#niko kao ja

[wardancefm]

Track of the Day;

Niko Kao Ja - Šarlo Akrobata, 1981

From Paket Aranžman

https://www.youtube.com/watch?v=vVeMNsl1MSk

— My Instagram —

[sanjarka]

i love public transport. i love public transport. i love public transport. i love public transport. i love public transport. BUT GIVE ME HUGE SUITCASE AND I'M KILLING EVERYONE.

[bunny-banana]

otvaram svoj google docs odmah mi je muka

[haveyouheardthisband]

[cigarete-i-poezija]

Mjesec juni,

Muško mentalno zdravlje,

Zabranjena tema,

Za mnoge,

Počevši od mene,

I moga oca,

Koji je plakao,

Onog dana,

Kada sam mu rekao,

Kada se neko ubije onda se svi pitaju,

Zašto se nije nikome obratio,

Veći strah u očima u životu nisam vidio.

I dan danas žalim te riječi,

Jer svaki njegov pogled,

Kada me gleda dok pušim cigaretu,

Ispunjen je strahom...

Dugo vremena sam razmišljao,

O tome kako bi bilo da odem,

Jer ja,

Nemam kome da pričam o tome kako sam,

Potiskujem emocije,

Kao i većina muškaraca,

I svoje traume i rane liječim,

Kroz alkohol i cigarete.

Smršao sam deset kila,

Ali dobro sam,

Nemam vremena da razmišljam o depresiji,

Jer ipak,

To bješe šala mnogima,

I zajebancija koju niko ne shvaća ozbiljno,

Jer baš tako,

Ni ja nisam shvatio zašto je alkohol rješenje,

Do onog dana kada su mi javili,

Da je čovjek,

Koji me je odgojio,

Borio se sa demonima,

Za koje ja nisam mogao ni zamisliti da postoje,

I tako to bješe,

Kroz osmijeh i veselje,

Odluči oduzeti sebi život,

U nadi da će pronaći mir,

Koji na ovoj zemlji nije mogao naći...

Ali po riječima mnogih,

To je izlaz koji koriste samo kukavice,

I naravno ja ga ne krivim,

Čak ga i razumijem zašto je to uradio,

Plakao sam,

Ne mogu reći danima,

Jer evo plačem već četvrtu godinu otkako ga nema,

Ali dobro družimo se,

Kada mogu uzmem nam po pivo,

I kutiju cigareta,

I sjedim na njegovom grobu,

I pričam mu o svemu što se događa otkako je otišao.

Molim vas,

Nemojte ići,

Ako vaše vrijeme nije,

To nije rješenje,

Ja sam mu oprostio,

A i ako ga ima nadam se i da je Bog oprost mu dao,

Plačite,

Vrištite,

Smijte se,

Zovite,

Volite,

Pričajte,

Molim vas,

Ostanite ovdje s nama,

Naći ćemo rješenje,

Zajedno ako treba,

Budite jaki,

I pustite suzu kada je teško,

Plakati je zdravo,

I pričajte s voljenim ljudima,

Pitajte kako su,

Onako iskreno a ne iz čistog bontona,

Puno ljubavi šaljem svim muškarcima koji prolaze kroz teške trenutke,

Vidim vas,

Čuvajte se i budite dobro.

[osetivajb]

Zar sam stvarno prošla?

Možda je muškarcu mnogo lakše ovo da prizna, nego jednoj ženi kao što sam ja. Naglašavam ti ovo kao što sam ja. Jer ti najbolje znaš kakva sam. I sad kao nešto dramim, ne razumem zašto si srećan i šta ona traži pored tebe. Kao da ti lično ja nisam poželela tu sreću i nastavila dalje. Jer prošao si me. Stvarno. Ne želim te više, ali očigledno nije dovoljno. Jer ne želim ni da mi se nikad više ne vratiš. Jel razumeš smisao ove rečenice? Ni ja. Ali svakako ti i ja nikad nismo ni imali smisla. Ni naša ljubav, ako je uopšte bila ljubav. Ni naše danas, koje nikad nije imalo sutra. Ali uvek smo živeli za ono naše juče, kako to, ne znam. Ali živela sam mnogo više to juče sa tobom, nego ovo danas bez tebe. I svako to naše juče mi sada deluje tako daleko. I sva ta naša sećanja, uspomene i trenuci koje smo proveli zajedno mi se podsmevaju danas i govore mi da u mojoj budućnosti ti ne postojiš. Mene nikad niko nije činio tako srećnom kao ti. I niko me nikad nije razumeo. Nikad. I bila sam ubedjena da nikad neće. A onda si došao ti. I razumeo si me. Čak i onda kada ni samu sebe nisam razumela. I samo jednom si bio ljut na mene. One noći kada smo mi prestali da postojimo. I te noći me prvi put nisi razumeo. I znala sam da je to naš kraj. Nisi me uplašio ljut, ali jesi srećan. Sa njom. Ali želim da znaš, ako ikada pročitaš ovo, da je postojao period kada bih radije imala tebe pored sebe nego ove reči. Ali sada su mi i one dovoljne. I želim ti da nikada ne moraš da misliš ovoliko o nečemu, koliko ja mislim o tebi. I da, za mene jeste bila ljubav.

[tijanatasmaric11]

Zaljubila sam se u onog koji me u zivot zaljubljuje.

Jel vam se desilo nekada u zivotu da vam neka osoba totalno promeni zivot, udje u njega neocekivano i napravi totalni preokret i od tada pa nadalje zivot vam ima drugaciju dimenziju i drugaciji pogled, da ste u necijim ocima videli sve. Vas, vasu zajednicku buducnost, ljubav, srecu.

Naveli ste jedno drugo na ludacke planove u vezi vas jer samo ljubav moze bezlimitno navesti na to.

Uhvatila sam mu pogled jer sam lepa, odusevila jer sam pametna, zaljubio se jer sam ga razumela a zavolela sam ga jer me ucinio boljim covekom. Postao si mi nesto najlepse sto imam nocima kada sam bila najusamljenija zena nocima , fizicki nisi pored mene ali srcem si vise tu kao niko do sada.

Postavio si standarde u hemiji, ludosti, smelosti, mladosti,

Postavio si mi standarde u brizi, razgovorima, u svakom pogledu na bilo koga drugog.

Zbog njega sam naucila koji osecaj trazim i kakvo ponasanje zelim. Da nikada ne bi trebala pristati na malo kada znam da zasluzujem sve.

Sa tobom sam pocela voleti i davati i vise od toga koliko volim.

Volis me sto sam drugacija, sto si drugaciji i sto me pazis i sto svaku moju nesigurnost pretvaras u posebnost. Pokazao si da ljubav ne mora da boli nego da bude lepa. Trudis se da budem najvoljenija, volis sve sto ja volim. Dobijem zelju sa budem najbolja verzija sebe zbog tebe.

Onog pravog prepoznas po tome kako pamti detalje,kako brine da te ne rastuzi, ti si primecivao kada bih promenila mindzuse, pitao bi me svakog jutra kako sam spavala a svake veceri bi cekao da zaspim prva. Utesio bi me kada nisam sva svoja, razveselio kada mi do smeha nije bilo.

Cekam te da lezis na meni, pa da ti prolazim prstima kroz kosu, da mi pricas kakav ti je bio dan, pa da uvece idemo u bioskop a zavrsimo u krevetu jer u 4 zida je najlepse. Da se svadjamo i mirimo, trpimo i ljubimo, da tvoji problemi budu i moji, jer dvoje trebaju biti jedno oduvek. Da se imamo, volimo,razumemo i znamo. Eto toliko

Daljina pokaze da je ljubav posebna, upoznas drugacije, naucis vremenom biti strpljiv, razuman, primecujes detalje, pamtis navike…

Daljina je mala cena i da si kilometrima daleko ali znam da ona stanica nikad vecoj ljubavi nece svedociti i duzem zagrljaju ucestvovati.

B.

[pisac-u-tami]

Danas dok sam bio na poslu, sjetio sam se tebe, i ne znam zasto sam se bas tebe sjetio, ali sam imao potrebu da napisem nesto o tebi. Uvijek sam mislio da ce moje pisanje, dobiti knjigu i da cu tu jednu sa posvetom pokloniti tebi, ti si uvijek vjerovala u mene i u moje pisanje, toliko si zeljela da napisem knjigu, a ja knjigu nikada nisam napisao, poceo sam ali nikada nisam zavrsio. Sjecas se koliko si mi govorila da je trebam tu knjigu, da knjiga treba mene, nikada ti nisam znao pokazati da sam zaljubljen u tebe, i ako si mi 3 puta davala sansu i vjerovala mi u ljubav koju sam ti obecavao a nikada nisam mogao dati, ne zato sto sam bio sebican vec ti si bila prava osoba samo ne za mene. I nakon svih tih godina pamtim te kao nesto najbolje sto mi je zivot donjeo, nikada niko nije vjerovao u mene toliko kao ti, i znam da ovaj tekst nikada neces procitati, ali te zelim zamoliti da mi oprostis, nisi ti bila kriva, vec ja. Ti si bila najbolja ali vrijeme je bilo pogresno, srce mi je bilo slomljeno i nisam znao kako da te volim, pa sam krvario po tebi, zao mi je sto sam te toliko jako povrijedio. Prve ljubavi ne ostaju u lijepom sjecanju a ja sam toliko zelio da ti ja budem lijepo sjecanje a pretvorio sam se u nocnu moru. Ne znam gdje si poslije svih tih godina, gradova, ali se zaista nadam da ti je crna i dalje omiljena boja, da jos uvijek volis crne ruze. Nadam se da si sretna onako kako si zasluzila da budes, i da se jos uvijek najljepse smijes.

Ig: Pisac_u_tami_

[belog-grada-crna-princeza]

[28.07.2024.]

"Razumi me. Nisam ja kao običan svet. Imam svoje ludilo, živim u drugoj dimenziji i nemam vremena za stvari koje nemaju dušu." - Čarls Bukovski

I posle toliko godina.. ne znam šta da očekujem od sebe. Znam samo da mi je na momente koža pretesna, da mi tada na licu piše sve ono što niko ne čita, da im svojim pogledima vrištim u lice, "spasite me", usne razvučene u osmeh sakrivaju sve to i lažem se, u redu je. A šta (mogu) da urade, u to nisam sigurna, ili je i to laž koju gutam umesto tableta jer. Nisam. Bolesna. I nema svrhe i ne sećam se skoro ničega iz tog perioda, a opet možda sam jedino tad bila kao "dobro". Menjam raspoloženja na nekoliko minuta i jedna neodmerena reč, jedan hladan pogled, jedan film koji se pokreće u mojim moždanim vijugama me bacaju u ponor, i kako? Kako? Kako to izdržati? Hajde mi kaži, kako živeti u ovoj glavi? Umem da odglumim ulogu, samo vidiš u meni raste bes, mržnja, prezir prema svetu koji tapše na kraju te scene i još veći prezir prema onoj koja me osuđujuće gleda iz ogledala, u mraku, kada se zavese spuste. A kad bi upoznali nju, ne bi je voleli, ne vole je, beže od nje i sklanjaju poglede; mislite da ja ne bih pobegla? Osuđena sam na nju, pogrešnu, nikad neće biti prava, nikad vam neće biti po meri(lima). Hajde reci, koga da izaberem? Ako me voliš, ne spašavaj me(ne), heroji m(en)i nisu potrebni. Ovakve kao ja se uvek snađu. Spasi nju, njoj je potrebnije; zavoli je takvu, nesavršenu, nepromišljenu, neuklopljenu. Nauči je da se prepusti, ona će umeti da veruje da ćeš je uhvatiti kad krene da pada, još uvek ne vidi ništa osim dobrog na ovom svetu. Oni je zbog toga lome na delove, žele da unište u njoj isto ono što su drugi uništili u njima i to je taj začarani krug, ona zariva očnjake u svoje meso jer ipak se svete samo slabi. A valjda se sveti i sebi, jer nije uspela, da ih spasi od njih samih. I možda ni ti nećeš, ne možeš, spasiti me od mene same. Znam(o) kako se ta igra završava, zar ne? Skoro je godina prošla, od kako sam otišla i od one koja je jedina videla sve, nikad se nisam ni šminkala kad sam je viđala, znaš li? Nisam se sređivala za nju, nekad se nisam čak ni češljala, želela sam da joj pokažem svu ružnoću u sebi i gledam kako zgađeno sklanja pogled. Umesto toga, u njenim očima, rečima, postupcima, videla sam samo ljubav i nežnost i beskrajno razumevanje u koje sam želela da se ogrnem i zauvek ostanem tu, sakrivena od celog sveta. Nije bilo dovoljno, kao što mi je i rekla da neće, jer ja moram da želim da mi se pomogne i možda je vreme da pogledam istini u oči. Ne znam kako da prestanem da potapam brodove koji dolaze da me odvuku na obalu, a previše se plašim da sam potopila i onaj poslednji. Sada kada plivam iz sve snage, možda je uzalud, možda je kasno... Molim te, oprosti mi, nemoj me kriviti ako odustanem, a još važnije: nemoj ni sebe. Jer to ja tebi nikad ne bih oprostila.

-Katarina

[legallybrunettedotcom]

šarlo akrobata - niko kao ja (yugoslavia new wave/post punk)

[aamll]

kada sam izgubila tebe

znala sam da život neće biti kao prije

ali niko me nije upozorio

kako boli osjećaj

da stvari koje smo radile zajedno

ja moram da nastavim sama

🤍

[nije-mi-nista]

jednoga dana

napisaću ti knjigu

o noćima provedenim sa tobom

poljupcima kojima si me budio

pesmama koje si mi posvetio

slatkim lažima

da ćeš zauvek biti tu

jednoga kada

kada napišem knjigu

o tome koliko sam te volela

kako te niko neće voleti kao ja

koliko sam ti verovala

znam da ćeš se kajati

što si me izgubio

[nostalgicandecko]

Priznanje

Hoćeš istinu?

Nisam isti čovek posle onog što se desilo

Možda sam to prekrio osmehom

I rekao sebi da sam dobro

Ali istina je da me je sve što se desilo promenilo

Od tog trenutka ne pišem više

Barem ne kao što sam pre

Nekako su sva moja osećanja pala u vodu te noći

A zamalo da i cveće koje je bilo namenjeno tebi završi u reku...

Krenuo sam da radim na sebi

Da postanem bolja verzija sebe

Kao da sam ja nešto pogrešno uradio

Kao da je loše to što sam se trudio za nas

Ali nije bitno čija je krivica

I znaš

Koliko god sebi mogao da kažem da se fizički osećam bolje

Jer su se desile neke velike promene

Ne mogu reći da se to desilo i sa mojim mentalnim zdravljem

Barem tek to sada vidim

Jer sam morao da ugasim svoja osećanja

A samim tim su otišli i moji citati

Pa i neki ljudi

Sveo sam svoj krug prijatelja na minimum

I mislio sam da je to okej

Da mi ne treba niko više

Ali istina je da sam sve vreme lagao sebe

Trebaš mi ti

I nedostaju mi ljudi sa kojima sam pričao po ceo dan

Jer upravo to je činilo onog pravog mene

Ali ne mogu da vratim vreme unazad

A i da ga vratim ishod bi bio isti

Jer sam jednom i sam rekao da ako je ishod isti

Da li je bitno kojim putem idemo

Šta god ja uradio

Na kraju bi se desilo ono što se desilo

I to nije do mene

Nije moja krivica

Ali ipak boli

Za kraj

Jedino mi ostaje da kažem

Jebiga, to je život

Da nastavim dalje

I nadam se

Da ću sreću pronaći negde drugde

Kao što si je ti već pronašla

~ D.K.

[osjetimojubol]

Čije ćeš oči sanjati?

kako da drugima kažem da mrzim taj osjećaj kada znam da si nekoga voljela prije mene?

i to ne malo nego onako kako niko ne bi mogao opisati, ono što neki neki ne sanjaju, onako kako neki nikada neće moći

kako da im opišem osjećaj kada znaš da nikada nećeš moći biti baš kao ta osoba

DA, ta osoba

kažeš da si ga možda samo precijenila i da nikada u stvari nisi ni imala neku konverzaciju sa njim

ali opet znaš da bi mu dala sve

dala bi mu svoje tijelo

svoju nevinost

svoje usne

svoje grudi

svoje srce

a najgore, svoju dušu

u stvari kada razmislim i dala si mu svoju dušu

samo je on nije prihvatio jer te nije vidio kao takvu

nije te htio pogledati

a šta da je htio?

šta da je htio da te iskoristi

šta bi ti uradila

sigurno bi skinula svoj svileni džemper

legla na njegov krevet

ljubila ga kao da nikada više ljubiti nećeš

kako da ti opišem osjećaj koji sada imam

zamišljam te slike, možda ih budem sanjao

da sada dođe, da li bi me prevarila

da li lažeš da kada ga vidiš u gradu

ne osjećaš ništa o stomaku

da li lazeš da sam ja tu pored tebe samo da ti dam svoje tijelo

a njemu bi puno više dala

puno više si mu i dala

kažeš da ga nema više nikako u tvom srcu

da je on samo ružna memorija

ali činjenica je da ćeš njega uvijek voljeti više nego mene

kada ti ljubim usne, vrat, grudi

kada ti dišem ispred usana i uha

da li zamišljaš njega ili samo mene

ti kažeš da ne bi to radila da ti se ne sviđam

ne znam, žene su čudne, pogotovo sada u ovim godinama u kojima smo mi

hoćeš li me poželjeti kada odem sutra na more?

hoćeš li misliti na mene ili na njega?

čije ćeš oči sanjati?

[svitac-zemlje-mraka]

Uspeh

" Mrzim što se smeju,

Kad dobiju ocenu za mene bednu,

Kad dobiju visoke pozicije,

Kad dobiju diplome i priznanja

A za život ne mare

Misleći da je samo kazna,

I mrzim kad moram da aplaudiram

I da se lažno i ja smešim,

Kad znam da za život nisu spremni

I znam da ne grešim,

I valjda će jednom shvatiti

Da jedan par očiju koji sija

Kao da se zvezde u njima ogledaju,

Jedna stara kifla

Koju delite na sto delova pa se radujete svakom,

Jedna ruka sa kojom ćete plesti

Ruku kroz ruku,

I jedan osmeh s kojim se

Zaboravi na svaku muku,

Ma i onaj vetar

Što ti donosi njen miris,

I ruža onog dečaka

Što siromašan prodaje

A blista kao iris,

Su dovoljni za sreću,

Za tebe, i za mene

Za sve nas

Koji stojimo na ovoj kori,

I ne znamo da nas niko nije naučio

Kako se voli,

I zato te po ko zna koji put molim,

Budi srećan,

Dok još postojiš."

4. 7. 2024.

V. J.

[hodajuciputevimacudesa]

Autobuska stanica

Malo ko priča o periodu nakon raskida kada suze presuše. O onim danima kada više ne boli u duši i srcu ali taj bol biva zamijenjen sa prazninom koja nikako da se popuni. Rupa je iskopana i sada ne znaš na koji način da je zakopaš ponovo. Praznina ili rupa ili prazan prostor je najbolji mogući opis, bar u mom slučaju. Jer neko je tu bio, fizički i psihički i emotivno a sada ga nema. Skoro nikako. Šta sad uraditi sa tom prazninom? S tim mjestom koje je neko napustio preko noći.

Najbolji opis bi po meni garant bio situacija kada sjediš na autobuskoj stanici i čekaš prijevoz ali ne znaš u koje vrijeme dolazi autobus za tvoju željenu destinaciju. Jer ti čekaš da ti se rane zacijele. Čekaš da ti ne bude više tako pusto. Čekaš da ti ode i ostatak to malo tuge što živi u tebi. Čekaš da saznaš kuda ćeš. Tužan nisi što busa nema jer nisi ni znao u koji ćeš ući. Nisi očekivao ništa. Ali šta da radiš na autobuskoj stanici kada ne znaš gdje ti je završna odrednica a ni kako doći do kuće? Pa onda samo sjediš i čekaš. Razočaran što još uvijek nema tablice na prednjem staklu autobusa sa nazivom područja koje željno iščekuješ, ali zapravo na kraju dana ne znaš ni šta istinski želiš. Pa radi toga gledaš ostale putnike dok sjediš i razmišljaš. Pust i dosadan. Neispunjen i ogorčen. Nezadovoljan i rasterećen. Unesrećen i očajan. Na autobuskoj stanici.

Volim te a ne znam zašto. Ne želim da te ikada više vidim a svaki put kad zamaknem iza bilo kojeg ćoška razmišljam šta bi bilo kada bih tebe srela. Želim da druge gledam i sanjarim o njihovim očima ali ne mogu prestati o tebi razmišljati i sjećati se kakve su tvoje usne. Govorim kako ne volim hladne i plave oči a znam da su tvoje takve i bile su mi najdraže. Nije me briga koja će ti iduća djevojka biti a od svake druge mi se učini baš ona s kojom si prije imao nešto. Planiram svoju buduću karijeru i uvijek mi naumpadne mogućnost da jednog dana po potrebi posjetiš moju ordinaciju. Smijem se na tuđe fazone i sjećam se kako sam se smijala prije samo kada pomislim na tebe. Ne tugujem a samujem okružena ljudima. Svaki put kada odgovorim tačno na pitanje profesora sjetim se da si ti govorio kako se slabo snalazim ali dobro bubačim. Nema situacije kada se osramotim a da se ne sjetim tvojih izazivanja da sam smoto. Kada se osjećam lijepo a niko mi blizak kompliment ne udijeli sjetim se kako si ti gledao kroz mene. Čim na meni neko istakne djetinjastu stranu u glavi mi odzvanja tvoje napominjanje da život nisu leptirići i cvjetići. Ispravljam leđa i vječito se sjetim kako su postala čvršća jer tebe više nema da ih štitiš. Dani prolaze kao voda. Svaki je isti. U svakom si ti. Iako ti glas nisam čula više od mjesec dana. Zanima me šta radiš a da te vidim na ulici pobjegla bih od tebe. Svojim si strahovima obojio mene i sada ja gradom hodam kao tvoj autoportret. Na mene si prenio svako zarazno nezadovoljstvo. Otišla sam od tebe i samoj sebi razderala ranu. Odnosno ja sam samo završila ono što si ti započeo.

Dani su prazni i više nego ikad prije slijepo prolazni. Vrijeme nikad brže nije bilo. Sjećanja su mutnija nego što su ona i prije njih. U meni sunce nije zasijalo otkako se ti njime nisi ogrijao. Smijem se a plače mi se iako ni suze ne mogu pustiti. Nisu mi teška prsa ali nikad se praznije nisam osjećala. Kao da vide kroz mene. Poput stakla ili bistre, pitke vode. Stijene obrušene na pleća moja sam davno otresla sa sebe, sada samo hodam polako sa probodnom ranom. Nije mi teško ni bolno. Samo mi je svejedno i monotono. Prazno i mizerno. Šuplje mi je srce dok sjedim na autobuskoj stanici i gledam da li ti sjediš i na jednom od sjedišta.