem silno to parče plavog neba

nad ,,našim,,krovom...

Ali ne! Ipak, nije se dalo.

Ne želim da trunem u mraku koji se imenom tvojim zove,

Ja imam predivnu kćer tebi prizivam sinove!

nadji pod ovim suncem komadić sreće svoje,

Kada mi nismo znali čuvati se za nas dvoje...

Šteta,nije se dalo.

text author: Olivera Marković

[bojesvemira]

Pisac

Znam da često misliš to ako pišem o drugima da i mislim o njima da mi je stalo, da želim nazad. Ali i onako ne znaš istinu, ne znaš da sam za tekstovima koje sam tebi napisala suze isplakala, da nikada nisam imala jaču emociju na papiru nego kada zamislim tvoje karamel oči pomješane sa visikijem kojeg toliko obožavaš, pa ga ukvasim i moram sve ponovo. Ako će me proglasiti piscem neka to bude kada izdam knjigu o tvom načinu razmišljanja, neka me tada nazovu piscem.

[suncokreti-i-rock-and-roll]

Da me pitaju da pišem o ljubavi, o tebi bih pisala.

[kljucdosrca]

Depresija

Misliš da me možeš povrijediti?

Gledala sam sebe kako se iz najsretnije osobe ikad mijenjam u osobu koja svaki dan želi odustati.

Ne želim se ustati iz kreveta jer znam da nema smisla, svaku večer jastuk upija moje suze, moju tugu.

Postala sam depresivna.

Od kad te nema u mome životu puno se toga promijenilo, puno toga sam ti htjela javiti što dobrog, što lošeg.

U par navrata uhvatila sam samu sebe gdje ti poruku pišem, ali naravno nikad ti ju nisam poslala, a mogla sam i trebala sam.

Najviše sam se ja promijenila od kad si me zadnji put vidio.

Nekad sam bila sretna, vesela, puna života, smijala sam se iskreno od srca.

A sada…sada se ne želim ustati iz kreveta, izbjegavam ljude, i ono najvažnije sad mi je osmijeh postao maska.

Skrivam se iza osmijeha da ljudi ne vide moju tugu, moju patnju.

I uspijeva mi jer nakon tebe više me nitko zapravo ne poznaje, ne dopuštam ljudima da upoznaju pravu mene.

Samo sam tebi dopustila i evo nas povrijeđeni i ti i ja.

Sa prevelikim egom, ponosom i inatom kada se radi o nama, a zapravo ne inatimo se jedan drugome.

NE, mi se inatimo sebi, sebe povrijeđujemo, sebi radimo gore.

Nitko drugi već mi sami sebi.

Umjesto da prijeđemo preko tog ega i ponosa da se prestanemo inatiti međusobno, ne mi kao da i dalje imamo 15 godina.

Da ti kažem nešto nebi mi vjerovao, zapravo bio bi jako razočaran samnom.

Samo da znaš što sam htjela napraviti mislio bi da te lažem i nebi htjeo razgovarati samnom.

Ali to ništa nije važno jer i ovako ne razgovaramo.

V.G

[nostalgicandecko]

Ja sam ti jednom rekao da ne znam da pišem

Iako ti mene stalno ubeđuješ da sam čudo od čoveka

I da itekako znam

Ali draga moja ...

Ja stvarno ne znam

Zar se nizanje reči u beleškama naziva pisanjem

I to reči koje mi prve padnu na pamet

Koje osetim u tom trenutku

Pa draga moja ...

Ja čak ne znam ni pesmu da napišem

Jel si videla moje rimovanje

Pa ono izgleda kao da je dete u prvom razredu pisalo

Ma šta pričam

Čak bi i ono bolje napisalo

Kupio sam bio notes u kome sam hteo da krenem da pišem

Da izađem u šetnju i zapisujem inspiraciju koja mi dođe

Ali mi žao onog lepog dnevnika

Da ga ja ukaljam svojim rukopisom

Pa zamisli da neko nađe taj notes

Pa pročita sve to

(Pod pretpostavkom da može da pročita moj rukopis)

Ehh šta bi onda tek bilo...

Pa ti zato moja draga kažem

Da ja nisam pisac

Pesnik

Niti išta slično tome

I znam da ćeš ti i dalje pričati da sam čudo

I da si čak odnela moju priču svojoj profesorki da je pogleda

I ona rekla da je dobra

I da sam pisao (pišem) poeziju za tebe

Pa čak sastavio i dnevnik sa citatima o tebi

Koji ti i dan danas poseduješ

Ali molim te me nemoj preuveličavati

I veruj mi na reč draga moja...

Kad ti kažem da ja stvarno

Ne znam da pišem

~ D.K.

[cigarete-i-poezija]

OBIČNA PJESMA

Obična pjesma,

Govori o svemu,

Ali i o ničemu,

Nema teme,

Ali ima ljubavi,

Nema tuge,

Ali ima sreće,

Nema rime,

Ali ima osjećaje,

Ispunjene u stihovima,

Obične pjesme,

Koju ovdje vama pišem,

I eto obična pjesma,

Govori o svemu,

Ali i o ničemu.

Sanjao sam,

Mjesec,

Kako me kroz mrak vodi,

Šejtani su šaptali,

I govorili,

Hajde dođi,

Spremili smo mezu i piće,

Pjevali su pjesme,

I dozivali me u kafane,

Skrenuo sam s puta,

I nestao u mraku,

A ti si me dozivala,

Nemoj ljubavi,

Čuvaj se,

Dođi mi,

Nesvjesno si me spasila,

Od boli i tuge,

Šejtana i pića.

Plakali smo,

I smijali se,

Na kraju puta svjetlosti,

Kročili smo zajedno,

Ka tunelu sreće,

I pisali običnu pjesmu,

Koja značenja nema,

Ali ispoljava emocije,

Koje prema tebi gajim.

Obična pjesma,

Amaterskog pjesnika,

Obični ples,

I komad papira,

Razigrano pero,

I tvoj osmijeh,

Što mi srce grije,

I eto,

Ovo je obična pjesma,

Koja je smisao besmisla,

Ali zbog nje ja se s tobom smijem...

[sinderelaa]

Na svojoj strani života

ni ime ti više ne znam

možda sad zvuči drugačije

kad ga s drugim osjećajem s usana prebacim

ne bih nikad rekla da će prva pjesma koju pišem

nakon nekog dužeg vremena, biti o tebi

i ne volim to, al' baš ne volim

jednoj sam drugarici govorila kako

kada stvari napišeš

one bivaju realnije

i osjećanja bivaju izraženija

nisam o tebi mislila, kunem se

možda i godinu dana

danas drugačije izgledaš, razlog ni sama ne znam

možda jer si sad nepristupačan

ili jer te muče muke koje ni ti ne spoznaš

ja, ipak, ne znam šta da radim

kad te dobar čovjek povrijedi

i kad ti dobrog čovjeka povrijediš

i nedorečenost sam počela da volim

ne smeta mi više k'o prije

al ova nedorečenost mi poprilično ide na živce

ne zanima me toliko ni šta se dešava u tvom životu

ni koga imaš, koga više nemaš

samo neke sitnice da znam

jesi li živ, zdrav, kako ti je mama

i kako se nosiš s promjenama u životu

jer ih ja poprilično dobro prihvatam

A