#o nedelji

[putovanja-i-osecanja]

Žiča

Danas sam u Žiči…umesto da napišem nešto o manastiru postaviću deo teksta Davida Albaharija o davno izgubljenoj nedelji koja nam je svima tako potrebna…"Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi. Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava. Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime…:

[astrowhitelion]

NEDELJNI HOROSKOP od 26.12.22 do 02.01.23

Dođosmo do zadnje nedelje u ovoj 2022 godini. Ova nedelja je posebna, jer u sebi nosi završetak jednog ciklusa i početak narednog. U ovoj nedelji ćemo imati pomešane emocije. Sa jedne strane smo tužni, jer se jedan ciklus završava, a sa druge strane smo euforični i jedna čekamo novi početak. Generalno, u ovoj nedelji, većina ljudi podvlači crtu i sumira rezultate koji su postignuti. Ovo i jeste nedelja, kada treba ozbiljno da se posvetimo postavljanju planova i ciljeva za narednu godinu.

Ovih dana se nalazimo u procepu između starog i novog. Zato je zanimljivo, kada vidimo da je na početku nedelje mlad Mesec u Vodoliji, u znaku koji je okrenut budućnosti i novim planovima. Sa druge strane Mesec je u istom znaku sa Saturnom, sa kojim će na kraju dana da napravi konjunkciju. Na ovaj način, nam Saturn suvladar ovog znaka poručuje da je važno da osvestimo šta je to što prenosimo u narednu godinu. Da li je ostalo nezavršenih poslova i težine koju nosimo sa sobom? Saturn, uvek govori o starim nezavršenim poslovima, koji se moraju, kad tad završiti. On govori o karmi, odnosno o rezultatu naših nekadašnjih akcija. Međutim, pre ovog aspekta koji će biti na kraju dana, Mesec će prvi aspekt u ponedeljak imati sa Marsom. Prvi aspekt, označava inicijalnu energiju od koje sve kreće. Zato će nam ovaj dobar aspekt između Meseca i Marsa doneti hrabrost, borbeni duh i originalnost. Sa Marsom koji nas podržava mi možemo da imamo dovoljno energije da završimo sve svoje poslove. Upravo zbog toga je važno da u ponedeljak donesemo odluku da ćemo biti istrajni i dosledni u svemu što radimo! Vodolija nam donosi nove ideje i uvide, koje će nam pomoći da budemo efikasniji, nego što smo to inače. Bilo bi dobro da potražimo pomoć ili savet od nekog dobrog prijatelja, koji će nam rado izaći u susret.

Utorak je dosta opušteniji dan od prethodnog dana, iako je pod vladavinom Marsa. Mesec će preći u znak Riba i doneće nam malo sete i potrebu da budemo sami. Posebno će ova samoća i duboko preispitivanje, prijati svim vodenim znacima. Vreme je da se prepustimo mašti i vizualizaciji. Vizualizacija je vrlo moćna tehnika, koja može da nam jako pomogne. Važno je samo da je koristimo svesno i sa pravom namerom. To zapravo znači da možemo sebe da vidimo u mnogo boljem svetlu i okolnositima, nego što je to realno stanje. Ako tu pozitivnu sliku zadržimo dugo u sebi, ona će se i ostvariti. Problem je kada sebe zbog straha vidimo u težim situacijama, jer će se i to ostvariti! Ono što vidimo u svojoj glavi to ćemo i privući! To je Zakon privlačenja. Sada kada je Mesec u Ribama mi smo mnogo više otvoreni ka imaginarnom svetu, koji ima veliku moć. Samo treba tu moć da koristimo na ispravan način.

Sreda, nam donosi romantični zanos i ushićenost. Venera u Jarcu će napraviti lep sekstil sa Neptunom u Ribama. Obe planete govore o ljubavi. Neptun je viša oktava Venere i govori o Božanskoj ljubavi, što je najviši kvalitet koji možemo da doživimo. Ovo je velika sreća za osobe rođene u znaku Jarca, kao i za ostale zemljane znakove Bika i Devicu. Venera nas na ovaj način inspiriše da osetimo i doživimo duboku ljubav. Ljubav nema granice. Zato, ako je osoba koju volite daleko od vas, ona će vašu emociju da oseti i prepozna. Ono što mi iskreno osećamo u svom srcu će naći put do osobe kojoj je ta ljubav upućena. Vreme oko Nove Godine je vreme za darivanje. Vreme je da pripremimo poklone za sve osobe koje volimo. Poklon može da bude materijalan, ali i nematerijalan, kao što je to lepa misao koju nekome šaljemo! Na kraju dana će Mesec da stigne do Neptuna i sa njim će napraviti konjunkciju. Ovo će nam samo doneti još više finih osećanja, kao i sjajnu intuiciju. Mnogima će možda sve ovo biti previše intenzivno i prosto neće znati kako da se ponašaju. Ako spadate u tu grupu ljudi, koja ne može o svojim emocijama otvoreno da govori, onda dozvolite sebi da se dobro odmorite i naspavate. Oputite svoje telo i mišiće, jer svaka blokada emocija će se kasnije manifestovati, kao spazam, grč u vašem telu. Zato iskoristite ovaj dan da zakažete masažu ili odete na bazen. Bavite se svojim telom, jer ćete tako odblokirati i svoje emocije. Sa druge stane, osobe koje su previše osetljive i emotivne će imati odličan dan da budu kreativne, lagane i srećne. Uživajte u svom čarobnom svetu, jer vi razumete tajne života. Kao što sam rekla na početku teksta, ova nedelja je odlična za sumiranje svih starih iskustava i kreiranje novih planova. O tome nam govori i Merkur, koji će na samom kraju godine u četvrtak 29.12 da krene retrogradno u znaku Jarca. Uradite rekapitulaciju svega što ste do sada uradili i otklonite greške koje ste ranije pravili. Merkur čim krene retrogradno će napraviti i konjunkciju sa Venerom, pa nam je i to znak, da treba da postavimo svoj novi biznis plan za naredni period. Treba da razmišljamo o finansijama i o tome kako da ih popravimo. Znak Jarac ukazuje da to treba da bude realan plan u skladu sa našim trenutnim mogućnostima. Međutim, moj je savet da postavite cilj koji je viši od vaših sadašnjih realnih mogućnosti, jer će vas to dodatno motivisati da rastete, učite i da se razvijate. O tome nam govori i Jupiter koji je prešao u znak Ovna. Jupiter nas podržava da rastemo i da se širimo. Zato, napravite plan koji će vas motivisati da pomerite svoje granice. Napravite plan da u sledećoj godini vi budete lider u svom životu, a ne sledbenik drugih. Biti sledbenik je stvar inercije i to je lako. Biti lider sa druge strane znači da moramo da budemo inovativni, hrabri i da smo spremni mnogo da učimo.

Zato nije čudo što u istom danu, u četvrtak i Mesec prelazi u znak Ovna, gde će odmah sresti Jupitera. Mi smo spremni da ispravimo sve nedostatke i da hrabro idemo u nove pobede. Pobeda je, kada svoja stara uverenja zamenimo za nova. Petak

I dođosmo do 01.01.23 godine! U Novu Godinu ulazimo sa Mesecom koji je na samom stepenu svoje egzaltacije na 3 stepenu Bika i pri tome je u trigonu sa Suncem. Jako lepo znamenje na samom početku godine! Ovo je znak da ćemo uspeti u ovoj Novoj Godini da materijalizujemo mnoge stvari koje smo sebi zacrtali. Mesec će istog dana stići i do Urana u Biku, pa je ovo lepa slika druženja i okupljanja. U dobrom društvu i dobrom raspoloženju ćemo ući u godinu koja je pod brojem 7, što je Uranov broj. Ova godina nam obećava mnogobrojna iznenađenja, ali i puno mogućnosti da materijalizujemo svoje želje. U to ime ja vam želim mnogo sreče i najuspešniju godinu do sada!

[balkanskapravila1371]

Jeton Neziraj: „Saopštenje o Nedelji kosovskog pozorišta u Narodnom pozorištu u Beogradu je deo umetničko – istraživačkog projekta“ - Kultura - Dnevni list Danas

https://www.danas.rs/kultura/jeton-neziraj-o-saopstenju-za-javnost-sta-fali-jeziku-susedne-zemlje-cemu-sva-ta-uzbuna-cemu-sva-ta-nacionalna-paranoja/

[astrolognevenkablazik]

Astrologija i 7 smrtnih grehova

Sada ćemo malo kratko da filozofiramo oko 7 smrtnih grehova i 7 klasičnih planeta iz ugla Tradicionalne Astrologije… Uvek imamo sličan obrazac sa brojem 7 : 7 dana u nedelji, 7 sveća jevrejske Menore, 7 delova jevrejskog heksagrama (Davidova zvezda, Solomonov pečat, itd.) 7 kao srećan broj, itd. Dve glavne grupe “7” o kojima uživam da proučavam su naravno 7 smrtnih grehova Tome Akvinskog u…

[radiogornjigrad]

Ana Nikvul: ESEJ O STRASTI

OSMI DAN U NEDELJI . Bila je nedelja. Rekao bi čovek, pa šta, nedelja ko nedelja, dosadan dan za odmor.Međutim, varate se ako mislite da je taj dan bio kao i svaki drugi.Nigde nikoga u gradu.Ručak se već davno svario.Gleda se neki film koji bi trebalo da bude zanimljiv, jer nedeljom su naredili oni sa tevea da gledamo taj jedan jedini film i da nam bude valjda lepo.Svi se spremaju za kupanje, kao…

[zanimljivaekonomija]

NOĆ ISTRAŽIVAČA 29. i 30. septembra u 24 grada

Najveća i najatraktivnija naučna manifestacija u zemlji, Evropska noć istraživača, biće održana 14. put od 29. do 30. septembra od 16 do 22 časa u 24 grada širom Srbije. Slogan ovogodišnje manifestacije je „Svetlost nauke“, a kao i svake godine programi su potpuno besplatni za posetioce. Kako je istaknuto na današnjoj konferenciji za novinare, Evropska noć istraživača dešava se u isto vreme u 26 zemalja Evrope. U Srbiji će biti održana u Beogradu, Čačku, Kragujevcu, Kruševcu, Trsteniku, Nišu, Leskovcu, Ranovcu, Rekovcu, Negotinu, Zaječaru, Novom Sadu, Kikindi, Inđiji, Šapcu, Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši, Jagodini, Paraćinu, Svilajncu, Despotovcu, Ćupriji i Pirotu. Zagrevanje za glavni deo manifestacije već je počelo, pa u petak, 22. septembra, učenici OŠ „Jovan Popović“ u Beogradu pripremaju zanimljive eksperimente koje će pokazivati posetiocima između 11 i 14 časova, a u nedelju 24. septembra u TC BIG od 17 do 20 sati naučnici Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ demonstriraće šta se desi kad astronom, matematičar i fizičar odluče da naprave trajni zapis, da li se gvožđem mogu izrađivati fotografije i kako sunce stvara umetnost na platnu ili papiru. Naučni klubovi širom Srbije spremili su atraktivne sadržaje u nedelji istraživača koja počinje 25. septembra i traje cele sedmice, zaključno sa velikom završnicom u Noći istraživača.

Evropska noć istraživača organizuje se uz podršku Evropske unije, sa ciljem da na zanimljiv način afirmiše istraživače i nauku i podstakne mlade da se opredele za naučno-istraživačku karijeru. Ova velika naučna avantura u Srbiji realizuje se kroz dva projekta: ReFocus Art i SciencesCool. Koordinator projekta ReFocus Art je Centar za promociju nauke u saradnji sa Institutom za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, Prirodno-matematičkim fakultetaom iz Niša i Zavodom za zaštitu spomenika kulture Kragujevac. Koordainator projekta SciencesCool je Fakultet za fizičku hemiju u Beogradu u partnerstvu sa Institutom za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu. Planirana događanju su na konferenciji najavile Danijela Vučićević, u ime Centra za promociju nauke, i Aleksandra Divac –Rankov, u ime Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Kao i svake godine u okviru „Noći istraživača“ Beograd ima najraznovrsniji program, i to, kako je rečeno, „od laboratorije do cirkusa i nazad“. Lokacije događanja su Muzej nauke i tehnike, Naučni klub Centra za promociju nauke, Zavod za intelektualnu svojinu, Biblioteka grada Beograda, SANU, OŠ „Jovan Popović“, Fakultet za fizičku hemiju, platoi ispred Narodnog muzeja i Prirodno-matematičkog fakulteta, Luka Beograd, tržni centri Ušće i BIG.

Više informacija o sadržajima, lokacijama i satnici 14. Evropske noći istraživača možete naći na zvaničnom sajtu nocistrazivaca.rs

Foto: Momčilo Karan

[thedraganuzelac]

CARS HISS BY MY WINDOW ... my lovely Jim Morrison's blues

Jim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol The Doors, postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera.

                                                                                                 Majkl Meklur, američki pisac i bitnik

    Bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back Door Man, Roadhouse Blues, Close To You, Who Do You Love, Little Red Rooster, Crawlin’ King Snake, Been Down So Long ili Cars Hiss By My Window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume. Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen, zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti. Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne lagane kapitulacije, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla... Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan.

Volim da pevam bluz – ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti.

    Gramofonska igla klizi vinilom. Čvrsta, zgusnuta struktura poslednjeg albuma legendarnog američkog benda The Doors - L.A.Woman (1971.) naprosto izbija iz rilni gramofonske ploče, uvodeći me hard-rock-blues tonovima u poetski svet Jima Morrisona, granična područja mogućeg i bolno proživljenog. Vrata neobičnog sveta Doorsa otvaraju se preda mnom, odvodeći me tokovima jednog burno proživljenog života na kraj noći, tamo gde prestaju strah i fine laži.    Ogoljena lirika, prožeta snažnim emotivnim nabojem, underground slikama Los Anđelesa i unutarnjim lomovima Morrisona - jahača na oluji i razočaranog buntovnika na obroncima lagane kapitulacije, prelama se kroz surovošću nabijene tonove ovog vanvremenskog albuma.

The cars hiss by my window Like the waves down on the beach The cars hiss by my window Like the waves down on the beach I got this girl beside me But she's out of reach Headlight through my window Shinin' on the wall Headlight through my window Shinin' on the wall Can't hear my baby Though I called and called Yeah, right Woo! Windows started tremblin' With a sonic boom Windows started tremblin' With a sonic boom, boom A cold girl'll kill you In a darkened room Yeah, woo Ride Ride on Weooooo! Wawa, eooo! Oooo, owa, owaaa! Wa, waaaaea! Ooo, wa, wa, wa, wa, waa! Uh-huh

    U drugoj nedelji decembra 1970. godine The Doors su održali ono što su nazivali blues day. Nakon obrade bluz standarda legendarnog John Lee Hookera Crawling King Snake, Jim je oduševio sve prisutne novom bluz pesmom Been Down So Long (pevajući o sebi kao o zatvoreniku on je aludirao na mučno suđenje u Majamiju i moguću šestomesečnu zatvorsku kaznu – odloženu velikom kaucijom, u zloglasnom zatvoru Dade county, na Floridi). Moćnim i duboko proživljenim tekstovima, snažnim, alkoholom i gorčinom nagriženim vokalom, harizmom i paklenom doslednošću Jim se na ovom albumu nametao kao apsolutni lider i neko ko se u celosti, punim srcem, davao na poslednjem zajedničkom projektu benda koji je obeležio jednu epohu i svet.

The Doors su pravili album kakav je Jim želeo, a ne ono što se očekivalo. The Doors su po Jimu bili bluz bend, a ne pop grupa, reči su inžinjera zvuka Brucea Botnicka.

Jim mi je rekao da se u pesmi Cars Hiss By My Window radi o priči iz njegovog života u Venice Beachu (sredinim šezdesetih, u vreme kad je živeo boemskim, bitničkim životom nakon završetka studija i napuštanja roditeljskog doma), priči koja se dešava u vreloj sobi, sa zgodnom devojkom, otvorenim prozorom i lošim provodom. Moglo je biti reči o Pameli Courson, prisećao se kasnije Ray Manzarek.

   Još jedan moćan, vanvremenski bluz - Cars Hiss By My Window(u kojem Jim na jedinstven način solira glasom, podražavajući maestralno slide zvuk blues gitare Robbyja Kriegera) govori o jednoj od mnogih epizoda iz Jimovog burnog života bitnika, pesnika i pevača psihodeličnog, blues-rock benda The Doors, govori o događaju u vreloj sobi – sa zagrejanom devojkom, i mračnoj, melanholičnoj atmosferi smrti koja dolazi. Laganim korakom ovaj zloslutni i beskrajno melanholični blues usporeno se razvija, prati svoju unutrašnju logiku, dinamiku Jimove deprimirane duše i tragiku rezigniranog srca jednog očajnog buntovnika čiji se život bližio kraju, ukrašen božanstvenim gitarskim blue notes prelivima senzibilnog Kriegera i dramatski kulminira, nakon još jedne strofe, moćnih poetskih slika bitnika na kraju noći u čudesnom glasovnom, jezivo mračnom krešendu tužbalice Jima Morrisona, njegovom glasu koji dočarava vokalom (gitarskog manira) svu tugu jedne neshvaćene, ranjene, krvareće duše... U maniru najboljih majstora bluesa Delte pred očima slušaoca odigrala se klasična, morrisonovska hipersenzibilna drama ljubavne tragedije – prepuna moćnih slika, zvučne krasote i glasa koji ponire u samo srce tame... Na samom kraju svog burnog, buntovnog ovozemaljskog blues proputovanja Jim Morrison naslikao je rečima i glasom jedan od najmoćnijih, prikrivenih, samozatajnih bisera iz kuhinje duše poete koji je za kratko vreme stigao svojim autodestruktivnim putem na kraj noći - In a darkened room... Poslednjih tridesetak sekundi ove nestvarne pesme jedinstven je muzički ugođaj glasovne (gitarske) solaže kojoj nema ravne niti slične, jedinstven blues ugođaj koji izmiče svakom klišeu i moći deskripcije... jeziv trenutak kosmičke tuge ljudske duše koja večno ostaje ranjena i sama u svoj svojoj neshvaćenosti, senzibilnosti, mistici, tajni kojoj se ne nazire nikakvog jasnog odgovora, utehe... milosti božanske...

    Jim još jednom aludira, ovaj put na njegov sve haotičniji odnos sa devojkom Pamelom, koja je u to vreme već živela u Parizu (održavajući sve labaviju vezu sa Jimom, provodeći vreme, kao uostalom i Jim, sa mnogim ljubavnicima) i bila heroinski ovisnik (Pamelin diler droge i ljubavnik – Jean De Breteuil, sloviće kasnije kao neko odgovoran za smrt Jima Morrisona – jedan od mnogih aktera unutar kontraverzne priče, pre svega kao diler narkotika koji se dovodi u vezu i sa smrću Janis Joplin). Inspiracija za naslovnu numeru, njihov poslednji, veliki hit - LA Woman, bio je roman losanđeloskog pisca Johna Rechia - City Of Night (1963.) – jedan od Morrisonovih omiljenih iz studentskih dana, kao i reči pisca Johna Fantea: Jebi se, L.A., i tvoje palme, i tvoje visoke glupe žene i tvoje fensi ulice.

Pište automobili kraj mog prozora

kao talasi dole na obali.

Devojka je kraj mene

ali van mog domašaja.

Farovi bljesnu kroz prozor

obasjaju zid,

ne čujem svoju dragu

iako zovem i zovem.

Prozori se tresu od zvučnog udara

hladna devojka ubija u pomračenoj sobi...

    Godine autodestrukcije i života na ivici, s jedne strane, te stalnog muzičkog napretka benda i kreativnog uspona Morrisona kao poete i umetnika, s druge strane, doneli su svoj autentični plod - album L.A Woman, 1971.godine, nešto tako bolno iskreno, kreativno i nadahnuto, otrgnuto iz prolaznosti vremena i postavljeno kao temelj muzičkog pokreta i izraza jednog vremena. Svedočanstvo koje kroz vreme postoji samo za sebe i govori o jednom neobičnom životu, buntu i poetici nedosanjanog. Album je sniman i miksan u periodu od novembra 1970. godine do februara 1971. godine (mada je gotovo sve bilo završeno za samo dve nedelja rada u studiju). Nakon početnog haosa i depresije, vezane pre svega za činjenicu da je Morrison sve više gubio interesovanje za dalji rad sa bendom (u kandžama industrije i vlasti koja ih je proganjala kao potencijalnu opasnost za sistem, naročito posle incidenta na koncertu u Majamiju 1. marta 1969.) i lagano tonuo ka konačnoj autodestruktivnoj kapitulaciji, te odlaska dotadašnjeg producenta Rotčajlda, rad na poslednjem The Doors albumu počeo je pod nadzorom producenta Brusa Botnika, dotadašnjeg saradnika Pola Rotčajlda. U improvizovanom The Doors workshop studiju u Los Anđelesu krenula je jedinstvena bluz priča, labudova pesma i jedan od najboljih albuma svih vremena - vrisak leptira Jima Morrisona. Bend su zvučno upotpunili i kvalitetom uzdigli na još viši nivo (čistokrvnog ritam i bluz dodira) bas gitarista Jerry Scheff (ex Elvis Presley bend) i teksaški ritam gitarista Marc Benno, vrativši bend i njihovu jedinstvenu muziku bluz korenima.

   Čitav jedan život, zgusnut u poetske sklopove, nemire i slike naprosto oživljava pred slušaocem, bolno iskren i prenet kao impresija na platno, osenčen bluz setom i teškim, klaustrofobičnim tonovima. Atmosfera na albumu varira od razigrane lepršavosti i poleta do teskobne tame i zloslutnosti ugođaja. Ono što je sazrevalo godinama unazad, kroz nezaboravne žive nastupe, svojevrsno The Doors ludilo na ivici nervnog sloma, i kreativno muzičko-poetsko napredovanje, doseglo je svoj vrhunac u opraštajnom remek-delu, jednom od onih koje ostaje sa vama do poslednjeg kraja, i onda kada muzika utihne.

   Album LA Woman bio je zaokružena celina, opraštajni, vanvremenski, moćni Morrisonov bluz, recital u nestvarnoj snazi poetike Cars Hiss By My Window, niz ogoljenih slika, brutalnih prikaza jednog stranca, boema, bluzera na kraju noći, životnog puta koji je isticao u svoj svojoj silini, punoći i beskompromisnosti, lepoti i tami bluz ovitka i čudesnog filinga kad se dobar čovek oseća loše, životna priča nastala iz pobune duha, kao jedna od mnogih s kraja šetdesetih, bergmanovski zatamnjena i lirski nadahnuta, muzički oslonjena na blues-jazz tradiciju zaodenutu snagom rock and rolla, jednostavna, iskrena i uklesana u stenu vremena kao nešto što ga nadilazi svojom unutrašnjom snagom i kreacijom. Vrata otvorena između krajnosti spoznatog i nedokučivog, odsjaji i damari duše i srca suprotstavljeni jezi smrti ... korak dalje ka ostvarenju snova što nam izmiču na dalekom putu ka sebi i neprolaznosti. Neponovljivi The Doors touch namenjen sanjarima koji nikad ne odustaju, bez obzira na cenu i  odricanja, veru u nešto što nadilazi i sam život.

By Dragan Uzelac, morrisonovski blues man, avgust 2019.

[suck-itaand-see]

On repeat and again.

Opet mi nista ne drzi paznju.

Opet gledam u zid pa u sijalicu pa u zid pa u sijalicu

dok ne vidim zvezdice ispred sebe

bar na minut da se fokusiram.

Mrzim ovaj dan, 

ma ne ni samo ovaj, 

znam mrzela sam sve prosle 

i mrzecu sve sledece truleze od dana.

Jedva cekam onaj jedan ili dva u kome ces biti i ti.

Pa ce djubriste na tren postati cvetna livada na kojoj sam srecna.

Znas....nikad ti nisam pricala o toj livadi. Ona je uvek postojala samo u mojoj glavi i kad god bih se nasla u neprijatnoj situaciji ja samo nju zamislim i bude mi bolje. No, sada po toj livadi moras hodati i ti ne bih li se nasmejala. 

Zao mi je sto me vise nista ne smiruje, cak ni ovaj glupi lek. Na sve postajem otporna i cini se kao da moja tuga, nemoc i nostalgija pobedjuju. Iz minute u minut iz sata u sat. Ni dani nisu ono sto su bili...Retko i da imam pojam o danu u nedelji, sve je meni to isti djavo. Ne zanima me nista, nazalost ne mogu reci i niko. Mnogo mi toga nedostaje, ali znam da bih dzabe pricala o tome, nedostaje mi nesto sto ne mogu imati. Sva prica uzaludna je od kad sam shvatila srz svog problema. Zar to tako ide? 

Pokusavam da se pomirim sa zivotom, no ne ide. Bas je zagustilo. Razmisljala sam malopre da otvorim prozor i derem se: ,,UPOMOC!’’

 Neko bi valjda dosao..Sigurno bi. Bar bi pozvao policiju ili bi mi neki komsija zvonio..ali sta da im kazem?! Sve je okej, ja sam samo luda. A ni doktoru za ovu ludost nemam vise sta reci, sve ispricano malih milion puta, a resenja ni na vidiku. Mnogo sam umorna i razmisljam od jutros da ti pisem..Necu i tebe da umaram ovim govnima sto smrde iz mene. Nedostajes mi, iako te nikada nisam imala. Lupila bih sebi samar, kako dajem sebi za pravo da mi nedostajes ti kad si najdalja na ovom svetu? Videcu te uskoro, ali ja te nikad nisam imala, ja sam tebi nista. Sto sam ovoliko glupa? 

Razmisljala sam i da napunim kadu i vidim koliko dugo mogu da izdrzim pod vodom. Znam da mogu dugo, jos od onog leta kad me je tata umalo ugusio u moru. Od tad, davljenje mi je idealan cin kako zelim da napustim ovaj zivot. 

Evo i sada kad je doslo vreme za kupanje, mislim se, napuniti kadu ili ne? 

Mirisljava, cista, tuzna...Mozda takva odem.

Mozda veceras,

mozda sutra,

mozda prekosutra.

Mozda.

Odlazim.

[blackkmoonlight]

// diši, da prođe //

o nedelji.

[stvaralastvo]

Subota. Uvek sam jedva čekala subotu, jedan od boljih dana u nedelji. Tada ne žurim nigde. Posao ne čeka i nigde ne moram juriti. Obožavam miris vikenda, ranog ustajanja, tišine, jutarnje kafe. Tada razmišljam o planu dana, napravim spisak namirnica koje su mi potrebni, nadjem odgovarajuće odelo za danas, pustim ex yu rock, i krenem sa popunjavanjem subotnjeg dana. Svaka subota je moja i odvajam ceo dan za sebe i rad na sebi, sebe trebamo najviše voleti. Volite sebe svakog dana, budite opušteni i srećni, živite svaki dan kao da je subota. =)

[nostalgicandecko]

Sa tobom

Voleo bih da provedem sa tobom

Celu nedelju

Ponedeljkom

Bi bili lenji

Jer ga ne volim

Pa bi preležali ceo dan u krevetu

Dok bi mi ti svojim glasom

Čitala poeziju

Koja je napisana samo za tebe

Utorkom bi kupili kokice

Seli na trg

Jer mi je taj deo grada nekako najlepši

I hranili bi golubove

Sredom bi posećivali biblioteku

Birali knjige jedno za drugo

Dok bih ti ja očima slao poljupce

A ti se krišom smejala kako ne bi poremetila

Tišinu i mir

Koji vladaju tamo

Četvrtkom bih pričao dosta više gluposti

Nego inače

Samo kako bih mogao da se divim

Tvojim rupicama na obrazima

Kada se nasmeješ

Petkom bi otputovali negde

Negde po tvojoj želji

Posetili neki muzej

Možda onaj o kome dugo pričamo da ćemo posetiti

Iako mi ti teraš inat

Pa pričaš da ćeš otići sama

Subotom bih te vodio na sladoled

Koji ima toliko puno ukusa

Da ne bi mogla izabrati

Nedeljom bih ti pravio svoju famoznu proju

Koju si do sada viđala samo na slikama

I doneo ti je u krevetu

Dok te budim i ljubim tako sanjivu

7 dana u nedelji

10 080 minuta

604 800 sekunde

Toliko vremena

A opet bi mi to bilo malo vremena

Provedeno sa tobom

~ D.K.

[astrowhitelion]

SAVET DANA - SREDA 12.10.22

Danas ćemo imati jako aktivan dan.

Da je ovo povoljan dan za poslovne aktivnosti, govori nam i trigon između Sunca i Saturna koji danas imamo.

To nam govori više pokazatelja iz više uglova. Što se posla i karijere tiče, skladan aspekt između Sunca i Saturna je jedan od najvažnijih aspekata koji donosi ambiciju, istrajnost i disciplinu. Jako puno uspešnih, poslovnih ljudi u svom natalnom horoskopu imaju trigon između ove dve planete.

Ja se iskreno nadam da će prava diplomatija u svetu da se pokrene i da zaživi, jer je Sunce u znaku Vage, a ovaj znak i o tome govori. Ovo je prilika da se lideri sveta urazume i sednu za pregovarački sto. To se na žalost verovatno neće desiti u skorije vreme, ali zato mi ovaj harmoničan odnos između planeta treba da iskoristimo za svoj lični rast i razvoj.

Ako ste planirali neki zajednički, partnerski posao sa svojim prijateljem onda je ovo dobar trenutak da ga pokrenete. Budite sigurni da će sve što u ovoj nedelji pokrenete jako dugo trajati.

Sreda je izuzetno važan dan u ovoj nedelji, jer pored sklada između Sunca i Saturna ćemo imati još dva važna aspekta.

Pored toga nekome će ova opozicija doneti odlaganje nekog puta u inostranstrvo. Zbog drugih obaveza bićemo sprečeni da odemo na put koji je ranije bio planiran. Ništa strašno, ovo je samo malo odlaganje i promena planova.

Kao što vidite imamo vrlo aktivan dana sa mnogo dešavanja. Važno je da iskoristimo dobru energiju koju nam Sunce i Saturn donose i izbegnemo zablude koje Neptun može d anam napravi!

Autor

Snezana Knezevic

[zasvepare]

prvomajski praznici

18/05/2021

Promenili su se uslovi, promenili su se ritmovi: sva je prilika da ću ubuduće većinu izveštaja Za sve pare pisati retrospektivno... Kako mi sada onaj vaš bibliožder koji je izveštaje o svojim ulovima sastavljao maltene za vreme cenkanja izgleda kao bezazleni dokonjak! Reportaža koja je pred vama nastajala je danima, najčešće noćima, i to u telefonskom notepadu. Razlog tom medijskom switch-u nije činjenica da se sveskopisac zasitio sveske. O naprotiv! Stvar je prosta. U notepad se može pisati jednom rukom, dok se druga (leva) bavi nošenjem, odnosno prehranom potomka. Pa da vidimo, dakle, šta će sećanje da ulepša!

trideseti april

Ne znam kakav je vaš slučaj, ali ja sam se srećno oženio. Dobio sam tazbinu koja je luda za buvljacima. Sad znam: da sam kojim slučajem još momak u opticaju, primenjivao bih sledeći eliminacioni test. Svaku iole ozbiljnu kandidatkinju za saputnicu prvo bih pitao ne “ideš li” već “idu li ti roditelji na buvljak?” Jer ako ne gaje tu naviku, šta bih se uopšte trsio oko nje?

Nije svačija svojta talentovana za to. Uzmimo na primer moje roditelje. I da sam dobar deo svoje, odnosno buvljačke biblioteke uspeo da otuđim za paprenu cenu, i da sam dobio sve žive nagrade za Ništa nije ničije, njih nikada ne bih ubedio da je obilaženje buvljaka moralna obaveza svakog zrelog građanina, dužnost u rangu vakcinacije. Majka bi me i dalje, manje-više diskretno, preklinjala da prestanem da dovlačim šugave knjižurine u stan i tu ne bi bilo boga. Život je, srećom, hteo da najlepše poroke delim sa tazbinom.

Kraj meseca sam dočekao u letargiji. Nakon dva dovršena prevoda, pokušaja da se prevodilac u meni izbori sa novopečenim ocem, bio sam hronično pospan i razdražljiv. Da ste me tada pitali kakvi su mi dalji životni planovi, rekao bih: “Da prespavam maj”. Više nisam ni brojao dane u nedelji. Čak sam digao ruke od glavnog bibliožderskog posla: čekanja vikenda.

I kad smo se o Velikom petku Ćoka, Roli i ja obreli u Pazovi, tast je, ničim izazvan, izjavio da sutradan planira na Bubanj potok. Naime, trebao mu je ražanj. I šta mislite kako je njegov zet, a vaš bibliožder reagovao? Sutradan u šest nula nula sedeo je na mestu suvozača.

prvi maj

Nije ovaj nenadani uranak na Bubanj potoku bio prvi slučaj da me Pazova Connection uprti i odveze na lice mesta. Jesenas, jedne subote, desilo se da tast i tašta poslom svrate kod nas pre osam ujutru. Dok je Ćoka nešto prčkala po kuhinji, ja sam u dve rečenice uspeo da ih ubedim da treba bez odlaganja poći na Bubanj potok, inače će se svi prodavci razbežati. I pođe mi za rukom: oboje ih zbarim njihovoj kćeri iza leđa! Uskoro smo sve četvoro tumarali među prostirkama Bubanj potoka. Da stvar bude zabavnija, svi su se ovajdili više od mene!

Međutim, upravo u tome i jeste posebnost Bubanj potoka. Iako ne obiluje građom koju ja pretežno pazarim, iako je mnogo više ima na Zemuncu i Pančevcu, na Potok volim da odem... da bih odahnuo od politike ove države prema knjiškijim buvljacima. To je, elem, jedini buvljak koji policija čuva, a ne rasteruje. Ne treba zbog toga zamišljati neku idilu, premda je meni odsustvo komunalaca sasvim dovoljno da se osetim bezbedno. Grad trpi buvljak jer je kao pijavica vezan za auto-pijacu koja se odvija nedeljom. Da se svetina ne loži previše, potrudilo se ono preduzeće koje se nekad zvalo Gradski saobraćajni prevoz. Kako? Tako što nikad nije uvelo liniju do Bubanj potoka. Premda je (mrska) Ikea dobila svoj autobus čim su temelji počeli da joj niču kraj autoputa.

Sve u svemu, kad god dođem na Potok, i kad se na njemu odveć ne napojim, pomislim: "Ima oaze". I pre sedam, o uranku, razglasom se reklamira "Mića: hrana je ukusna, a cena je sića!" Oglas za zaposlenje preporučuje se ubedljivom rečenicom: "Isplata zarade sigurna". Okupljeni oko tri-četiri roštilja, zapahnuti dimčinom, kozeri vode uobičajenu kafansku geopolitiku iz koje sam jutros štrpnuo sledeći uzorak: "Kakvi god da smo, pošteniji smo od Bugara, Rumuna, Mađara..." Brat bratu.

 Jednom ću se, nadajmo se, posvetiti popisu knjiga koje sam, dragi moji bibliožderi, poštedeo, odnosno, namenio vama. Danas bi taj Katalog ostavljene baštine mogao početi prvom knjigom Radmile Petrović, objavljenom u Priboju 2014. Iskopao sam je (i ostavio na vrhu iskopina) kod najsnabdevenijeg knjižara na Bubanj potoku. Cenu ćete morati sami da ispregovarate. (A ako ste prošli kroz ovaj blog, već ćete znati kako da je svedete na minimum.) 

Rečeni knjižar nalazi se u drugom segmentu pijace, kad se pređe potok, i to u jednoj od poslednjih serpentina, skoro na samom kraju: prepoznaćete ga po belom kombiju i gomili kutijetina. Ja ga, iz ko zna kakvih pobuda, uvek ostavljam za kraj, a mogao bih, da sam profesionalniji, odmah po ulasku s puta za Čačak, da ga obrstim. No, prvog maja ovaj je knjižar, inače ne previše zanimljiv, bio neočekivano štedar. Ili pak to ja nisam dugo dolazio? Kako god bilo, naišao sam na hrpu francuskih naslova: među njima i na Labrijerove Karaktere, Plejadino izdanje, koje sam ostavio jer imam duplikat. (Opa! Već drugi naslov za Katalog ostavljenih, koji bih mogao preimenovati u Amanet.) Među pazarenim naslovima najzanimljivije bi za vas bile Opsene Renalda Arenasa i Priče koje nisu o ljubavi Nine Berberove.

Ali od svega toga zanimljivije je kako se odigrala trgovina. Sa svojih desetak naslova prišao sam momku koji se motao oko kutija i kombija. Predložio sam mu da se dogovorimo oko cene. On se tad osvrnu oko sebe više puta, viknu neko ime, i nakon odziva me uputi iza kombija: tamo se nalazio montirani stočić za kojim je sedeo, očigledno, gazda kombi-tezge. Prikladno udešen, sa maskom i rukavicama, čekao me je kao da će me vakcinisati. “Dakle”, počeo je, “da napravimo cenu!”

Gazda je uzeo moju hrpu knjiga, stavio je na jedan ćošak stola, a onda počeo pažljivo da vadi jednu po jednu, lista, i ređa po veličini, jednu na drugu. Mogu sad da se zakunem da je tražio novčanice zaturene među stranicama, samo je bio kultivisaniji od - setićete se, verni čitaoci! - onog netaktičnog prodavca iz Pančeva. Ćutao je kao kockar prevrćući ih i pregledajući: ukazao mi je na nekoliko posveta koje ne bejah primetio. Uplaših se: zar posvete dižu cenu? Nije valjda neki kupindo-bibliofil? Neće valjda sad da me odžepari samo zato što sam seo za sto? Prevrnuvši i poslednji naslov, Matematički leksikon, pazaren za Ćoku, carinik (da, to bi mu bio najbolji nadimak!) izruči: “Za ovih sedam naslova daćeš mi osamsto”.

Sada mi zvuči smešno, ali (retrospektivno pisanje mi nalaže da budem retro-iskren) bio sam razočaran. Očekivao sam da će lepo sve da mi da za petstotku. Ne znam već kojim rečima sam se pobunio, želeći da spustim cenu još za koju stotinicu, ali gazda mi je skrenuo pažnju da inače Arenasovu knjigu (SKZ izdanje iz osamdesetih) i taj Ćokin leksikon ceni mnogo skuplje. 

Smešno bi bilo svakome ko već ne zna da je na ovom blogu standardna tarifa za naslov pedeset dinara. Razume se, ponajviše iz bontona (sledeći neko od pravila ponašanja pri kupovini, nađeno u nekom od desetak dosad nakupljenih priručnika) nisam se bunio.

Pola čuke kasnije, seo sam u ćevabdžinicu i naručio standardni meni: šljivo-pljeskavicu. (Šljivu donesu, a po pljeskavicu idete sami.) Utom sretnem tasta sa ražnjem (jeftino pribavljenim) i nagovorim ga da ne žurimo, već da taštu lepo sačekamo sedeći. 

Samo što je on seo, naiđe Anđela - bibliožderi će je se setiti i sa bloga i iz knjige - i za stodinarku me časti pakovanjem maramica i svojim autogramom. Prvomajski bilans, dakle: maestralan!

sedmi maj

Prođe nekoliko dana. Fotografije me obaveštavaju da su provedeni u prazničnoj poseti mojim roditeljima. Na snimcima i laik vidi da mi je krivo što Uskrs traćim na obodima sela Brežđe, umesto na Pazovačkom drumu u Zemunu. Kratkotrajna nada da ćemo možda svratiti do Šopića u Lazarevcu, na jednu turu sa drugom Momčilom i njegovim Ćefom, ishlapila je u iću i piću, kao uostalom i cela nedelja. Polusan, uz hit Vojka V. “Umoran”, nastavio se postojano i nije bilo načina da se prekine. Jer posle Velikog petka ide Uskrs, posle Uskrsa drugi dan Uskrsa, a posle dva-tri neradna dana, Đurđevdan i slava u tazbini.

Neko zloban - a ima ih, bogme, i među bibliožderima - sad bi pomislio da sam se oženio isključivo radi tazbine, koja em me vodi na buvljak, em me hrani i poji. Moram vas razočarati. U brak sam stupio i zbog supruge. 

Toga sam se setio - volim, kao i svi, da mi se osveži pamćenje - sedmog maja, dakle, u petak ujutru. Roli nas je probudio nešto pre sedam. Kao i uglavnom svakog jutra, ja sam tvrdo odolevao očinskoj obavezi da se tog trenutka prenem i nahranim odojče. Ali mudra Ćoka - i pametna i manipulativna, za razliku od mnogih žena koje su ili jedno ili drugo - odmah je odrezala: 

- Ako ne ustaneš odmah, ne idemo na Najlon.

  Kunem vam se, dragi bibliožderi, da takav poklon, za drugi dan Đurđevdana, nisam mogao ni da sanjam. Zaista sam bio uveren, kao što se verovatno mnogim očevima dešava, da sam, u novonastalim okolnostima brige o podmlatku, poslednja rupa na svirali. I nije mi padalo na pamet da taj petak ujutru započnem iznošenjem želje da najzad obiđemo novosadsku pijacu, što smo dugo planirali. Kad čovek dobije dete, uvek se plaši da će zazvučati sebično. Poslednji put smo polazak odložili zbog mog prvog postkoronarno-postočinskog pijanstva (sa drug-Viktorom). Sva sreća, Ćoka je mislila na sve. Nahranio sam Rolija, sačekao da podrigne, umirio ga i uspavao: kao švajcarski sat.

Na Najlon smo stigli, sve troje, oko osam. Sa oboda je narod već počeo da se razilazi. Novosadski komunalci, lepše uniformisani od beogradskih, i čini mi se, nežniji - ali ipak komunalac je komunalac - svoj posao su radili mirno. Stajali su, naslonjeni na zid pijace, a prodavci su, pognuti, psujući, skupljali svoje cerade. Zaždio sam po obodima - kako me je lako navući ovim manevrom: “teraju nas s pijace!” - pregledao dva-tri svežnja, ali u tom lešinarskom manevru nisam iščeprkao ništa.

No zato, napravim dva koraka na samoj pijaci i sretnem, ni pet ni šest, nego Relju Dražića. 

Urednik Nojzaca je u naručju nosio najnovije izdanje, zbornik po imenu Reka. Upravo će kod njega ovih dana da se pojavi jedan od prevoda koje sam krajem aprila dovršio: Džin Alena Rob-Grijea. Nismo se sreli sigurno od 2018, kada smo Nina Todorović i ja pravili veče pod nazivom “Hodanje bez cilja” u novosadskoj knjižari Bulevar Books. Tek, razmenismo nekoliko reči, hodajući (ja i zagledajući prostirke, a on ponavljajući kako nema bogzna šta); složismo se da je ovo jedino mesto na kojem smo se mogli sresti... Čak smo se, uprkos još uvek važećim antikovid merama, i zagrlili, onako kako se grle samo ljudi koji se neočekivano sretnu na Najlonu. A pošto smo otišli svako svojim poslom, bilo je neizbežno da se opet sretnemo: Relja mi je drugom prilikom, pošto sam ga zatekao kako jede, pohvalio neku naročitu novosadsku pirošku.

Najlon je, prosto rečeno, novosadski Bubanj potok. Isto tako nema policije - a kad ih ima, je l’ te, nežniji su - tehnike ima do mile volje, kao i garderobe i starih igračaka: ovde su se zapravo najviše ovajdili Ćoka i Roli. Ali moram reći (žao mi je, najlonske ćevabdžije!) da je purnjanje koje se vije iz novosadskih roštilja na obodu Najlona daleko neprijatnije od onog na Bubnju. U takvom dimu nije mi padalo na pamet ni da tragam za Reljinom piroškom. Sačekao sam da se nađemo na bezbednoj udaljenosti od Najlona i u nekom fast fudu naručio... Pljeskavicu! (Nerđavu.)

Osim što me je jedan Somborac obradovao svojom reklamom za parket, kao i cenom lavaboa, nije bilo mnogo materijala iz moje branše. Međutim, ono jedno štivo koje sam se odvažio da pazarim bilo je više nego dovoljno: Limonov, “biografski roman” novozavoljenog pisca Emanuela Karera, u izdanju Čarobne knjige. Cena? 300 dinara. I pošto smo se obreli u Vojvodini, u Novom Sadu, naposletku na pijaci Najlon - Limonov mi je, kao što i priliči, bio uvijen u najlon!

Iz kojih je budžaka Ćoki pošlo za rukom da izvuče ploče Arsena Dedića i Masima Savića, a tek nekakav skejt za decu postavljen nečim pufnastim u obliku medveda, to nisam uspeo da prokljuvim. Kao i sa Novim Sadom samim, i sa Najlonom mi je bilo teško da utvrdim dimenzije i koordinate: više puta sam se vraćao na istu tačku, ni dimčina iz roštilja nije mi pomogla da se bolje orijentišem. 

Ali tumarajući tako, došao sam do još jedne potvrde da je Najlon isti Bubanj potok. Desi mi se da sretnem istog onog momka kod kojeg sam se onako pošteno nabrstio na Praznik rada. Nećete verovati, ali nije mi bilo dovoljno da pogledam kombi i kutije da bih ga prepoznao. Sva je prilika da ih nisam ni video. Pošto bibliožderi imaju nezgodnu naviku da ljude ne gledaju u oči nego u robu, i njegovoj tezgi sam prišao pognut, i posle tri kutije pune francuskih naslova i onoga što sam vam već ostavio na Bubanj potoku (including Radmila Petrović i La Brijer) podigao sam pogled ka prodavcu. 

Zapitao sam se da li me on to namerno pušta da tumaram po onome što sam već tražio. I da li mi pravi odgovarajuću cenu...

Bilo kako bilo, nadam se da ću se po Novom Sadu bolje orijentisati idući put. A taj idući put, dragi moji bibliožderi iz Vojvodine, biće - pišite u teftere! - već osamnaestog juna, ove godine. 

Za sve koji žele da me vide, prepoznaju me, slikaju se sa mnom (besplatno) ili odvedu na piće (ili pirošku), neka me tamo potraže pre osam ujutru: ovog puta neću biti toliko blesav da pustim da mi pobegnu prodavci sa periferija. Eto, već je vreme za Rolijevo kupanje! Do sledeće retro-reportaže! 

[umetnica69]

...

Nisam sva svoja od kada ne spavam pored nje, nisam sva svoja od kada ne gleda dosadne serije i filmove po ceo dan, nisam sva svoja od kada ne spava gola pored mene i ne insistira na tome da vodim ljubav sa njom. (masturbacija) Oh, čoveče. Ovaj stan, njen stav, sve je nekako upakovano u lep mladalački zajednički život dvoje mladih koji se uzmu i krenu u kreativno stvaranje i dodavanje one boje u životu koja nedostaje. Znam tu ženu u dlan svoj, znam da joj smetaju neuredne cipele da stopala i noge kod muškaraca i žena moraju biti iznad savršenstva, znam da mrzi prljave ljude i spolja, a iznutra da ne govorim, znam da za pravdu daje i posednju kap krvi, ako smatra da je upravu. Znam da joj je ponos kao kuća velik i da vrata svoga raja teško otvara, a retko ko uspe i da pređe preko tog praga.

Znam da joj je perverzna svaka druga misao što joj se mota po glavi. 24/7 -> (Dvadeset i četiri sata, sedam dana u nedelji. )

Retko sanja, mrzi snove jer joj stvaraju strah i nervozu, a kad se upusti u neki od njih brzo shvati da mora da se vrati u realnost i da san mora da odbaci. Ne veruje u babske običaje, ali neki su joj nametnuti od malena od strane Majke pa ih znatno praktikuje. Mrzi da jede sama, mrzi da živi sama, mrzi da spava sama. Voli da šeta i trči sama, sluša sve najdublje i naj iskrenije ljubavne balade, klavir i violina od ozbiljne muzike su joj strast. To sluša samo kad je sama, sanja kako na plaži devojku prosi dok joj svira pesmu na nandolini. Eh niko tu tajnu ne zna o njoj. Voli Pse i ima jednog, Voli Mačke i uvek zbrine po neku lutalicu. Izleči ranjenu glicu i goluba i vrabca. Ima hrabrost, pouzdanost, odanost i čast. Ima ljubav, ima poverenje i ima strpljenje izgrađeno tolerancijom i znam da poseduje neki dobar duh u sebi. Najčešće praktikuje Obećanje i to joj je sveto. Povredi je, zaplakaće i ne će prestati plakati sve dok ne premota ceo film u svojoj glavi i dok ne shvati gde je pogrešila u vezi sa tobom..ali zapamti, vratiće ti taj gubitak sebe na sceni u životu, napašće te onda kada budeš najslabiji/a i ošamariće te, a tebi će ostati ožiljak da te podseća na nju, a ona će kulturno i neprimetno otićići zauvek. Nikad se ne vraća na stara mesta, osim na ona za koja misli da su vredna nje i njenog stvaranja. Ja sam samo još jedan cvet u njenoj bašti, blizu sam toga da budem pregažena i prekopana ruža. Ona vlada sa mojim bićem i uzima mi svaki dan gram po gram moga tela i duše. Zaljubila sam se u nju baš takvu i (ne)bih je nikada menjala ni za šta. Sada je malo kasno da pričam o tome, kako su joj oči sujetne i čudno smele a nekad tako pozelene, a usne rumenile ko trešnje najslađe...obrazi crveni, a dlanovi znojno rosni. Kolena joj klecaju, a usne drhte ona je osetila more od ljubavi.

Htela sam još nešto da dodam, ali to ću drugi put, ova terapija razgovara o njoj sa tobom za danas je gotova. Žurim.

U potpisu :

- Njen, odraz iz ogledala. Ona t. j Ja.

T. T.

[asweetjane]

Ponekad se pitam zašto otežavam sebi već dovoljno tešku situaciju. Bilo je jasno da će kiša, da je hladno, da mala i nije baš za saradnju, a ja sam ipak sela u baštu kafića kao da je neko podne u junu. Želela sam taj topli nes, jako sam ga želela, hladno je i želela sam da sklopim ruke oko nečeg toplog, da zagledana u daljinu shvatim šta ću i kako ću, i da dan bude malo bolji zbog toga. Makar pola sata. Makar toliko. Kada je stigao, nes nije bio tako topao, ona je kenjkala, a ja sam pokušavala da se prikačim na wi-fi. Neke devojke u prolazu pričale su o tome kako su osobe nekog horoskopskog znaka takve i takve, a ja sam se po ko zna koji put pitala kako ljudi stvarno mogu verovati u to. U jednom trenutku morala sam da je izvadim iz kolica, bilo je okej nekoliko minuta, a onda sam ja, kao i obično, pokušavala nešto, jer uvek ima da se radi nešto drugo umesto da se samo bude u trenutku s njom. Klonula je glavom malo napred, malo se udarila o sto, počela je da plače više od šoka nego od jačine bola, a ja sam, po slobodnoj proceni, petnaesti put danas razmišljala kako sam loša majka, samo što sam se ovaj put nadala da niko to nije i video.

Miris toplih kokica dopirao je do mene. Ne sećam se kad sam ih poslednji put jela i stvarno sam ih želela, baš tada, iako je kiša već počela da pada, a mala je i dalje povremeno vikala iz kolica. Žena koja je kupovala kokice pre mene rekla je dok je odlazila da je dole nekome ispalo 50 dinara, a ja sam uradila nešto što ne bih obično, i iskoristila sam baš tih 50 dinara da platim deo iznosa za kokice. Čini mi se da prodavačica, stara žena, nije bila tako srećna zbog toga, ali to nisu njene pare, taj čije su davno je otišao, i zato je moje pravo da ih uzmem i iskoristim baš na mestu gde su i izgubljene.

Verovatno niste razmišljali o tome da nije baš lako držati kišobran, kutiju kokica i gurati kolica, dok pritom deo kolica koji pokriva malu, ona stalno gura nogama, pa ga moram dizati i nameštati, dizati i nameštati. Kiša je počela jače da pada, ja sam se sklonila u neki haustor i uzela deo za kolica koji štiti od kiše, halapljivo jedući kokice koje takođe NISU bile TAKO tople. Mogla sam da ostanem tu, malo sačekam, pozabavim se malom i pojedem kokice, ali ne, ja sam morala da krenem što pre, jer uvek je tako, ne smem da stanem i samo budem, to nikako, bolje je ići u susret oluji ako treba, nego mirno čekati da prođe. 

Nemoguće je ići tako kako sam ja išla, ali samo sam želela što pre da dođem kući, pa sam stala do obližnje klupe da malo sredim stvar. Na klupu sam stavila kokice, tu negde prislonila kišobran, i on je pao preko kokica i prosuo pola kutije. Uz sve to, u pozadini kenjkanje. Razmišljala sam kako dan ne može biti gori, i kako mrzim svaki delić te šetnje. Trebalo je da ostanem u stanu. Nije trebalo da poslušam muža.

Odustajem od jedenja kokica, stavljam ih dole u kolica i krećem, ali ona već za minut počinje da plače toliko da je to nemoguće ignorisati. Isto tako znam i da je ne mogu držati u rukama jer je kiša već jako počela da pada.

Ipak moram nešto preduzeti, situacija je očajna, vadim malu iz kolica i psujem i nju i sve što se dešava, grubo je vadim iz kolica uz reči kao što su “ustani”, što detetu od sedam meseci ne znači ništa. Pomalo gledam okolo vidi li ko moje ponašanje, a pomalo me već nije ni briga, užasno mi je, i ne može gore od toga. Ponekada, u takvim situacijama, pojavi se neki stranac, potpuni neznanac, kao anđeo čuvar da pomogne. U susret mi dolazi relativno mlada žena, lepa, i pita da li mi treba pomoć. Bez mnogo čekanja, gura kolica bez kišobrana nad svojom glavom, i kreće sa mnom u suprotnom pravcu od onog kojim je krenula. “Ma šta mi je problem doći 10 minuta kasnije”, kaže. Pre toga kaže, “znam kako vam je”, i ja zahvaljujem Bogu i svecima, i pitam je glupavo (jer imam potrebu da komuniciram, ali više ni sama ne znam kako, pa mi je ponekada teško složiti rečenicu ne zato što to ne umem, nego zato što dugo nisam govorila), pitam je koliko ima dece, dvoje, troje. Kaže, ima dvoje dece, ali oni su već veeliki. Pitam koliko godina imaju, kaže 23 i 16, može već i baka da bude. Iskreno sam šokirana, pogledam je bolje i da, ima borice od smejanja oko usana, ali ne bih rekla da ima više od 40 godina. Počnem da govorim koliko godina sam imala ja kada sam se porodila, ali shvatam da ona ne pita ništa. Kao i uvek, imam potrebu da razbijam neprijatnu tišinu, potrebu za koju se uvek čudim kako je i drugi nemaju, barem ne u toj meri. Ne znam šta sam ja rekla, ali znam da je ona u jednom trenutku samouvereno rekla kako je samo bitno da su živi i zdravi, i da plaču, neka. Znači taj tip. Da, svesna sam da godine iskustva progovoraju iz nje, i znam da i jeste tako, ali gad demit, hoću li upoznati nekoga ko će reći: “e znam kako ti je, i ja ponekad mrzim to u šta mi se život pretvorio, i mrzim ponekad i to dete i sve, ali prođe”. Zašto je zabranjeno žaliti se? U jednom trenutku svog života učestalo sam počela dobijati poruku, od jedne drugarice mislim, da ne treba kukati, da previše kukam i slično. Jebi se, draga drugarice, stoičko izdržavanje baš svih nedaća u životu, od odlaska u bolnicu do prosutih kokica po kiši, nije moguće i nije moj stil. Dajte ljudi da ozakonimo kukanje, barem jedan dan u nedelji, jer dokle više da se pravimo da je sve okej? Volela bih da upoznam ženu koja nije zaljubljena u svoje dete i koja slobodno kuka, i želi topao nes na hladan dan, i ponekad gleda serije.

Stižem nekako do stana, u jednom trenutku sam i trčala gurajući kolica, na početku kupanja stavljam je u previše vruću vodu (još jedan minus za mene danas), i, malo kasnije, odlažem da joj priđem dok plače jer jebeno želim da sednem za lap top, odem na tumblr, i napišem nešto o sranje danu koji još uvek nije iza mene.

Da li sam loša majka? Moguće.

Volela bih da imam više vremena da učim, istražujem za doktorske, čitam. Volela bih da radim kul stvari za sebe. Svidelo mi se danas kada sam bila sama na treningu. Bolje je bilo nego kada je i ona tu, i moram se plašiti da ne zaplače, ili možda osuđujućih pogleda drugih mama, koji su u svakom trenutku mogući.

Ne zanima me priča o lumbalnom delu kičme, ne zanima me zapravo nikakva priča. Ne zanima me čak ni taj trening, teško je, nemam toliko snage, i ne verujem da ću skinuti ovaj višak kože na taj način. Samo želim da budem S A M A.

Sutra će doći njegovi i zato ni sutrašnji dan ne obećava da će biti mnogo bolji. Čeka me gomila suđa, i nemam spremljenu večeru.

Ponekada zaista mrzim svoj život, i sebe u njemu. Volela bih da sam jaka žena koja govori uzdignute glave “ma neka, samo da su oni živi i zdravi”. Slaba sam, veoma slaba, ne snalazim se i vrlo sam smotana.

Možda otežavam sebi jer uporno želim da ojačam. Ne ide. Nisam taj tip. Nežni labud kao ja trebalo bi da se leči negde od zavisnosti lekovima, alkoholom, drogom, svejedno, da bude promiskuitetna, i da pravi umetnost. Umesto toga, ja ovde pokušavam da živim neki konvencionalni život i budem dobra studentkinja, domaćica, žena... mama?! O mala. Baš si se zeznula.

Mislim da je napokon zaspala. Idem da se kupam i sperem sve ovo sa sebe. A posle me čeka suđe.

Tako mi i treba kad nisam htela da plovim svetom kao nežna labudica.

[bacipoglednauniverzum]

~ s u b o t a ~

prošla je je ponoć. negde oko dva sata. grad prazan, tišina svuda oko nas. poneka muzika odjekuje, jer ipak, bila je subota. malo mi je smešna ta reč: subota. nekako sam i zaboravila taj dan u nedelji. utihnuo je. stvari su se promenile, pa se i ona negde zagubila. kao da nije ni postojala, kao da je vreme išlo od petka do nedelje. prikrila se od mene, tako da je nisam mogla pronaći. nigde. nisam je ni tražila, iskreno. iako nije bila vidljiva, bila je u meni, duboko, negde gde nisam mogla ni da zavirim. ali zar se zaboravlja nešto što nije vidljivo? koja laž... i te noći, tako iznenada, ona je mene pronašla, onda kada je nisam ni tražila, izašla je pred mene. odjednom. ni od kuda. vratila se bliže. te noći... uz vetar koji je duvao, i hladan vazduh koji je ledio dah na momente, uperila sam pogled. nigde. negde. pored uličnog osvetljenja koje nije dozvoljavalo gradu da utone u san, pojavila su se još poneka svetla, iz mrklog mraka. bilo je kao duha da sam ugledala. kroz staklo zamagljenog auta videla sam lik. zamagljenu siluetu, ali eto, bio si takav, nikada te nije bilo teško prepoznati. zaledjena, a iznutra gorim, vreme je zastalo, sat nije kucao, nepomično smo se gledali kroz maglu koja nije sprečavala da se prepoznamo. zaledjen pogled, kazaljke poklopljenje i naš datum. naš datum. baš taj je bio. kažem vam, subota me pronašla, sustigla i mene i sve u meni, u sekundi. ups lažem, taj trenutak nema jedinicu vremena, kažem vam, vreme je stalo. trenutak kao večnost. našu malenu večnost ne dam. ni za šta. i hvala ti, suboto što si me samo podsetila šta je život i šta “najkraća” večnost uradi dvema zaledjenim, ujedno i preplanulim dušama. /n