#čekaj me

[strangeshepherd]

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge nitko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vrijeme da zaboraviš

i da te nade lažu.

Nek' povjeruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek' piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sjesti s njima,

i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek rekne 'ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

'Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživjeh vatru kletu, —

naprosto, ti si čekati znala

kao nitko na svijetu.

K. Simonov

[belog-grada-crna-princeza]

ti mene ne čekaj

[lifeinbooks]

Ne dobije svaka ljubav svoj kraj. I ne dobije svaki kraj svoje zbogom. U nekim se krajevima tek nasmiješimo, mahnemo i kažemo. "Čekaj me. Pokupim te sutra u pet!"

[emotivaaac]

rekla si:

"čekaj me tako u mjestu,

ali se nemoj iznenaditi

ako me vidiš negdje drugo srećnu."

[brbljivica]

SPISAK   

treba izbrisati sve poruke, sva pisma.  to je naredba.  sve ih znam napamet interpretirane kroz stalne  mučnine.  ne poznajem više prostore naših duša  ali tvrdim da i ono malo svetlosti u njima bledi  svaki put kad iznova spoznam da ne čujem disanje  pored sebe  u krevetu koji ću ovih dana razmontirati i  pretvoriti u daske  pa u piljevinu, pa u ništa

i tako više neće biti tog našeg kreveta.    treba uništiti krevet.  to je naredba.  spavam na podu ispod stola.  tu se krijem.  ležim i teram sebe da se uspavam.  jer noću se spava.  jer mi kažu da moram da spavam.  jer ti spavaš  na dušeku koji nema otisak mog tela.  praktična primena koncepta bezbednosti.  a ovog našeg dušeka ću se isto rešiti. već ujutru.  ako ustanem. 

donji deo ovog stola koji smo zajedno sklapali  sada je moje crno nebo.  kad samo pomislim da sam držala te tvoje šake  shvatam da sam sve to vreme bila u samoj suštini  mekoće.  jasno osećam teksturu pod jagodicama.  kroz nebo od iverice maglovito te nazirem  sediš i pričaš mi o umetnosti linija otiska prsta  o bratu i psu  o prolaznosti koju skoro da dodirujem  kašljem koliko me guši  dok govoriš, gorim  koliko je lepo i teško  ne znam da li bih pre da slušam, kažem, pitam,    dodirnem,  fotografišem, snimim zvuk  da sam znala šta nas čeka  – odavde s poda sada bolje vidim  senku tvoje privremenosti  ispod tvojih donjih kapaka  svaki pojam koji izgovaraš ima drukčiju  gustinu i strujanje vazduha  nego kada ih drugi izgovore  razumemo se u potpunosti  svaku nijansu svaki udisaj titraj sveta  prepoznajemo istovremeno  pa kako se onda ovo desilo  mi smo dva predmeta jedno pored drugog  sada rasuti negde po gradu    treba grliti, za to služe ruke.  umesto toga ležim na podu koji je negacija mekoće.  umesto toga idem da uništim krevet. odmah.  tražim alat.  nema više plakanja.  to je naredba.  čekaj, otkad ja uopšte slušam naredbe.  ima jedna pesma koja me podseća na vožnju  kolima u kasno letnje popodne dok promiču  prizori sprženi kao sve u nama ali nikako da se  setim melodije. 

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević

[theonethatshouldloveherself]

čekaj me gore

[fjodorovna]

Marija Dragnić: DJEČACI KOJE NISAM LJUBILA

kažu da sam hladna, zatvorena

i da mnogo intelektualiziram.

ja ih razumijem.

pa i onog što sam ga čekala

četiri godine.

on je najžustrije osudio

moju rezervisanost,

toliko se potresao

da se posle par nedelja

od mog prvog ne

oženio.

sad piše samo jednom godišnje,

da me podsjeti na moju hladnoću.

obično zimi, kad sve mrzne,

kao i moje srce,

što svo zadrhti

u nedostatku topline.

dijete mu je lijepo kao i on.

dječaci koje nisam ljubila

još uvijek su djeca:

mada svoju djecu već imaju,

mada svoju djecu već žele,

srećniju nego što su oni bili,

srećnu kakvi bih voljela da su.

ja u sreću ne vjerujem.

u meni raste nešto važnije,

uvijek sam vjerovala,

u meni raste nešto veliko,

od svega veće,

što nije moje,

ali umijem da ga dam.

i dječacima koje nisam ljubila.

oni misle da je to tuga.

ja ih razumijem.

zato te molim da išetaš iz ove pjesme

na sunce.

čekaj me na uglu kod pekare,

kupićemo baget.

neću ti reći ništa bitno,

neću ništa velelepno da ponudim.

prvo ću pretpostaviti da znaš na šta mislim,

priznajem.

onda ću vratiti loptu nisko,

preko ulice,

nazad ka klincu iz parka.

dobaciću nešto duhovito.

sačekaćeš sa mnom zeleno,

neimpresioniran, mada nasmiješen,

i strpljiv.

nasmijaćemo se još dva-tri puta

trotoarom

do tvog stana.

tamo ćemo podijeliti pecivo.

možda kad već bude hladno.

za razliku od tvoje duše, srećo.

[movienized-com]

Čekaj me i vratiću se

Čekaj me i vratiću se (2023) #BorkoBrajović #PredragVasić #NatalijaŽugić #OliveraViktorović #PredragVasović Mehr auf:

Jahr: 2023 Genre: Drama Regie: Borko Brajović Hauptrollen: Predrag Vasić, Natalija Žugić, Olivera Viktorović, Predrag Vasović … Filmbeschreibung: Die Handlung des Films besteht aus mehreren Geschichten, die durch die Zeitlinie miteinander verwoben sind. Der erste Teil spielt in der Gemeinde Herceg Novi, wo wir die Geschichte von zwei Freunden, Matej und Milun, verfolgen. Ihre Geschichte…

[poeticlicense12345]

Bliže Mi Priđi

dođi i ostani

zalud je beskrajan razgovor na žici

prekini sitan osmijeh

i okreni ključ u mojoj bravi umjesto broja telefona

izbrojio sam sitnu kovinu

čula si zveckanje u mojim džepovima

znaš što te očekuje, ne razmišljaj

odavna si odlučila, reci, priđi mi

dugačak osmijeh i kratak zid

krojim na plahti tvojih snova

ne čekaj da prebolim čir na želucu

kreni hrabro i ušutkaj me jastukom

budi kraj mog crvenog nosa, mog duhovitog humora

želi me, ja sam neriješen slučaj

dopusti da boravim na tvom krilu

krilu anđela bez ijednog pera, dopusti mi ta lutanja

kraj košnice mojih misli je gusti oblak dima

ne kledi ga, mahni krilima

slegni se kad te upozorim na opasnost

i pruži mi ruku da je milujem žuljavim dlanom

ne postoji nježnost, samo saga o uzajamnoj pomoći

nema život kadar o sreći, samo nametnuti put

u kojem preskačemo zapreke

i rukama vodimo prinove

bliže mi priđi

08.09.2006.

text author: Klaun Van Trenda

[cringelordofchaos]

uuuuuu želim da napišem fanfic za your eyes deceive me. kao kada bi glavni lik imao dnevnik iz ranijeg detinjstva?? I fanfic bi samo bio dnevnik ?? Ne čekaj to bi bilo glupo

[wearemadeoffstars]

Rekao je ...'Čekaj me'...

I znate šta...Čekala je..

Čekala je jednu zimu.. i leta dva..

ali kaže jesen je bila.. najteža...

Teško je bilo..ali je čekala..

Svaki dan je bio dug...kao dva...

svaka noć...bez sna..

ali.... nikad nije odustala..

Nikad nije potražila oči... lepše od njegovih...

Nikad nije potražila lepši osmeh...nije...

zagrljaj drugi...probala nije...

Samo o njemu je..maštala..

Svaku noć njega je..sanjala...

Šetala je parkom... usamljena..

sedela na klupu...uplakana..

Ali nije odustala... čekala je...

Možda nije trebala... ali je čekala...

[ecoamerica]

Watch the American Climate Leadership Awards 2024 now: https://youtu.be/bWiW4Rp8vF0?feature=shared

The American Climate Leadership Awards 2024 broadcast recording is now available on ecoAmerica's YouTube channel for viewers to be inspired by active climate leaders. Watch to find out which finalist received the $50,000 grand prize! Hosted by Vanessa Hauc and featuring Bill McKibben and Katharine Hayhoe!

[radiogornjigrad]

Jiří Šotola: JA SAD IDEM VAN

JA SAD IDEM VAN . Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro. Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti i čučati i doći ću pijan. Ja sad idem van i vratit ću se možda tek na godinu, šta tako gledaš u mene? Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za trista godina, pa zar je to neko vrijeme? Past ću na prozor u spodobi jednog besprizornog razrokog fotona. Posadit ću se u…

[zoranphoto]

VALDECU SE SMIJU U MOSKVI! Zlo mu je od pomisli na skakavce: ‘Vadim Viktorov biftek i počinjem ga komadati’

I…, što ćeš danas – pita me “moj” moskovski mesar Viktor, prstom jedne ruke pokazujući dio hladnjaka s peradi, a istodobno mi izrazom lica dajući do znanja kako “ptice” danas “nisu za mene”. “A onda nešto što je majku sisalo. Svježi biftek, recimo?”, odgovaram, pa dodajem: “Skakavce svježe nisi danas dobio?”   “Kakve skakavce?”, zabezeknuo se.

“Pa nisu li i kod vas u prehranu uveli kukce? Skakavce, žohare, larve, crve…”, nastavljam ga zafrkavati, no nije shvatio zezanciju.     A kad sam mu, uz našu redovitu votkicu iza hladnjaka, objasnio kako smo mi, u EU-u, na jelovnike počeli uvoditi insekte, isprva ne vjerujući, napokon se prekrižio. “Čekaj, pa zašto? Znam da bar vi u Hrvatskoj imate i poljoprivredu i more, rijeke…”

Specijalna operacija

Pokušao sam mu objasniti kako, za razliku od krava, skakavci puštaju manje vjetrova koji uništavaju ozonski omotač, a mi, kao i cijeli progresivni svijet, nastojimo usporiti, ako već ne zaustaviti, klimatske promjene. Opet se počeo smijati: “Znao sam da me zafrkavaš, čak sam ti na trenutak povjerovao”, uz smijeh je zaključio. Smijao sam se i ja. Nisam ga želio nastaviti uvjeravati, da ne ispadnem potpuno glup. “Doduše, čitao sam nešto o tome da u Americi počinju s prehranom insektima. Ali to je samo nekakva moda valjda… Iako, ni to nije normalno.” I on, kao i većina “običnih” ljudi s kojima komuniciram, družim se, vješto zaobilazi političke teme, posebice rat u Ukrajini. Većina jednostavno zato što ne želi riskirati konfrontaciju u razgovoru. Već sam odavno shvatio – ima ljudi koji strasno, svim srcem podržavaju “specijalnu operaciju”, ima i onih koji joj se od početka protive, a najviše je, barem po mojoj procjeni, onih koji su protiv rata, razaranja, stradanja ljudi, no lojalni su vlasti svoje države i sve što se događa prihvaćaju kao neumitno, nešto što se moralo dogoditi i dogodilo se bez njihove krivnje, a sada se samo nastoje prilagoditi novonastaloj situaciji – ratu, sankcijama, izolaciji… Mnogi od njih u međunarodnim sankcijama i izolaciji od zapada vide i koristi, mnogi su čak sretni zbog toga. “Ako bih morao birati između sankcija i jedenja insekata, LGBTQ i kakvih sve ne paradiranja, ne bih puno dvojio. Osim toga, pod sankcijama smo već gotovo devet godina. Iskreno, kada se sjetim predsankcijskih vremena i usporedim ih s apekta mog posla, vidim pozitivne promjene”, ozbiljno razlaže moj prijatelj, na čijoj mesnici stoji veliki natpis: “Meso s ruskih farmi!”.

Ojačali poljoprivrednici

“Sjećaš se, tu preko puta tržnice bila je velika trgovina Billa, nema je više, sada je tu domaći supermarket. Tu su prodavali meso u vakuumiranim paketićima koje je izgledalo savršeno. Svježe, prirodnih boja… Sve dok kod kuće ne otvoriš pakiranje i ne staviš to u pećnicu ili tavicu. Ponekad bih iz profesionalne znatiželje prošetao tim supermarketom i uspoređivao njihove cijene, ne samo mesa nego i voća, povrća… Većina proizvoda bila je iz uvoza – Nizozemske, Njemačke, čak i iz Brazila. I nije mi bilo jasno kako kilogram govedine iz Brazila ili svinjetine iz Nizozemske tu, u Moskvi, može stajati isto, ako ne i manje, nego kod mene. Znam, automatizirano je kod njih sve, no ipak – treba zaraditi i taj brazilski ili njemački farmer, njihova klaonica, sve to treba brzo prevesti ovamo, distribuirati po trgovinama… A ja meso naveliko kupujem s naših, ruskih farmi – naš farmer zarađuje manje od njemačkog, transportni troškovi su puno manji – farma – klaonica – moja mesnica. Koja je mala, radimo u njoj samo žena, šegrt i ja. Isto je bilo i s ovim prodavačima povrća i voća: uglavnom su s juga – Azerbajdžana, Abhazije, Osetije, Gruzije, Armenije… Jedni ovdje prodaju, ostatak obitelji dolje proizvodi, pakira i šalje ovamo. I oni su procvjetali tek nakon sankcija i naših kontra sankcija. Ljudi su prestali kupovati ono plastično povrće u lijepim pakiranjima koje je putovalo mjesecima tko zna odakle, bez okusa i mirisa. Još ima toga svega, ali sve manje i manje. I naši su poljoprivrednici ojačali, narasli zahvaljujući sankcijama, ali i potrošači su došli pameti – i iz inata se više ne kupuje uvozno”, zaključio je svoje razlaganje. Nakon kupnje kod njega, svratio sam i na druge štandove, opskrbio se i povrćem pa se zaputio kući, pospremio kupljeno u hladnjak i počeo se spremati u posjet starim prijateljima Makarovima, na drugi kraj Moskve.

Obiteljska tradicija

Vladimir, profesor matematike, i Julija, inženjerka prometa, upoznali su se davno. Na fakultetu, gdje je Vladimir Juliji predavao matematiku. Nakon perestrojke, kada je nastupilo rasulo, Vladimir je bio prisiljen raditi dodatni posao. Postao je tako i cijenjeni stručnjak za popravak specijalnih strojeva i ubrzo je karijera profesora matematike ostala tek lijepa uspomena – nova profesija donosila je puno više u kuću. Julija je, pak, odradila kratki staž u struci pa se nakon rođenja djece posvetila obitelji. Sin je danas IT-jevac i živi i radi u Sankt Peterburgu, kći je liječnica, pedijatrica u Voronježu. Kako su djeca odrasla, prije sedam, osam godina, Julija se opet zaposlila, ali nekih se stvari nije odrekla – dače, prije svega. Svaki vikend, naime, od proljeća do kasne jeseni, provode u vikendici stotinjak kilometara udaljenoj od grada, južno od Moskve.

“Naša dača je u vikendaškom naselju – gotovo svi tijekom tjedna živimo i radimo u Moskvi ili u nekom od gradova Podmoskovja, no vikendima se svi skupimo ondje. Dača je obiteljska tradicija, s mnogim susjedima sam se davno, kao djevojčica, igrala ondje. Neki, koji su već u mirovini, ondje borave od travnja do listopada, mi koji još radimo dolazimo vikendima – Vladmir i ja otkupili smo i susjednu parcelu zemlje, tako da sada imamo malo imanje od 12 sotki – jedna sotka je 100 četvornih metara. 6 sotki – to je površina zemlje koju su još sovjetske vlasti nakon rata dodjeljivale na korištenje stanovnicima gradova u poslijeratno vrijeme, kada je bila glad. Tadašnji agronomi izračunali su da se na tolikoj površini može uzgajati dovoljno povrća za peteročlanu obitelj. Ja se, naravno, tada još nisam rodila, no sjećam se 70-ih kada su nas roditelji kao djecu vodili sa sobom. Mama je ondje imala vrt iz kojeg smo dobivali zimnicu za cijelu zimu – konzerviralo se povrće, brao krumpir, mrkva, kuhali se pekmezi, radili sokovi…”, priča Julija i prisjeća se kako je kao djevojčica mrzila daču – dugotrajno putovanje javnim prijevozom, rad u vrtu…

Vlastita proizvodnja

“No došle su te devedesete i Gorbačovljeva perestrojka, demokracija i divlji kapitalizam, opet gladne godine. I dača je opet postala hraniteljica obitelji. Od 2000. stvari su krenule nabolje u zemlji, no tradicija je tradicija, a domaće je domaće, nismo jeli ni ranije to smeće iz uvoza, a sada ga i nema. I bolje”, kaže ponosno pokazujući dio prošlogodišnje zalihe zimnice koja će potrajati sve do travnja, svibnja. Ove godine namjerava još proširiti vrt u kojem već uzgaja gotovo sve nužno. Pa nabraja: “Krumpir, mrkvu, ciklu, zelje, rajčice, paprike, luk, češnjak, krastavce, tikvice, patlidžane… Imamo i nekoliko stabala krušaka, jabuka, višnje… Tu su i jagode, kupine, ribiz, začini… Meso kupujemo samo domaće, na tržnici, čak i kruh pečem sama kod kuće. Zapravo, u trgovinama kupujemo samo ono što ne možemo proizvesti sami. A tko zna kakva su vremena pred nama”, govori, ne bez zabrinutosti, prostirući stol za objed. Na njemu paleta iz njezina vrta. Između ostalog. “Lijepo je zimi gledati kroz prozor, vani vijavica, minus 20, pa izvaditi iz zamrzivača svoje jagode i mirisati – ljeto!”, kaže.

Dala mi je misliti. Iste večeri sam guglao povišene gredice, kalendare sadnje, forume o uzgoju kokoši nesilica… Jer, iz domovine sam ovamo stigao prošle godine – moj lokalni mesar još je radio, plaćao sam mu u kunama. Uskoro se vraćam u nove okolnosti – kuna više nema, a vidim u medijima da su gastronomi stali hvaliti specijalitete od crva i insekata… Pa valja razmisliti o vlastitoj proizvodnji. Iz hladnjaka sam izvukao “Viktorov” biftek, pa ga počeo komadati i marinirati. Biftek od prave krave. Što je prdjela – prdjela je. Dnevno.hr / Robert Valdec Read the full article

[emilsinkler]

Ona me ljubi

Me ljubi

Me ljubi

Ona je topla

Ona je nežna

Ona je moja

Ona je ona

Je ona

Je ona

Moja kosa

Njena ruka

Moje butine

Uzdah

Toplota

Izdah

Izdah

Drhtaj

Njena kosa

Rame

Moja noga

Trenutak

Čekaj

Pogled

Toplota

Toplota

Toplota

Ona me ljubi

Me ljubi

Me ljubi

Ona je moja

Je moja

Je moja

Udah

Toplota

Izdah

Drhtaj

Ona je moja

Je strast

Je sloboda

Ona je nežna

Ona je topla

Ona je gola

Ona je sve

I

Sve je ona

[svemirac-iz-kraja]

Lepo sam ti govorio: batali Filološki, idemo na Aljasku.  Čuvaćemo u brvnari dvanaest pasa i uprezaćemo ih u sanke. Čekaćemo ledene zore jedući konzerve iz Kanade, Ušuškani u ovčije kožuhe proučavaćemo tragove vučjih šapa.

Kakva teorija proze, šta je s tobom? Tamo su okean i planine. Tamo se vetar izmešao s maštom i vodom,  I velika medvedica lovi masne, zvezdaste ribe.  Tamo put iz „negde“ vodi u „nigde“, odmah iza one vukojebine.

Lepo ti kažem: batali. Zar ne vidiš? Već je leto!  A ti se spremaš nešto da pišeš, učiš mesto da kupuješ karte, Svoje vreme traćiš na ogledala, kafu i krznenu loptu od mačke. Samo jedna karta treba da se ode.

Tamo će poput vodopada od cveća da ožive i Ahmatova i Blok u rumena jutra. Vikendima tamo šeta Bog. Volećemo se, do nekog sutra. Tamo sve, o čemu ti ne možeš ni da pročitaš, rukama može da se pipne.  Ali ne, ti navijaš alarm u šest i pravdaš se – imam ispit, bitno je.

A ja ti ponovo kažem: hajde sa mnom da tražimo Mesec boje kao zreli ringlovi. Previše je pljuvačke potrebno da se progutaju sve te tuđe reči i tuđi smislovi.  Hajdemo. Tamo uz tihu lupnjavu rade sekire, zveckaju u potocima zlatne čestice. Tamo dabrovi valjaju debla niz reku i grade sebi kućice.

Toneš u san. Tvoje knjige sa besprekorno čistih polica hrču epilog i prolog. Toneš u san. Na zidu visi Isus raspet, jer je bio filolog.

Izađem na ulicu iz tvog stana, a ruska zastava skrije u sebi zvezdu.  Samo čekaj – upregnuću one pse i vatru ću da ti donesem.

Da imam čime da spalim sve tvoje police i knjige i sveske.  Medvedicu ću da dovedem; gle.  Ako ti se ne svidi, sakriću je u rukav. Ostaviću brvnaru sa hrastovim stolom Egziperiju-pilotu.

Ali ne; ti ćeš ipak da diplomiraš, a onda da zarađuješ platu. Što li sam ti uopšte govorio, šaputao, grmeo, borio se s dušom, polumrtav? I zvocao, zvocao, zvocao i molio te: slušaj me, slušaj!  A možda nam ne trebaju brvnare, ni psi, ni prizor maka u zoru i ptičji kvintet...

Reci mi, šta vam tamo uopšte rade? Hoću i ja na taj tvoj fakultet.

Andrej Gogoljev

[ecoamerica]

Watch the 2024 American Climate Leadership Awards for High School Students now: https://youtu.be/5C-bb9PoRLc

The recording is now available on ecoAmerica's YouTube channel for viewers to be inspired by student climate leaders! Join Aishah-Nyeta Brown & Jerome Foster II and be inspired by student climate leaders as we recognize the High School Student finalists. Watch now to find out which student received the $25,000 grand prize and top recognition!