#Izraz

[besedar]

teorija dne: glede pridevnika židan

1.) etimologija: židan < žida (= svila) <- Seide (nemško)). Ta pa prek nekega romanskega jezika iz latinskega saeta (Serica) (= (svilena/kitajska) ščetina) (kratka opomba: načeloma se na tem blogu ukvarjam s slovenščino, ampak, prosim lepo, naj me nekdo kdaj vpraša kaj več o romanskih breskvah in siru, ker je etimološko postopek isti ...). Sericus - pridevnik, ki se nanašal na ljudstvo Seres, kjer so izdelovali svilo. V latinščini beseda pomešana s kitajsko izposojenko sei (svila).

2.) zakaj "židan čas" pomeni "veliko prostega časa", "židana volja" pa dobra volja?

3.) glede pomenskega prenosa pri židani volji (je relevantno za moj argument, brez skrbi) Fran ponuja dve (eh, cirka) teoriji:

a) da se je pomen besede "židan" prvotno razširil na metaforične pomene "prazničen, nevsakdanji ...", od koder potem židana volja kot praznična, boljša od običajne ... Vsaj če prav razumem 😅

b) da se je stalna besedna zveza "židana obleka" metaforično razširila v "dobro obleko", od koder pozneje "dobra volja"

V resnici zagovarjata več ali manj isto. "Židan" bi se verjetno težko metaforično razširil sam od sebe, zelo smiselno se mi zdi, da je nastopal v stalnih besednih zvezah, kjer se je prvotni pomen potem počasi izgubljal.

4.) "židan čas" Fran piše poleg izrazov "zlat čas", "pisan čas", ki naj bi oba pomenila enako kot židan čas. Priznam, da tu kakšne posebne briljantne razlage nimam. Razumem, zakaj bi "zlat čas" lahko pomenilo "veliko prostega časa". V tej smeri najbrž tudi "pisan čas".

5.) ne vem, kako star je izraz "židan čas"; na Gigafidi se ne pojavi, sicer pa to tudi ni ravno korpus zgodovinskih besedil (imamo za slovenščino sploh kakšnega?). Če hoče človek verjeti moji teoriji, mora malo predpostaviti, da izraz ni tako strašno star.

6.) mislim namreč, da je mogoče prišlo do reinterpretacije (oziroma dveh, ta je ena od njiju) "židanega" kot "pisanega". Kolikor mi je znano, se pridevnik namreč uporablja bolj v stalnih besednih zvezah - recimo za razne židane parazole. In prav za te so mi povedali dve laični interpretaciji: da gre ali za pisano ali za rdečo sončnikasto reč. Nihče izmed vprašanih v židi ni videl svile. Bi bilo torej mogoče, da se je na podoben princip iz takšnih in drugačnih besednih zvez "židan" reinterpetiral kot pisan? In se torej pojavlja kot nekakšen sinonim "pisanemu času"? Zato "židan čas" ne bi smel biti prestar, ker bi bila sicer, predvidevam, v zavesti svila še vedno precej preveč živa. Ali pa tudi ne, saj včasih več pomenov v jeziku čisto lepo sobiva.

7.) zdaj pa končno moja dejanska teorija, ki ji ljubkovalno pravim teorija lupinga :D ! O drugi reinterpretaciji: na Gigafidi gledam, kako se uporablja "židan", in ogromna večina jih je v besedni zvezi "židana volja", nekaj malega jih je pa tvorjenih svobodno: "trd vsakdan ni bil ravno takšen, a so ga znali narediti žlahtnega in židanega", "židana zabava po obisku nočnega kluba", "se je razlegala židana harmonikarska godba" ...

8.) je torej mogoče, da bi bilo nekako tako?: žida (svila) > židan (svilen) > židana obleka (svilena obleka) > židana obleka (dobra obleka) > židan (dober) > židana volja (dobra volja) > židan (dobrovoljen, živahen)

(Z židano obleko torej sledim Snojevi teoriji, ki pa tudi ni nujno brez napak.) Zdelo se mi je namreč dokaj mogoče, da je ljudem daleč najbolj znan "židan" v besedni zvezi "židana volja" in ga morda zaradi tega ponovno reinterpretirajo? Vsaj na Gigafidi vse kaže, da grejo prosto tvorjeni primeri semantično v to smer.

9.) torej: teorija dveh reinterpretacij. Prva: žida kot svila postane židan kot pisan, od tod židan čas kot pisan čas. Druga: židan kot neke vrste okrajšava za "židano voljo". Nosi v svobodno tvorjenih povedih pomen celotne besedne zveze, čeprav nastopa sam.

[uraandri]

sometimes i think it's good that i don't know any of the more specific sociological terms in english cause the posts i could be making on here would be nuclear

[pleatonitum]

Gledajmo ljude Isusovim, a ne frizejskim očima!

Gledajmo ljude Isusovim očima, a ne farizejskim očima.

Propovjednik: Dražen Radman Propovijed Dražena Radmana (iz Splita) ,BC Betanija Čakovec, 28.08.2023. Dobro jutro, ja vas sve pozdravljam u ime našeg Spasitelja Isusa Krista, baš je lijepo biti opet ovdje među vama. Hvala Pastoru Damiru na pozivu. Kada smo pjevali ovu zadnju pjesmu „mir nam treba „-Nama treba zapravo svakog dana i mir njegov i mudrost njegova i snaga njegova i novo predanje kao…

Auf WordPress ansehen

[legallybrunettedotcom]

urlam kad ljudi pokušavaju, kako bih to nazvala, pohrvatiti engleske riječi i internet izraze, pa onda vidim komentare poput "kakav estetičan par" lmao šta si uopće rekla? ništa. reci ljudi baš ste lipi i zgodni, a ne ovo 😭

[hidden0effect]

"jutro nakon što sam si oduzela život, probudila sam se.

skuhala sam si kavu, dodala dva šećera i dec mlijeka. kao i uvijek, napravila sam previše kave te sam ostatak bacila te sam pospremila nered za sobom.

jutro nakon što sam si oduzela život, zaljubila sam se. nisam se zaljubila u pjevanje ptičica koje me bude svako jutro, niti u sunce koje mi svojim zrakama služi kao prirodni alarm za buđenje. zaljubila sam se u svoju majku, koja je sjedila na rubu mog kreveta i svom snagom stiskala moju vijaču. zaljubila sam se u svog oca koji je na sav glas puštao moju najdražu ploču. i u mog brata, koji je suzama oblijevao našu zajedničku sliku.

jutro nakon što sam si oduzela život, mazila sam mačku i igrala lovice sa psom po dvorištu. promatrala sam psa kako nosi svoju najdražu igračku u svojim uvijek i zauvijek slinavim ustima te kako trči gore dole sa njom. kako trzne na svaki zvuk i krene lajat na poštara.

jutro nakon što sam si oduzela život, otišla sam do dvorišta susjeda gdje su bili moji prvi počeci košarke. pogodila sam koš koji put, sve dok nisam vidjela susjedu kako pokazuje susjedu moju osmrtnicu. nikad neću zaboraviti njihov izraz lica.

jutro nakon što sam si oduzela život, dočekala sam izlazak sunca rano ujutro, što mi je oduvijek bila želja, ali nekako se nikad nisam mogla natjerati da to napravim, valjda mi nije bilo toliko važno.

jutro nakon što sam si oduzela život, otišla sam do groblja i pokušavala probuditi svoje umrtvljeno tijelo. pričala sam joj o psu, roditeljima, izlasku sunca te mojoj najdražoj ploči.

jutro nakon što sam si oduzela život, pokušala sam ga vratiti, ali nisam mogla završiti ono što sam započela, bilo je prekasno."

[jelenajt]

Jeste li se ikada zapitali koliko ste puta u životu rekli ozbiljno hvala? Pravo hvala. Izraz vaše zahvalnosti, vašeg priznanja, vašeg duga.

[rosetta-j-stone]

Dispatches from 23rd Slovenian Class incoming : D

Doing 5th (locative) case and the fandom and I are being attacked straight out the gate:

Textbook: Govorimo o fantih

Me: Excuse you textbook.

Textbook: ...

Me: ...

Me: Govorimo o naših fantih.

Later:

Teacher: <introduces pronouns in 5th case>

My brain:

Igra sovraštva je za vas...hvala lepa, ne računajte na nas, NA NAS!

Also my brain:

Če zdej naju zadane še zvezde Bi plesale za naju ZA NAJU Če dih nama vzame še zvezde Bi plesale za naju Sladko se nasmej in ustavil se bo čas Za naju

Me (to brain):

Wait...are those examples of 5th case or 4th case (accusative)?

My brain:

<off in JokerOutLand, refuses to respond>

Me (internally):

This does not bode well for the exam

Later still:

Teacher: ...and "neznana" means "unknown"

My brain:

Uzemi me jaz se predam Hočem da odpelješ me NEZNANO KAM

ALSO

I have learned the zelo uporaben izraz "Pogosto mislim o njem"... mislim, da vsi vemo, na koga mislim ; )

[wafflessquad]

Brividi translation

I finally finished it! I don’t know if this is interesting at all since almost none of you will understand it but I thought I would share anyway 😅

Sanjal sem, da sva letela skupaj Na diamantnem kolesu Praviš, da sem spremenil se in da Ni več luči v mojem očesu

Tvoj strah je morje, ki se Ga nikoli ne dotakneš Saj veva oba, da seks ni Pot ven iz tega, a vseeno Daj, ne pobegni od tu Ne pusti me tako Razgaljen zadrhtim Včasih ne znam se izraziti In rad bi te ljubil, a vedno grešim Biserno nebo le zate lovim In plačal bi, da bi šel stran Sprejel bi tudi samo laž In rad bi te ljubil, a vedno grešim In potem le zadrhtim, zadrhtim, zadrhtim

Ti, ki me zjutraj zbudiš Ti, ki madež z vinom pustiš Ti, ki mi kožo moriš S svojimi gadjimi očmi In ti si angelovo nasprotje in ti si boksar stisnjen v kot In ti pobegneš od tu, pustiš me tako Razgaljen zadrhtim Včasih ne znam se izraziti In rad bi te ljubil, a vedno grešim Biserno nebo le zate lovim In plačal bi, da bi šel stran Sprejel bi tudi samo laž In rad bi te ljubil, a vedno grešim In potem le zadrhtim, zadrhtim, zadrhtim Prosim povej mi, da motim se Živim v okovih svoje ječe Poskušam ostati ti blizu Oprosti, če potem zajebem samo vse Reči ti to, kar čutim, tega ne znam Za en “ljubim te” droge in solze mešam Strupa, ki ga Pljuvava vsak dan, ne bi Nič več imel rad na sebi Vidiš, da sem tukaj Na diamantnem kolesu v krogih Eden od mnogih

Razgaljen zadrhtim Včasih ne znam se izraziti In rad bi te ljubil, a vedno grešim Biserno nebo le zate lovim In plačal bi, da bi šel stran Sprejel bi tudi samo laž In rad bi te ljubil, a vedno grešim In potem le zadrhtim, zadrhtim, zadrhtim

[besedar]

frazeološka enota dne: imeti žilico za nekaj

[zodijak]

Simulacija

Volim te i voliš me,

nikoga drugog ne vidim

za mene postojiš samo ti

zaspim i ustajem pored tebe

znajući da ću tako dok ne umrem

to je sreća i život koji sam odabrao

ne kajem se nikada

svaki put kad te vidim

znam da je ljubav istina.

Volim te i voliš me,

svi to na svijetu već znaju

svima je vidljivo, primjete svi

ti sumnjaš u moju ljubav

ja sumnjam u tvoju ljubav

ne znamo se izraziti

nedostajemo jedno drugome

zaspimo u mraku

svako sam u svojoj sobi

ti se gušiš u suzama

ja se gušim u mislima

svaki put kad te vidim

pokajem se što sam te ikada pogledao

znam da nas čeka kajanje

[pogledomdosrzi]

Poljupcima do snova

Snovi

Jesu li to samo prikazi u glavi

Što ti se javljaju

Kada se java čini kao potpuno druga dimenzija

Je li to bajka prekinuta izlaskom sunca

Cvrkutom ptica

Nježnom rukom majke

Što te budi da ne zakasniš

Ali to su zasigurno i košmari

Koji se napokon završe

Onog momenta kada ni srce

Ne može pritisak izdržati

Kuca kao ludo

Pa te buka njegovog rada budi

I ti tek tada osjetiš

Kako sa tebe sve kipti

Mada

Šta je sa nekim drugačijim snovima

Doduše, neko to snom ne bi ni nazvao

Ali u momentima kad se takvi doživljaji žive

Ne možeš ih ničim drugim nazvati

Sem snovima

Riječi je teško zapamtit

Bar meni

Ali pogled

Izraz lica

To rijetko kada napusti sjećanje

Ne znam koliko vremena bi trebalo da prođe

A da zaboraviš kako nečije oči izgledaju

Uplakane

Željne utjehe

Kako nečiji prijekoran pogled

Umije da sasiječe

A kako oči koliko god hladne boje bile

Katkad bivaju toplije i od najjače vatre

A tek pričati

Šta samo jedan

Jedva vidan

Taman i mutan prizor

Usana

Može da probudi

Sjećam se večeri kad smo se prvi put poljubili

Mada nije riječ sada

O samom susretu usana

Koliko je o mom osjećaju u duši

Kad sam došla kući

Eh to se zovu snovi

Takvo stanje u svojoj glavi

Ne mogu nikako drugačije okarakterisati

Kad sam se i sama u tim trenucima pitala

Pa Bože jesam li ja sanjala

Spoj najosjetljivijih i tvojih i mojih dijelova kože

Je bio glavni čin

Ali prizor koji je prethodio toj čaroliji

Zahtijevao je pozor u mojoj duši

Da stanem

Da predahnem

Da povjerujem

Kako se neki san može i dotaknuti

Kao što sam ja tvoje usne milovala

Pitajući se zašto me tako gledaš

Baš zato kažem kako poglede uvijek pamtim

I čini mi se kao da će mi to ostati uvijek u glavi

Gledaš me svojim plavim očima

I iako im ne vidim boju

Podsjećaju me na morske noći

Jer svojim mirnim pogledom

Uspio si da u meni probudiš

Osjećaj sigurnosti

Kakav sam imala baš u tim noćima

Na klupi pored mora

Jedva budna

Umorna od valova koje sam preplivala

Prethodnih sati

I ti me gledaš

I baš zbog mira koji osjetiš

Velikodušno mi ga na dugim trepavicama nudiš

Ja osjetim potrebu

Ogromnu želju

Da te poljubim

I to i učinim

Pa se poslije kući pitam

Jesu li to samo bili snovi

Čak i naredni dan kad s tom slikom

Ponovo zaspim

Budim se nesigurna

Šta se zapravo i desilo

Ali onda poljubac se opet ponovi

U čelo

Na kapcima oba oka

Na porama vrata ispod uha

Rubovima ključne kosti

Jagodicama i zglobovima prstiju

Na vrhu ramenjače

Prekrivene mekanom tkaninom

Šarene košulje

Dok vjetar puše

I nanosi tvoj miris meni u njedra

Ja opet ne znam je l' sanjam

Te koji god odgovor je tačan

Ne želim da zadugo budem budna

[pathofpatience]

Kada sam ušao, podiže se, pruži obje ruke i reče: „Ehlen ve sehlen” - što znači: „Stigli ste sada u svoju porodicu i neka vam bude lagahno i ravno tlo pod nogama“, najstariji i najprijazniji arapski izraz za dobrodošlicu.

-Muhamed Asad, Put u Mekku

[poeticlicense12345]

POGLED KOJI NAS VOLI

Već sam pisala o čovekovoj potrebi da potvrdi svoje postojanje, zasnivajući odnos sa drugim ljudima. U osnovi svega što je čovek promišljao i stvorio je iskonska potreba da izrazi ono što misli i oseća o svetu koji ga okružuje. Da, u stvari, artikuliše, na određeni način, svest o sebi i odnos prema drugima. To je komunikacija u najširem smislu reči. Postoje razni vidovi te komunikacije sa drugima, a najčešća i najprisutnija je verbalno artikulisana veza sa drugima, govor odnosno reč kao osnov te veze. Kaže se, ipak, da čovek ne “govori neprestano ali neprestano saopštava”. Znači da je naše “saopštavanje“, u stvari ,stalna komunikacija sa drugim ljudima. Ako, ovog puta, isključimo verbalnu komunikaciju, koja se služi rečima, ostaje takozvana neverbalna komunikacija, govor tela. Ja sam sklonija tvrđenju da neverbalna komunikacija mnogo vernije odražava naše istinske misli i osećanja, jer, takođe, mislim da rečima maskiramo, prikrivamo naše stvarne emocije. Nekako, imamo utisak da nas neizgovoreno ne otkriva, da je u njemu sigurnost (kao u “ćutanju” kod Andrića). Volim da ljude gledam kada razgovaram s njima, jer, imam utisak, da je tada i njihova duša “otvorena”. Zbunjuje me, najblaže rečeno, “iskrenost” ljudi koji odbijaju razgovor “oči u oči”

Naše telo često šalje poruke koje su suprotne od onog što govorimo. Pokret tela, iskra u oku, dodirivanje kose, potreba da dotaknemo onoga s kim verbalno komuniciramo mnogo više govori, ko zna da gleda, od reči koje izgovaramo. Neverbalnoj komunikaciji često više verujem, jer reč, smatram, ipak dolazi posle misli, i može se “doraditi”, “ispeglati”, a misao je nekako izvornija i istinskije izkazuje ono što osećamo. Postoji jedan takav raskorak između izrečenog, verbalnog i prećutanog, neverbalnog (pripovetka L. Lazarevića “Vetar” - psihološki bremenit odnos majke i sina), gde je neverbalno, istinsko osećanje koje, primajući se kao prava poruka, dramatično menja život glavnog junaka. Ako nas neko “sluša” a gleda u drugom pravcu, pre ćemo verovati neverbalnim znacima. Slušanje i posmatranje je od podjednake važnosti.

Postoje mnoga istraživanja o verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji koja tvrde da, recimo, lice, izraz, ton glasa prenose mnogo više informacija nego reč. Najjače emocije (radost, tuga, ljubav, strast...) mnogo snažnije ižražavamo i primamo upravo telom (pokretima, rukama, očima, izrazom lica...), a ne rečima.Ima divnih emotivnih misli o “poeziji” našeg tela, o “rimama”, kojim ono iskazuje osećanja prema nekom, bez reči. Često je to mnogo “rečitiji” govor, pogotovo onome ko zna da ga “čita” (iskra u oku itekako mnogo “govori”). Veliki Šekspir je rekao da se “ljubav javlja, živi i umire u očima”. U oku, “ogledalu duše” su sve naše emocije, “ono” naše dragoceno što “saopštavamo” samo “odabranima” (”...oko mi je tobom zaneto i više ne upravlja hodom, ne vrši dužnost...” - V. Šekspir). Mika Antić od ljubavi koja je prošla samo pamti “pogled koji ga je voleo”.

Dodir je snažno komunikaciono sredstvo. Može da prenese presudnu poruku sagovorniku, da uteši, pruži sigurnost, pokaže ljubav i nežnost, izleči samoću i tugu. Stariji i deca, nekako, najviše osećaju potrebu da im se dodirom pokaže da su voljeni.Volela sam da svom ocu, u prolazu, naročito poslednjih godina njegovog života, dodirnem ruku, pomilujem kosu ili ga, iznenada, zagrlim, da bih mu pokazala da mi još treba.Znao je da oseti tu moju „nemu“ ljubav. Zagrljaj je najveći od svih dodira, ili skup svih jezika čula i srca. Istraživanja kažu (koja je merna jedinica zagrljaja?) da nam je potrebno najmanje četiri zagrljaja dnevno da bismo emotivno „živeli“. Ja sam , tu, neskromnija- potrebno mi je mnogo više.

O rukama kao o neverbalnom “sredstvu” komunikacije, kao pokazatelju emocija i stavova suvišno je govoriti. Koliko je dodir ruke rečitiji od svih reči koje bismo mogli izgovoriti. A gestikulacijom rukama ćemo neki govor nadgraditi, dati mu pravo obeležje.

Mnogo bi se moglo govoriti o “čaroliji” govora tela, izraza lica, pogleda, osmeha... Da li je onda verbalni govor, reč, zaista superiorno sredstvo komunikacije.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[bojesvemira]

Panični

Dok ide vrijeme na satu

zamišljam kakav mi je izraz lica

dok ovako koračam preko pješačkog

dok “Kill Bill” svira na mojim slušalicama.

“I just kill my ex”,

u mojim mislima se ponekad odvijaju stravične manične epizode uboda noževa,krvi,mesa,jetre,pljuska izlučevina po cesti dok koračam martinkama po leševima mojih crnih oklopa.

Ponekad ubijem sve

što me tako zavilo u crnilo,

neuništiv osjećaj.

Eno koči mi se vilica od stresa

dobit ću maničnu epizodu opet

opet ću vidjeti kako ubijam sve što mi na put staje, pa će mi se još početi i povraćati

nisam spremna.

Nekako se tlo ljulja pod nogama

a još nisam srela vrijeme na satu u koliko sve to tačno prestane

nisam sigurna da li uopšte prestane?

ta manija, jesu li to samo moje manije? Opet onaj zvuk hitne pomoći,

i vrane koja mi se smije,

škripanj i moj tik na desnom dlanu, ispravim ga povučem u džep nespokoja.

Jebote, kao da sam prešla kilometre, umorila sam se,

noge mi ko olovo teške.

Kad ono…

otvorim oči, udahnem vazduh ja na onom semaforu, crvenom i istom pješačkom od maloprije,

stojim ukopana a nekom ko možda ne postoji čudo…

rekla bih da sam kilometrima udaljena bila.

Uredu je Noah,

samo epizoda manije

ako si bipolarna,granična i manična nisi loša osoba.

Kreni ispočetka,

gledaj u crveno a potrudi se da vidiš crvene lale u polju tratinčica.

Krv,meso i ostalo neka ostane gdje treba

Noah predisala si danas još jedan u nizu

ponosna sam na tebe.

[mocacheezy]

OKEY YO BUT I NEED TO KNOW

HOW THE FUCK WILL OUR TRANSLATORS TRANSLATE NIGHTSHADE'S PRONOUNS?!

Sinhronizatorji, ne zavidam vam. Res vam ne zavidam ampak prosim prosim prosim najdite način da se najde nevtralen izraz.

VEM DA GA NIMAMO, SLOVENŠČINA NIMA THEY/THEM, TKO DA HOW?.? HOW ARE THEY GONNA DO IT?!

Either they won't do a dub?? Or they might just gender it and that... Makes sense and still makes me kinda sad.

When your language lacks the pronouns 😞

... ampak pizda... Bi blo fajn če bi bla množina. Tehnično bi delalo.

"Zanje uporabljamo množino srednjega spola."

" 'Ona' ali 'on' nam ne zveni prav."

... mislim, it is a mouthful, and doesn't roll of the tongue, but still. Mogoče?

[idaljemislimnatebe]

trenutak istine

u jednom momentu

sam te pogledala

i odjednom mi se ucinilo

kako je tvoj osmeh

zapravo pun sjaja

čula sam muziku

u tvom smehu;

videla sam poeziju

u tvom recima.

pitao si me zašto imam taj izraz na licu

kao da je senka pala

na njegov suncem okupani pejzaž

teška od predosećanja,

mračna od otkrivanja.

drugi trenutak kada sam pokušala

da kažem sebi

da nisam zaljubljena

bio je trenutak

kada sam shvatila da zapravo jesam.