#Обилић | Explore Tumblr Posts and Blogs

duskomijatovic · 4 years

Text

Улице Благоја Јововића и Клауса фон Штауфенберга

Благоје Јововић, српски родољуб из Бјелопавлића у Црној Гори, испалио је 10. априла 1957. у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Ајреса, хице у усташког поглавника Анту Павелић.

Два метка која су погодила Павелића проузроковала су његову смрт 28. децембра 1959. у Мадриду. Павелић је, дакле, умро од последица рањавања које му је нанео Благоје Јововић.

Атентат на Павелића у Аргентини у целини је био дело шесторо припадника српске равногорске емиграције: Благоја Јововића, Мила Кривокапића, свештеника Радојице Поповића, Јова Пићана, Милеве Гаћеше Пићан и Милана Гаћеше.

Јововић, Кривокапић и Поповић су били из Црне Горе, Пићан из Боке, а брат и сестра Гаћеша из Лике.

Према речима Милеве Гаћеше, атентатори су већ били инспирисаним тиме што су равногорски емигранти 10. новембра 1945. ликвидирали Павелићевог сарадника из Црне Горе, Секулу Дрљевића: „Било нам је драго како су убили Секулу Дрљевића, издајицу, који је толико четника побио. Дрљевића су убила три четника, која су га по свој Европи тражила по избегличким логорима, док га нису нашли и заклали. Ко се толико закрви, мора да зна да ће га рука правде са ножем који вапије за крвљу довека тражити.“

Она, дакле, говори о освети почињеној 1945. над Секулом Дрљевићем, ког су иначе нацистички извори осликавали као „усташку курву“, а комунистички извори описивали као „изрода човечанства“.

Радило се о особи која је у себи поседовала најгоре могуће људске квалитете, а која је притом могла да измакне праву и правди, на исти начин како је то учињено с бројним нацистичким и усташким злочинцима који су пацовским каналима бежали ка Северној Америци и Јужној Америци.

Када је о Павелићу реч, Милева Гаћеша тврди да је организација за атентат сачињена када су српски емигранти у Аргентини постали сигурни, а и лично уверени, да се усташки поглавник, под лажним именом, са својом пратњом крије у Буенос Ајресу и околини.

Стога су, „због великог бола“ који су осећали због геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској и „мржње“ према усташком поклавнику који је измакао правди, одлучили да ствар узму у своје руке. Реч је, дакле, и у овом случају о освети.

Притом, осветници нису могли знати да је југословенска држава 1951. тражила од Аргентине да изручи Павелића и да је Аргентина одговорила да се Павелић не крије у тој земљи.

Тим одговором званична Аргентина је слагала званичну Југославију.

Иако је било гласина да је атентат на Павелића могла извршити југословенска Удба, историчар Бојан Димитријевић каже да током педесетих то није био начин на који се та служба обрачунавала са усташком емиграцијом.

То иде у прилог тврдњама Благоја Јововића, Милеве Гаћеше Пићан и Благојеве ћерке Карине Јововић, чија се сведочења о атентату на Павелића подударају.

Благоје Јововић је своје сведочанство изнео 1998. митрополиту црногорско-приморском, Амфилохију Радовићу, у манастиру Острог, пошто је први пут након одласка у емиграцију посетио Југославију.

Јововић се исповедио у светињи где се налазе мошти Светог Василија Острошког, на месту посебно светом за Бјелопавлиће али и читав српски народ.

Ту се не дају лажни искази. Не би, дакле, ту чињеницу требало потценити.

Ову завереничку шесторку динарских Срба, ка том чину – атентату на Павелића – водиле су менталитетске и карактеролошке особине које се такође не могу изоставити.

Јован Цвијић пише да међу динарским Србима „има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете“.

С тим у вези, „главни правац, у коме се до сада изражавала осећајност и афекти овога темперамента јесте српска национална идеја“.

Пошто су завереничку групу већином чинили Црногорци односно Срби из Црне Горе, ваљало би се подсетити шта о њима Цвијић вели: „Они о косовским јунацима знају не само какав је који био, које су му мане и врлине, већ осећају ране косовских јунака као да су свеже, и кад покољу Турке, рекну да су их минуле ране тога и тога косовског јунака. Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовнога претка, и не само да мисле о њему, и да му се диве, већ га и сањају; кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу.“

Извесно је да су завереници из Црне Горе имали на уму и Косовски завет и обилићевске особине на којима су одгајани.

Притом, „освета за Косово“ сматрана је у Црној Гори „светом осветом“ за патње српског народа „од Косова па наовамо“.

Светој освети се на простору динарских Срба прибегава када су исцрпљене све могућности да се правда досегне политичким и/или судским путем, када нема више начина да се према злочинцима поступи на основу новозаветних савета.

Тада се прибегава светој освети као старозаветном начину за разрешење конфликата како би право и правда били задовољени.

Каже се: „Ко се не освети, тај се не посвети“.

Таквом старозаветном начину обрачуна с нацистичком емиграцијом прибегавали су и Израелци када другачије није било могуће.

Градске власти Београда су у јулу 2020. донеле одлуку да се Загорска улица у Земуну преименује у улицу Благоја Јововића.

Стога је 5. августа 2020. у тој улици постављана и спомен-плоча на којој пише: „Благоје Јововић (1922-1999) пуцао је 10. априла 1957. године у Буенос Ајресу у Аргентини, у Анту Павелића, вођу хрватских усташа, који је руководио геноцидом почињеним над Србима током Другог светског рата. У недостатку судског процеса и законске казне, Благоје Јововић, уз помоћ неколико пријатеља, правду је узео у своје руке и извршио атентат, од чијих је последица Павелић касније и умро. На тај начин, Благоје је симболично задовољио правду и осветио стотине хиљада Срба који су невини страдали од усташа Независне Државе Хрватске. Именујући ову улицу по Благоју Јововићу, Град Београд исправља деценијску неправду и указује почаст овом храбром човеку који је био непознат српској јавности, и оставља траг за будуће генерације.“

У том контексту, међутим, крајем јула и почетком августа 2020. у јавности се одвијала полемика, а било је и мишљења да „Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике“ па да с тим у вези Благоју Јововићу не треба дати да има улицу у главном граду Србије.

Тим поводом би посебно требало нагласити да се не ради о крвној освети и та могућност је потпуно искључена као мотив за атентат на Павелића.

Наиме, Благоје Јововић и Мило Кривокапић, обојица из Црне Горе, нису имали никога у породици или братству кога би лично осветили.

А њих двојица су извршиоци атентата. Да је Јововић промашио, пуцао би Кривокапић који се такође налазио на лицу места.

Но, вратимо се старозаветној светој освети којој се прибегава када више нема другог решења за постизање правде и када је и домаћа и глобална правда у потпуности заказала.

Када се ради о Павелићу, то је изричити пример. Да се ради о светој освети потврђују и речи Милеве Гаћеше Пићан која је била један од завереника: „Ко се толико закрви, мора да зна да ће га рука правде са ножем који вапије за крвљу довека тражити.“ Крвна освета не траје довека нити се тражи довека.

Притом, крвна освета се може зауставити помирењем. С друге стране, света освета уистину траје довека, а помирења нема и не може га никада ни бити.

Међутим, критичарима одлуке градских власти неће пуно значити ово објашњење да је реч о светој освети Благоја Јововића.

Стога би било добро посегнути за још једним п��имером.

Реч је о Клаусу фон Штауфенбергу, немачком официру и атентатору на Адолфа Хитлера.

Фон Штауфенберг је 20. јула 1944. покушао да разнесе Хитлера експлозивом, али није у томе успео.

Погубљен је истог дана.

Клаус фон Штауфенберг је добио улице у Берлину и Манхајму, а могуће је и још у неким градовима.

На месту у Берлину где су он и остали завереници погубљени, СР Немачка је подигла Музеј немачког отпора нацизму, са спомен плочом посвећеном завереницима који су извршили атентат на Хитлера.

Дакле, СР Немачка сматра чин Клауса фон Штауфенберга племенитим и исправним, указала му је стога посебне почасти, међу којима и ону да једна улица у престоници СР Немачке носи његово име и да у Берлину притом добије и спомен-плочу која је посвећена њему и његовим страдалним друговима.

У чему је разлика између чина Благоја Јововића и Клауса фон Штауфенберга?

Нема никакве разлике.

Анте Павелић и Адолф Хитлер били су звери у људском руху, демонске сподобе које нису могле заслужити другачију казну осим смртне.

Када правда не може бити задовољена, хероји попут Благоја Јововића и Клауса фон Штауфенберга су ту да је задовоље или да покушају да је задовоље.

(текст писан за Културни центар Новог Сада објављујемо уз незнатна скраћења)

(Данас)

2 notes · View notes

vaseljenska · 7 years

Text

Он је повео 12 српских војника на 300 ОВК терориста: Ово је прича о Ивану Васојевићу, новом Обилићу

Он је повео 12 српских војника на 300 ОВК терориста: Ово је прича о Ивану Васојевићу, новом Обилићу http://www.vaseljenska.com/vesti/je-poveo-12-srpskih-vojnika-na-300-ovk-terorista-ovo-je-prica-o-ivanu-vasojevicu-novom-obilicu/

#Иван Васојевић #Кошаре #Обилић #ОВК #Српски војници #терористи

0 notes

palankaonline · 4 years

Photo

РЕЗУЛТАТИ И ТАБЕЛА 15. КОЛА ПОДУНАВСКЕ ОКРУЖНЕ ЛИГЕ https://ift.tt/2JJG9Wh Овог викенда одиграни су мечеви 15. кола Подунавске окружне лиге. Од клубова из паланачке општине бодове је освојио само Бачинац. Домаћин Рез Гост Слога (М) 0 : 2 Полет Подунавац 1 : 0 Церовац 2013 Младост 1948 4 : 0 Победа Црвена звезда 1 : 2 Будућност Слога (Л) 1 : 3 Обилић Млади радник 1940 3 : 2 Радник (СП) Млади борац 6 : 1 САСК Бачинац 2 : 0 … Nastaviti čitanje https://ift.tt/eA8V8J #СмедеревскаПаланка #Србија #вести #новости #Паланка #Serbia #news #Palanka

#IFTTT #FacebookPages

0 notes

vestispalanka · 5 years

Photo

ОДИГРАНО 6. КОЛО ПОДУНАВСКЕ ЛИГЕ И 1. КОЛО ЈАСЕНИЧКЕ ОПШТИНСКЕ ЛИГЕ Овог викнда су одигране утакмице 6. кола Подунавске окружне лиге. Резултати 6. кола: Слога ( Л ) – Слога ( М ) 3:1, Церовац – Подунавац 2:0, Јасеница – Омладинац 4:2, Млади радник – Победа 1:1, Осипаоница – Радник 3:1, Железничар Кусадак – Црвена звезда 0:0, САСК – Обилић 2:4. Слободна екипа је била, Бресје …

Nastaviti čitanje https://ift.tt/2l9uggx Вести из Смедеревске Паланке

#IFTTT #ПАЛАНКА ДАНАС #Вести #СмедеревскаПаланка

0 notes

rasen-rs · 5 years

Photo

http://www.rasen.rs/2019/04/jovan-ducic-jugoslavija-april-1941/

Јован Дучић - Југославија - Април, 1941.

Упркос томе што су два основна тематска круга Дучићеве поезије љубав и природа, на косовску тематику наилазимо у неколико његових песама, пре свих у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, где Косово има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва, односно јунака који су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово као симбол стоји у релацији са немогућношћу супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. годи��е.

Јован Дучић

Југославија — Април, 1941 —

Косовски хероји, шта мислите за нас, Без нашег Милоша и честитог цара? Где су наше војске и заставе данас: За бродолом беше довољна и бара!

Славни Немањићи, где су ваше куле, Седам ваших кула гроша и дуката? Ризнице се ваше у ситно расуле — На тврђави сва су отворена врата.

Сви наши бунари редом отровани, У кандилу уље, причест у путиру; Кроз наше бедеме сви су пути знани Нашем издајнику и туђему жбиру.

Интригу бестидну идејом су звали, А лаж под идеал продавали роду; Борили се стидно велики и мали, Рушећи законе да спасу слободу…

На трг су срамоте изнели међ свима, Савест грађанина и понос војника; Заставе продаше бедним Јеврејима, Мошти светих краља и крв Мученика.

Јер је клетва ова божанског порекла, Против нас је пао свирепи мач с неба; Од Божје је руке рана што је пекла, Од Божјег је теста мрва црног хлеба.

У тврђави доста издајник и један, Довољан и кључић од најтврђег града! Сам Архангел сруши бедем непобедан С ког застава части прва је што пада.

„Американски Србобран“, 14. јануара 1943

Као Дучићево интересовање за отаџбину, односно родољубље, а уже – косовску тематику, можемо издвојити неколико песама.

Песме „Цар“ и „Манастир“, које се налазе у антологији „Жертвено поље Косово“ (1989) у избору Момчила Војводића, нису непосредно везане за саму косовску тематику и косовске мотиве. Ови сонети из циклуса „Царских сонета“ тек на нивоу асоцијације и развијене метафоре могу да успоставе у свести рецепције аналогију са косовским дешавањем.

Другачије стоји ствар са сонетом „Паж“ из истоименог циклуса, где је централни мотив паж Милош Обилић, који „збори а звездама шта над градом плове,/ и сваки глас земље он слуша без даха“. Али, ако од Косова пође „прам праха“ његово срце затрепери и „отворе се широм очи смарагдове“, што јасно говори о његовој спремности да одговори на сваки зов своје отаџбине, као и да осећа све дамаре њеног била.

Знак Косово у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва:

„Косовски витези први пут су знали За војску убица што ће да их срете За гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете.“

У знању косовских витезова је садржано њихово јунаштво, јер су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. То супротстављање уједно представља дубоку освешћеност средњовековног човека – слуге и кмета, ритера и монаха, учењака и трговца – да мора да спречи, или макар одложи злочин бахатих моћника.

У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово је као симбол садржано у првој строфи:

„Косовски хероји, шта мислите за нас, Без нашег Милоша и честитог цара? Где су наше војске и заставе данас: За бродолом беше довољна бара!“

Лирски субјект се обраћа „косовским херојима“ са дозом горчине онога који је резигниран поразом, али сâм не може ништа. Развијеном свешћу да је бара била довољна за бродолом, истиче тоталну немогућност супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.

– Предраг Јашовић, Мотив Косова у поезији српских модерниста, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009. (Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XХ века)

РАСЕН

#Јован Дучић #Југославија #Косово и Метохија #КЊИЖЕВНОСТ #ПОЕЗИЈА

1 note · View note

osobypostacieludzie · 7 years

Photo

Miloš Obilić ( Милош Обилић, Kobilić, Kobilović, Millosh Kopiliq ) - zgodnie z tradycją Serbów i południowych Słowian, był serbskim bohaterem, który w czasie bitwy na Kosowym Polu pomiędzy Serbią a Imperium Osmańskim, zabił zatrutym sztyletem tureckiego sułtana Murada I. Obilić był także uważany za założyciela Zakonu Smoka. Istnieje również albańska wersja tradycji, w której Obilić był właśnie Albańczykiem.Najbardziej popularna wersja legendy utrzymuje, że podczas bitwy Miloš Obilić udawał nawróconego na islam zdrajcę i dostał się przed oblicze sułtana Murada. W chwili, gdy pozwolono mu zbliżyć się do sułtana celem zwyczajowego ucałowania stóp Miloš Obilić zabił go zatrutym sztyletem.Od jego imienia pochodzą nazwy serbskiego miasta w Kosowie, Obilić, klubu piłkarskiego z Belgradu – FK Obilić Belgrad i należącego do niego stadionu – Stadion Miloša ObiliciaMiloš Obilić, opiewany w ludowych pieśniach (m.in. Budowanie Rawanicy, Książęca wieczerza), i legendach, zaczął być również nieformalnie czczony jako święty. Jego kult funkcjonował nawet na górze Athos, chociaż żaden z lokalnych Kościołów prawosławnych nie przeprowadził jego procesu kanonizacyjnego. Do utrwalenia mitu Obilicia-mściciela Serbii, zwiastuna przyszłego zwycięstwa i wolności, wykonawcy aktu "zemsty sprawiedliwej", przyczynili się władyka czarnogórski Piotr II Petrowić-Niegosz w swoim utworze Górski wieniec oraz prawosławny biskup, kanonizowany w 2003 Mikołaj (Velimirović), w swoich kazaniach poświęconych bitwie na Kosowym Polu. Nie istnieją przy tym źródła historyczne jednoznacznie potwierdzające, że Obilić żył naprawdę.Imię Obilicia nosiło najwyższe wojskowe odznaczenie czarnogórskie, ustanowione przez Piotra II Petrowicia-Niegosza.

0 notes

lovacnaideje-blog · 6 years

Photo

Tommy Robinson true modern day heroe, freedom fighter and legend. You have published something that's very contraversal in the west for centuries and that's islam. To us islam is very known violent religion and we know that because we were enslaved by Turks for 500 years. Share this story and watch the full video link in bio to help us spread the story about Tommy. Follow for more @hunting_for_ideas Британија је влада из сенке која управља уз помоћ католичке цркве муслиманском вером и ствара модерно Отоманско царство како записано у историји ниоткуд се створише у малпј Азији тако сада и у Немачкој и Француској које ће бити управљачке силе европског калифата осим ако се неко не сети да их спаси, а занимљива информација Србија има више активних тенкова од Француске ал мањак људи да управљају тенком. Српски син Обилић је заклао Мурата! #Tommy #robinson #tommyrobinson #UK #England #quinn #london #luthon #Muslim #Muslims #terrorist #islam #britain #europe #germany #france #berlin #paris #jihad #serbia #military #free #freedom #speech #freedomofspeech #human #rights #prepare #fight #for #sloboda (at Europe) https://www.instagram.com/p/BnJw-hHlOcU/?utm_source=ig_tumblr_share&igshid=1frsywwp2t5ch

0 notes

dotkomnecenzurisano · 6 years

Text

У години када се руска војска 73. пут припрема да складно закорача Црвеним тргом у славу свих оних палих у борби за људску слободу, Србија само још једном доказује да не памти своје хероје. Живих сведока је све мање, комеморације посећују само још малобројни првоборци, а на антифашистичку борбу се гледа са подсмехом, као на неку бајку из прадавних времена или мит из доба ,,црвеног терора”. Непрекидан ток политичких бесмислица је, попут црне рупе, одавно прогутао све оне мале и обичне људе, све недужне жртве ратног вихора чија је судбина била таква, да своју животну причу окончају на најстравичнији начин. Баш о таквим жртвама сведочи концентрациони логор Црвени крст.

Логор Црвени крст Већ током првих дана окупације нацисти су оформили логор за ратне заробљенике Југословенске краљевске војске у магацинској згради коњичког пука “Милош Обилић”, смештеној у индустријској зони града Ниша, на широком простору иза Нишке тврђаве недалеко од железничке станице Црвени крст. По тој железничкој станици је потоњи концентрациони логор и незванично назван, иако je потпуна супротност човекекољубљу, милосрђу и вредностима које уз то име везујемо. Званично је оформљен под управом СС-a, под командом СС – капетана Хајнриха Бранта као Anhalter Lager des Nisch, a први заточеници пре уласка Немачке у рат са СССР-ом били су политичке природе јер су хапшени припадници демократских партија, предратне народни вође, пучисти и многи други као носиоци антинемачке политике (Небојша Озимић – Логор на Црвеном крсту, Народни музеј Ниш, 2012.) . Октобра 1941. године извршена су и превентивна хапшења. Заточеници су узети из редова најугледнијих нишких грађана да би својим животима јемчили за мир и послушност немачкој команди. У њих су спадали угледни нишки трговци и фабриканти, лекари и остали образовани људи. Логор је, такође, био и последња станица на животном путу око 360 Јевреја, којих у Нишу после средине 1942. више није било. Нишки логор се стално пунио и празнио, заточеници су масовно стрељани или интернирани у друге концентрационе логоре у Аустрији, Немачкој и Норвешкој. Процењује се да је кроз њега прошло око 30.000 људи, док је на оближњем брду Бубањ убијено преко 12.000, а праве размере овог злочина никада нећемо знати јер су пред крај рата нацисти покушали да прикрију своје злочине уништавањем материјалних доказа и архивских докумената. Сам логор се састојао од главне зграде затвора, дворишта и три помоћне зграде, ограђене логорском жицом са две куле осматрачнице. Вероватно најзначајнији догађај у логорској историји представља бекство логораша 12. фебруара 1942. године, које је прво масовно бекство из концентрационог логора у окупираној Европи. Заточеници из собе 12 су, предвођени студентом Бранком Бјеговићем, приликом редовне дневне шетње насрнули на немачке стражаре, а потом су голоруки оборили бодљикаву жицу којом је логор био ограђен. Слободе се домогло 105 заточеника, а на жицама остало њих 42. Након овог бекства је, у знак одмазде, на Бубњу стрељано 1.100 људи, а нишка фабрика смрти додатно је обезбеђена каменом спољном оградом са стражарским торњевима. Логор Црвени крст је расформиран 14. септембра 1944. године, а последња група заточеника је убијена у кругу логора, где су на зиду и данас видљиви трагови.

Сведок из куће смрти

Имао сам прилику да разговарам са Владимиром Јовановићем (93), председником Удружења заточеника концентрационог логора Ниш. За овоg постаријег господина, коме би на виталности позавидели и много млађи, нико не би ни помислио да је за време Другог светског рата био заточен у, чак, три концентрациона логора – логору Црвени крст у Нишу, логору Бањица у Београду и логору Матхаузен у Аустрији, у злогласној филијали Гузен II. Био је рад да са мном подели своја сећања, која преносим у целини.

– Ја за време рата нисам живео у Нишу, него у Крављу (Село 30 км удаљено од центра Ниша). Кроз моје село је прошла мања група бегунаца након 12. фебруара. Сећам их се, био је снег, а знате какав је наш народ, сељаци нису питали ни ко су ни шта су, него су помогли ко је колико могао. Ја сам у то време учио занат за крoјачког радника, па сам им крпио одела, били су све крвави и исечени од жица. Нисам ни слутио да ћу за две године и ја да будем затвореник у логору.

Године 1944, 16. Јула, Немци су опколили наше село. Покупили су све мушко од 15 до 55 година и отерали нас у логор на Црвеном крсту. Нико није знао зашто. (Као могући повод за хапшења, у литератури се наводи то што су у борби код Кравља и Врела, 13. јуна 1944. године, 9. српска бригада и Нишки НОП одред убили 55 и заробили 74 непријатељских војника, здружених јединица СДС, СДК и четника Драгољуба Михаиловића. Због тога су квислинзи блокирали села Врело, Кравље и Церје, похапсили и одвели у Ниш преко 200 људи. Други могући поводи су помоћ који су сељани пружили одбеглим логорашима 1942. године, близина територије на којој су дејствовали Сврљишки и Озренски партизански одред, али и самоорганизован отпор мештана тог краја Чегарском четничком корпусу чији су припадници често вршили разбојништва. Мирослав М Миловановић – Логор на Црвеном крсту,Институт ѕа савремену историју, Београд). Када смо стигли у логор, нико нас није ништа испитивао. Мене су сместили у собу број 6 на првом спрату, а из собе број 4, која је била поред, стално су одводили на стрељање. Из мог села су ухапсили 92 сељака, а 24 су одмах одвојили и више их нисам видео. Чули смо да су стрељани на Бубњу… свих 22 дана, колико сам провео у логору, очекивао сам исту судбину. Сећам се једном, ишли смо да захватимо воду у дворишту и срео сам једног свог кума из села. – По воду, куме? – питао сам га – Ма каква вода, куме – одговорио ми је – Нас ће да стрељају. После логора га нисам више видео. Нас су млађе често терали да захватамо воду у вешерници и да чистимо самице на трећем спрату. Жене у вешерници су нам давале по комад хлеба или цигарете, да убацимо оним несрећницима у ћелијама када стражар не гледа, нисам ни размишљао шта би се десило да су ме ухватили. После 22 дана су нас транспортовали вагонима за Бањицу. Имао сам 19 година.

У Бањици смо морали да идемо на рад, ако смо хтели да једемо. Посебно се сећам једног старијег човека, Влаје, био је далековид (Видовит), има тога и у књигама. – Ви ћете да идете негде далеко – говорио нам је, а ми смо му се, деца к’о деца, подсмевали. Неки од нас су се радовали, многи нису пре тога били ван свог села, мислили су да ћемо да идемо на рад у Немачку. Стално је причао – Пети, пети, пети – и то нам је било додатно смешно. На Бањици сам провео 33 дана, пре него што смо вагонима интернирани у Маутхаузен. (Био је то транспорт од 10. септембра 1944.)

Пре него што кренем да причам, морате да разумете шта је Матхаузен. То није један логор, то је комплекс, он има 49 подручних јединица. Ја сам био у у најгорој, Гузен 2 (In March 1944, the former SS depot was converted to a new subcamp, named Gusen II, which served as an improvised concentration camp until the end of the war. Gusen II contained about 12,000 to 17,000 inmates, who were deprived of even the most basic facilities.).

Путовали смо у блиндираним вагонима 7 дана, због тога што су у то доба савезници бомбардовали пругу. Није ми тешко пало што нисам имао хране, најгора је била жеђ. Пио сам капљице које су се скупљале на цевима на крову вагона. Многи стари и изнемогли, од рада на Бањици су у вагонима умрли. Када смо стигли у Маутхаузен, с обе стране стражари са керовима и бодљикава жица, па у карантин.

Тај логор, река и место се зову Гузен, најопаснија филијала. Добили смо сад штрафташ преко главе, Ein Hundred Tausend Drei und Zwanzig на руку. Нису нас тетовирали, животни век је у логору био 3 месеца, носили смо бројеве мртвих логораша. Касније сам видео да је на отпремном документу писало ,,уморити радом” . Четворица у кревету, даске, у 24 сата само 2 сата спавање, никада сва четворица за она два сата нису остали живи. Сваког јутра смо били по три-четири сата напољу, стојиш, пребројавања нека. За ручак смо добијали љуске од кромпира. Транспорт долази у логор, пењемо се у транспорт. Хладно, лежиш, без обзира на временске услове, стража и са једне и са друге стране, једно десетак километара нас возе, па опет истоварују све. Доле је фабрика месершмит авиона, а тамо горе, на брду, нека се вентилација копа, 16 сати на брду. Носио сам камен уз степенице смрти. Ако узмеш премали камен, капои те врате и натоваре дупло. Највећа је опасност била од оног ко носи испред тебе, колико ми је само пута камен пролетео поред главе. Па се појавио пегавац, и трбушни тифус… уништавање. Људи падају к’о крушке. Људи не могу више да поднесу, хватају се за бодљикаве жице да прекрате живот. Пођем и ја да се ухватим, али се сетим речи свога оца – Само кукавица може смрт да створи – и ја се повучем, заборавим шта је било јуче и наставим даље. Нисам се надао да ћу да останем жив, да стварам породицу – ни говора. Ја сам хтео само да видим како изгледа сунце, слобода, и да имам хлеб да једем, толико. Нисам могао више да издржим напор, зиму и глад и јануара 1945. године решим да се јавим на лекарски преглед, а ко је тамо одлазио, више га никада нисмо видели. Постројили су нас да стојимо, једну групу око стотинак људи, голи, минус четрдесет. Тог дана смо остали тројица (Истраживачи United States Holocaust Memorial Museuma сматрају да је оно што је Владимир преживео приликом јављања на лечење, заправо врста медицинског експеримента. collections.ushmm.org). Сместили су ме у бараку 32, а у бараци 31 су били они који су били за гасну комору. Делио сам кревет са једним Французом и за две недеље сам се мало опоравио. Видео сам да Француз нешто мува испод чаршава, а кад сам хтео да погледам, он ми није дао, крио се. Он је позлеђивао своје ране, лепио је на њих прљав папир, па је то урадио и мени, пљувао ми је на ране и размазивао. Лекарска комисија нас је обилазила једном недељно, два месеца сам био у болници пре него што сам се вратио на рад.

Логор је био опустошен тифусом. Задње недеље нисам ни могао да идем на рад, лежао сам у бараци. Пронео се глас да је логор миниран. Једва се сећам ослобођења, кроз прозор бараке који је био покривен ћебетом, видео сам да пролази неки тенк. Испузао сам напоље четвороношке и више се ничег не сећам. Пробудио сам се у америчкој болници у Линцу, у лудници. Провео сам по болницама 2 месеца, пре него што сам са групом људи побегао у Совјетску зону, јер смо чули да они одмах транспортују у Југославију. Осим мене, само се још један човек из мог села вратио, стигао је пре мене јер је био здравији. Моји су ми у то време давали парастос, нису знали да сам жив. Када сам стигао, лице ми је било толико искривљено, да отац није могао да ме препозна. Причао је по селу да нисам његов син. Сви лекари су ме отписали, лечио сам се у лековитом блату у бањи Топило. Питају ме деца да ли мрзим Немце- не мрзим. Времена су била таква, зашто да мрзим децу? Шта је било – било је, зашто да се ми сада убијамо јер су наши стари грешили негде?

Дехуманизација

Наду да логор и његове жртве неће бити заборављени, буде људи попут Александра Марковића, студента сликарства завршне године Факултета уметности у Нишу. Он је својим циклусом радова под именом ,,Дехуманизација” обичном човеку покушао да приближи страдалништво заточеника концентрационог логора Ниш.

,,Предмет мог ликовног истраживања јесте човек и његова унутрашња вредност. Инспирација долази пре свега од посматрања људи и уочавања њихових карактеристика. Проучавањем говора људског тела и физиономије лица покушавам да представим психолошко стање у човеку, његов карактер, емоције и искуство. Тежим ка томе да пренесем свој доживљај тог човека и желим да посматрач то може да осети и доживи. Од класичних портрета, који су у себи носили одређену атмосферу и социјални моменат, дошао сам до теме страдања људи у концентрационом логору. Наиме, сам Други светски рат је период стравичних догађаја и страдања огромног броја људи, тренутак у историји препун бола, патње, неспокојства и перманентне борбе за слободу и живот. Управо тај аспект овог периода био је инспирација и суштина коју сам желео да прикажем. Поред преношења свог доживљаја ове теме, желим да постигнем још једну димензију, а то је универзалност. Циљ је да посматрач може да доживи слике и те јаке емоције и да се идентификује са тим страдањима, болом, патњом и осталим осаћајима које слике преносе” , рекао је Александар.

Јован Ристић , Ниш

Владимир Јовановић, сведок из куће смрти У години када се руска војска 73. пут припрема да складно закорача Црвеним тргом у славу свих оних палих у борби за људску слободу, Србија само још једном доказује да не памти своје хероје.

#banja #Banjica #Bolnica #bubanj #Cerje #crveni #Guzen #Kravlje #krst #kukavica #Linc #ludnica #Mauthauzen #milos #NIS #Obilić #svedoci #tifus #Topilo #trg #vojska #Vrelo

0 notes