#sveće

[bezetiketna]

Njen iznamnjen stan

Ona u kadi

Mrak

Jedva 2 sveće

FKJ live mix

Lavanda

Cigara

Otvoren prozor

Sove

Ptice

Spokoj

On ulazi

Pisa

Pusta vodu

Odlazi spokoj

Ćutke

Pere ruke

Ljubi je u čelo

Pogleda je u oči

Nasmeje se

Ona kao zamrzla

Ne reaguje

Izlazi

Vraća se

Seda na ivicu kade

Mota cigaru

Cute

Vina rekla je

Vina? Pitao je

Krenuo je

Vodku

Vodku

Znao je

Razliku

Doneo im je po jednu

Tj njoj duplu

Pružio je času i gledao je u oči

Za intimu ili istinu _ pitala je

Misliš istinu ili izazov?

Pokusao je da bude šarmantan

Nisi duhovit od kako si osisao kosu

Vidim ti si na istini

Greška

Ja nazdravljam intimi

Ispili su piće gledajući se oči

Spustio je času na kadu

Okrenuo se i pušio

Pokušavao da gleda kroz prozor

Ali noć je

Mrak

Ona je zmurela

Nije htela da ga gleda

I dalje nije bio njen

Nije ni više ona osoba koja je njena

Ugasio je cigaretu u čaši

Nije mogao da uživa u njenoj tišini

Ustao je da krene

Časa s ugašenom cigaretom izletela je iz kupatila brže od njega

Samo je ćutke zatvorio vrata

Slomljeno zensko srce ne može sastaviti slomljeni muški ego

[rokenrol]

MIROSLAV ANTIĆ, Kad sam bio garav

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih. Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.

A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima. Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam. 

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati. 

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa. 

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo. 

[piezasdealma]

Miris dogorele sveće... Budi hiljadu uspomena...

[ticavestica]

Voli sebe. Sama sebi kupi sveće! ❤️

[sugarmonk]

da li smemo da palimo sveće

[trojerucica-blr]

Zaradsutra - VIDIM

MarceloDeFacto 🎶

VIDIM

Uvod:

Vidim zveri. I vidim ljude. Vidim vratove. I vidim zube. Vidim satove: svi na 5 do 12.

I vidim…

1.strofa (Marčelo): Vidim imućne i vidim nemoćne, i vidim ponor između.

I vrane kako ga obleću. I nikoga da presreće nesreću. Vidim, nismo sapatnici, jedni drugima smo saubice. Vidim crni dan kad ljudske haubice krenu nasumice. Vidim, do tada, samo veliko sivo svejedno

kako nam kopa oči, dušu i srca i sve čedno. Bolekurčive kabanice na kiši poniženja, glave u pesku i dupe na izvol’te do samoponištenja. A svako drobi i kenja, svak na svoju stranu, niko nikome ispomoć.

Vidim siromaštvo i strah. To je objašnjenje, al’ nije izgovor. Vidim nebeski narod kako ljubi zemaljske bogove. Vidim tobože pobožne a zabluda robove. I vidim popove naduvene od para, i vidim vest da plače ikona, i vidim tužnog Isusa što visi na prednjem retrovizoru džipova. Vidim starlete i krimose, vidim da su to deci rol-modeli. A ne vidim radnike što na crno za crkavicu ginu na skeli. Ne vidim, jer od njih ostanu samo inicijali u novinama

i kvadrati za bogataše u novim skadrima na bojanama. I vidim strvinare kako siluju leš muzike za keš. I vidim hipstere kako brane taj treš. I vidim svež beton mesto drveća, i elektrane na rekama.

Vidim zlo i vidim bednike koji kažu: „Neka ga.” Sve ode bestraga. Potemkinova sela bez potomaka, i potom potop. Ali sve do tad, hodam kroz pomor i korov, i kroz maglu ipak vidim razvaline staroga hrama. Stope u pepelu iza. Ispred put do skršenog oltara.

Na njemu mikrofon u paučini. Zavlačim ruku unutra,

i sve što kažem – tako sam govorio zarad sutra.

Refren:

Vidim zveri. I vidim ljude. Vidim vratove. I vidim zube. Vidim satove: svi na 5 do 12. Vidim razloge bez buntovnika. I ne vidim savest. Vidim, čemer je. Vreme je za nevreme,

da glas digne se. Tišina bedem je. I taj tajac kô da traje eonima… Dodaj taj majk da se verbalno detoniram.

2. strofa (Sinovatz):

Sve i da sam slep kao Filip Višnjić,

mogô bih da vidim da je napet svaki mišić. Čak i da sam ogluveo, osećô bih bat, miris straha, kô iz pakla, što opet sluti na rat. Gde god se okrenem, svud su čemerne vizure. Vidim izgubljene, pogurene ljude što zure a žmure. Kô psima na lancima starih, masnih mašina, bacaju kost i sitan dinar… Prašina od sudbina, mrvljenih kandžom sive eminencije. Vidim muve obezglavljene o rub egzistencije.

Loze uvele i lišće koje đavo metlom mete. Vidim, siluete u zaborav lete, kô konfete. Prazne kutije benzodiazepinskog dijapazona. Suzne oči majke prate tragove aviona. Vidim jasno, iako i meni suze mute pogled. Guraju me, gaze, kô da hoće i ja da odem. Gledam ih u oči, vide me kô komad mesa. Željni moje krvi, bušnog srca, ljutog stresa. Crpe me na slamku, ne dam se, i to ih vređa. Vide kako nejač od njih krijem iza leđa. Čujem izdaleka jecaj, plač otetih beba. Kažu, sve to isto neko vidi gore, s neba. Čujem ispod zemlje lament, vapaj „Bože pravde”.

Vidim mrtve, nevine… i ne odlazim odavde. Stojim postojano dok u meni ima vatre. Palim sveće, baklje, da nam se seme ne zatre. Zadnju ruku kockam, da l’ je dockan, il’ na vreme?

Vidim, slušam, derem – za sve slepe, gluve, neme. Za moje i svačije dete, za decu planete, pre nego krene sranje od onol'kih što nam prete. Pre potopa, kuge i atomske detonacije, govorim zarad sutra, a ne zarad neke nacije.

[80s-reject]

OVA DUŠA NEMA DOM OVA DUŠA NEMA TON CRNE ZORE SVEĆE GORE MOJE MORE DURURUR MOJE MORE MOJE MORE MOJE MOREOIAEJGSDBN CXJLKJ

[anjaperovic]

i koračam malo desno malo levo

sve mi se muti pred očima

sva svetla su se pogasila u kući

pa sam morala da upalim sveće

nisam imala ni jedne sem od onih od prošle godine

koje smo zajedno kupili

i gutala sam knedle dok sam ih tražila u fioci

teško je pipati stvari koje si ti pre mene

osećam tvoje tragove po sebi

kako da zaboravim onu jezu koja proleti kroz mene

kada me izljubiš svuda po vratu pentrajući se ka obrazima

ne znam kuda bih se uputila kada bih rešila da te se rešim

puštam vreo mlaz vode jer moram sve da sperem sa sebe

poslednji dodiri treba da odu niz kanalizaciju

toliko me dugo nisi dodirnuo

samo oči te pamte

suze mi idu niz telo pomešano sa sapunicom

sedim u položaju fetusa

na radiju sasvim slučajno neke naše pesme

a u snu večeras nimalo slučajno opet ti

čak i tanani oblaci zemlje u kojoj snim

znaju da ti je rođendan

kako ja da zaboravim?

#waitingForGodot🪽

[pesme-mv]

Čekanje

(03. 12. 2012)

Ja sedim u osami, bez igde ikoga.

Čekam da svane, no noć je duga.

Minuti k'o godine prolaze,

sedma, petnaesta, druga...

Nje nema. Doći neće.

Preda mnom sveska pesama i nož.

U polusnu pišem i stružem

vosak od dogorele sveće.

Nje nema. Doći neće.

Crvene korice nose tri pečata slana,

beličasta, suva.

Pentagram na zidu, znak Gospodara Muva.

Leptir na lampu sleće.

Nje nema. Doći neće.

[justiv]

Ni do zadnjeg leta, ni do kraja sveta

Sudbina je moja kleta

Ova duša nema dom, ova duša nema ton

Crne zore sveće gore, moje more ❤️

[zanimljivaekonomija]

The Frajle posetile Kosovo i Metohiju

Poznato je da Frajle svojom pesmom greju srca publike širom Balkana.

Minulog vikenda su posetile i Kosovo, i na putu ka Prištini obišle manastir Gračanica, gde su zapalile sveće i čule priču o tom svetom mestu. Družile se sa našim ljudima koji su ih srdačno dočekali. 

“Dobile smo poziv da dodjemo i istog trena prihvatile. Put dovde je bio pun izazova, ali nas to nije sprečilo", ističu Frajle, i dodaju:

"Želimo da naša muzika ugreje srca svih ljudi”.

[mentalnahigijena]

Desničari prolaze bezbednosne provere u Vojsci i Policiji Srbije Mladić u vojnoj uniformi sa amblemom Komande za obuku Vojske Srbije na rukavu. Dok stoji uz devojku, na nadlanici mu se vidi tetoviran simbol ultradesničarskog pokreta “Levijatan”: hladno oružje bokser, stilizovan tako da podseća na životinjsku kandžu. Uz fotografiju je priložen opis “Pripadnici na dobrovoljnom služenju vojnog roka u zagrljaju”. Fotografija je objavljena na društvenoj mreži Instagram, na nalogu “Vojnici Srbije”. Ovo nije zvaničan nalog Ministarstva odbrane i nije naznačeno ko stoji iza njega, ali se svakodnevno objavljuju fotografije iz kasarni i sa vojnih poligona širom Srbije. Ista fotografija je nekoliko dana kasnije objavljena i na zvaničnoj Instagram stranici “Levijatana”. Istraživanje Radija Slobodna Evropa pokazalo je da nadležni u Vojsci Srbije (VS) i Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP) ne poklanjaju dovoljno pažnje ekstremnoj desnici u redovima tih institucija. Šta kažu u 'Levijatanu'? Članovi pokreta Nacionalna odbrana “Levijatan” sebe predstavljaju borcima za zaštitu prava životinja, međutim javnosti su poznati i po antimigrantskim akcijama, pretnjama, privođenjima i učešću na desničarskim skupovima. Pavle Bihali, prvi čovek ove organizacije, negira, međutim, za RSE da je osoba sa fotografije, koju je podelila i sama organizacija, član “Levijatana”. “Nije član, ne poznajem ga”, kaže Bihali. On dodaje da “Levijatan” nema svoje pripadnike u Vojsci i Policiji Srbije. “Imamo odličnu saradnju u vidu brzog reagovanja na naše prijave koje naravno moraju proći i Tužilaštvo, ali članove per se nemamo. Niti težimo tome”, kaže on. Na pitanje koliko članova broji njegova organizacija i kakva je procedura za učlanjenje, Bihali kratko odgovara: “I više nego dovoljno. Postoji procedura, nema članarine. Pristupnica se svakako potpisuje.” Bihali kaže da je “Levijatan” organizacija sa “nacionalističkim stavovima” koja se zalaže za “zaštitu slabijih” i da nema veze sa ekstremnom desnicom. RSE je Ministarstvu odbrane uputio pitanje – da li bezbednosne provere kandidata za služenje vojnog roka prepoznaju desni ekstremizam kao pretnju, ali do zaključenja teksta odgovor nije stigao. Počast osuđenim ratnim zločincima Pripadnici ove organizacije učestvovali su, međutim, u julu na nekoliko javnih skupova na kojima su veličali ljude koji su pravosnažno osuđeni za ratne zločine. Kada je 11. jula grupa nevladinih aktivista u Beogradu palila sveće za žrtve genocida u Srebrenici, Bihali je predvodio grupu koja je pevala pesme u slavu Ratka Mladića, osuđenog na doživotnu zatvorsku kaznu za srebrenički genocid. Pripadnici “Levijatana” su i ranije remetili skupove kojima se podseća na genocid u Srebrenici. Zvaničnici Srbije, uprkos presudi međunarodnog suda, ne priznaju da se u Srebrenici dogodio genocid, a desničarske grupacije prekidaju skoro svaki pokušaj aktivista da javno podsete na taj događaj. Međutim, “Levijatan” se suočava i sa optužbama zbog diskriminacije. Kancelarija Poverenice za zaštitu ravnopravnosti je u maju naložila ovom pokretu da prestane sa objavljivanjem diskriminatornog sadržaja prema Romima na društvenim mrežama i da u roku od 30 dana ukloni svaki već objavljeni sadržaj koji podstiče mržnju prema romskoj zajednici. Bihali je novembra 2018. uhapšen zbog širenja pretnji posredstvom interneta. Član “Levijatana”, zvanično identifikovan kao Filip R, je u maju 2020. uhapšen nakon što je svojim automobilom uleteo u Prihvatni centar za migrante u Obrenovcu kod Beograda, koji je obezbeđivala Vojska Srbije. U živom prenosu na društvenim mrežama, on je izgovarao rasističke uvrede na račun migranata. “Levijatan” se nije ogradio od ovog incidenta, a prvi čovek te organizacije, Pavle Bihali, napisao je na Tviteru da su “njegovi momci temperamentni i ispravni”. Nekoliko dana kasnije, ispred obrenovačkog Prihvatnog centra “Levijatan” je organizovao protest podrške svom pripadniku. Rundo je, kao učesnik manifestacije koju je organizovalo udruženje Dragana Grmuše, dao izjavu za lokalne medije, rekavši da je došao da podrži “svoju srpsku braću”. Grmuša za RSE demantuje da “Junak” ima aktivnu saradnju sa Rundom, te dodaje da je američki ekstremni desničar dolaskom želeo da pruži podršku porodicama poginulih boraca. “Mi kao humanitarna organizacija ne možemo nikome da zabranimo dolazak na našu manifestaciju. Tako smo i Roberta upoznali tog dana kada se pojavio na kupalištu Štrand u Bogojevu, niti smo znali ko je on, niti šta za sobom vuče”, kaže Grmuša. U humanitarnim akcijama udruženja “Junak” više puta su učestvovali i pripadnici neonacističke grupe “Serbon”, koja ima i istoimeni robni brend. “Serbon” se u podzemlju ekstremnih desničara pozicionirao kao prodavnica koja nudi odeću sa neonacističkim simbolima, poput keltskog krsta, slovenske svastike (kolovrat), ali i distribuira odeću ideološki srodnih evropskih brendova, o čemu je RSE ranije pisao. Grmuša kaže da je “Serbon” među prvima podržao njegovo udruženje, ali dodaje da se nije podrobnije interesovao za robu koju taj brend prodaje. “To da li oni svojom garderobom promovišu neonacističku ideologiju nije naša stvar. Ono što znamo o njima jeste da su nacionalistički opredeljeni i da podržavaju srpske borce”, kaže Grmuša. On dodaje da se njegovo udruženje ograđuje od ideologija koje su u vezi sa fašizmom i nacizmom. “Nikada nećemo takve stvari propagirati”, kaže on. Na pitanje da li je zbog veza koje njegovo udruženje ima sa Rundom i “Serbonom” u Vojsci Srbije bio podvrgnut bezbednosnoj proveri, Grmuša odgovara: “Svako lice koje se dobrovoljno prijavljuje za služenje vojnog roka biće podvrgnuto bezbedonosnoj proveri, kako pre samog početka služenja vojnog roka, tako i nekoliko puta u toku odsluženja vojnog roka. Nevezano za to da li neko iza sebe ima neku organizaciju, dosije, ili nešto treće.” Grmuša kaže da “Junak” nema svoje članove u redovima snaga bezbednosti, ali dodaje da udruženje ima podršku pojedinaca u MUP i Vojsci Srbije. “Svakako imamo njihovu podršku kako u vidu kupovanja i nošenja naše garderobe, tako i u njihovom prisustvu na nekim od naših događaja, pa sve do moralne podrške i lepih reči”, kaže on. RSE je Ministarstvu odbrane uputio pitanje – da li bezbednosne provere kandidata za služenje vojnog roka prepoznaju desni ekstremizam kao pretnju, ali do zaključenja teksta odgovor nije stigao. Vojnici na Ravnoj gori Pažnju javnosti su i pre tri godine privukli članovi Vojske, kada su se na internetu pojavile fotografije četvorice vojnika koji na Ravnoj gori salutiraju spomeniku četničkom vođi Dragoljubu Mihailoviću, čiji vojnici su tokom Drugog svetskog rata sarađivali sa nacistima i bili osuđeni za ratne zločine nad civilima. Iako njihov identitet nije zvanično otkriven, novinari su na osnovu uniformi detektovali da su među bili pripadnici Garde, jedinice Vojske Srbije koja je direktno potčinjena načelniku Generalštaba, oficiri pešadije i pripadnici vazduhoplovstva. Nekoliko trenutaka pre nego što su snimci napravljeni, vojnici su ostavili venac sa porukom “Srpskim junacima, pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije”. Ipak, Ministarstvo odbrane, na čijem čelu je u to vreme bio aktuelni ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, je demantovalo da je zvanična delegacija Vojske Srbije položila vence na Mihailovićev spomenik. Draža Mihailović, načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske, se smatra kontroveznom ličnošću srpske istorije. Komunistička vlast ga je po završetku Drugog svetskog rata osudila na smrt zbog počinjenih ratnih zločina i kolaboracije sa okupatorom. Viši sud u Beogradu je tu presudu poništio 2015. godine, pod obrazloženjem da je suđenje Mihailoviću bio političko-ideološki proces. U obrazloženju Suda, međutim, postoji jasna ograda da se u postupku rehabilitacije ova institucija bavila isključivo sudskom procedurom, a ne utvrđivanjem činjenica da li je Mihailović bio ratni zločinac. RSE je Ministarstvu odbrane poslao mejl s pitanjem da li su sankcionisani pripadnici vojske koji su bili na Ravnoj gori. Do zaključenja teksta odgovor nismo dobili. Ko može da radi u Vojsci Srbije? Bezbednosne provere kandidata za radno mesto u MUP-u i Vojsci Srbije definisane su zakonima o policiji i vojsci. Prema Zakonu o Vojsci Srbije, profesionalno vojno lice može biti državljanin Srbije koji je prošao bezbednosne provere i nema bezbednosnih smetnji za prijem u profesionalnu vojnu službu. Bezbednosne provere kandidata za prijem u radni odnos u Ministarstvo odbrane i na službu u Vojsku Srbije obavlja Vojnobezbednosna agencija (VBA). Pravilnik kojim se provere definišu razlikuje osnovnu, potpunu i posebnu bezbednosnu proveru, u zavisnosti od nivoa prijema. U Upitniku za sva tri nivoa bezbednosne provere, koji se nalazi na sajtu Ministarstva odbrane, nema direktnih pitanja o eventualnim vezama kandidata sa ekstremističkim organizacijama. U osnovnoj obradi se postavljaju pitanja o tome da li je kandidat bio pripadnik paravojnih formacija, je li imao veze sa osobama povezanim sa kriminalom i da li je protiv njega vođena policijska istraga, krivični, prekršajni ili disciplinski postupak. Vojni rok u Srbiji inače nije obavezan, a za one koji se dobrovoljno odluče da ga služe traje šest meseci. Tokom te obuke, pripadnici uče da koriste oružje i prolaze vojne treninge. Prema dostupnim podacima, u sistemu odbrane Srbije (MUP, Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije) zaposleno je oko 80.000 ljudi. Šta kažu u Vojnom sindikatu? Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata Srbije (VSS) kaže za RSE da je Vojnobezbednosna agencija (VBA) zadužena da kontraobaveštajno i bezbednosno štiti ustanove Vojske, pa tako i da vrši bezbednosnu proveru lica koja službuju u Vojsci. “Dakle, oni prate i ekstremizam i terorizam i sve druge aktivnosti pojedinaca i grupa koje mogu da budu štetne po unutrašnju bezbednost Vojske i zemlje u granicama u kojima je to u vezi sa Vojskom”, kaže Antić. Prema njegovim rečima, o tome se vode evidencije, a lica koja su sklona ekstremizmu bilo koje vrste su registrovana i u Vojsci i takvi ljudi ne mogu da rade. “Ako se lice koje je kandidat javi za dobrovoljno služenje vojnog roka, a u evidencijama nadležnih službi postoji da je to lice ekstremista neke vrste, naravno da se za njega neće dati pozitivna bezbednosna provera i takvo lice neće sigurno doći u Vojsku”, kaže Antić. On podseća da jedino Ustavni sud može da stavi van zakona udruženja građana, a do tada se smatra da je rad određenog uduženja, pa i Levijatana, u granicama zakona. “Mi možemo laički da smatramo da oni jesu ekstremisti, oni sebe tako i promovišu, ali ne možemo da kažemo da su oni ekstremisti u smislu da oni nekoga ugrožavaju, jer da je tako, njima bi rad zabranio Ustavni sud”, kaže Antić. Predsednik Vojnog sindikata sa ruskim ultranacionalistom Međutim, i sam predsednik Vojnog sindikata se pre dve godine našao u društvu Vladimira Žirinovskog, predsednika ruske ultranacionalističke Liberalno demokratske stranke, poznatog po ksenofobičnim i rasističkim izjavama. Kako se navodi na sajtu VSS, delegacija je primljena u Rusiji na najvišem nivou od strane Ruske Dume, i više vojnih i veteranskih organizacija. U saopštenju se dodaje da su sastanci bili zasnovani na polazištu da je reč o srodnim organizacijama. Antić za RSE objašnjava da su predstavnici VSS bili zvanični gosti Jaroslava Nilova, predsednika Komiteta ruske Dume za rad, zapošljavanje i pitanje veterana, a koji je inače i član Liberalno-demokratske partije Rusije Vladimira Žirinovskog. “U tim okolnostima je napravljena jedna fotografija, mi nismo imali zvaničan sastanak sa gospodinom Žirinovskim niti smo sa njim razgovarali na bilo koju temu kada je u pitanju delovanje Vojnog sindikata Srbije.” On objašnjava da je u to vreme u Srbiji bilo aktuelno donošenje Zakona o pravima boraca, te da im je bilo značajno da čuju iskustva kolega iz Rusije. Antić kaže da ni pre niti nakon povratka iz Rusije nije bio pozvan na razgovor u VBA, koja je zadužena za unutrašnju kontrolu u Vojsci. “Pred svaki odlazak u inostranstvio svaki aktivni pripadnik Vojske mora da prijavi to nadležnim organima, ali u mirnodopskim uslovima niko ne može to da spreči”, kaže Antić. Vojska i navijači na otvaranju murala u Kragujevcu Pripadnici Vojske Srbije učestvovali su 22. maja u Kragujevcu na svečanom otkrivanju murala posvećenog mladiću iz tog grada u centralnoj Srbiji, koji je stradao u borbama na karauli Košare, na granici Kosova i Albanije od aprila do juna 1999. godine. Događaj je organizovala navijačka grupa kragujevačkog fudbalskog kluba Radnički – “Crveni đavoli”. Na fotografijama koje je ova navijačka grupa objavila na društvenim mrežama vide se pripadnici vazduhoplovstva Vojske Srbije, dok oko njih stoje navijači sa upaljenim bakljama. O vezama bivših i sadašnjih pripadnika VS i MUP-a sa pripadnicima ekstremističkih grupa govori i slučaj firme “Familija Akšn Prodakšn” iz Beograda. Jedan od osnivača ove firme, kako se navodi na sajtu, je Vladica Simonović zvani Simon, bivši vođa navijačke grupe “Delije” i osnivač danas nepostojećeg udruženja “Familija srbskih navijača” – koje je okupljalo navijačke grupe iz više klubova. Prema opisu sa sajta, tim okupljen oko ove firme je “specijalizovan za za akcione filmske projekte, obuke njihovih aktera i obezbeđenje pratećih potreba”. “Familija” se bavi iznajmljivanjem filmskih rekvizita, replika oružja, uniformi i vozila različitih vojnih i policijskih jedinica Srbije i sarađivali su na snimanjima popularnih televizijskih serija i filmova. Na istoj lokaciji u beogradskom naselju Jajinci Simonović vodi i Klub ekstremnih sportova “Familija”, u okviru kojeg je i poligon za airsoft – vrstu ekstremnog sporta, gde učesnici koriste replike oružja koje ispaljuje kuglice s bojom. Mediji su zabeleležili da na imanju poseduje top “pragu” na kojem je iscrtan Totenkopf – simbol lobanje koju su koristile nacističke SS jedinice, s porukom "Mir za slobodu, glavu za Kosmet". Ko radi u “Familiji’? Članovi kluba su bivši pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) i Vojske Srbije, a neki su i dalje zaposleni u tim institucijama. Među njima je Dragan Marković. U njegovoj biografiji na sajtu firme “Familija akšn prodakšn” se navodi da je penzionisani pripadnik Vojske Srbije, koji je od 1991. do 2017. bio snajperista nekadašnje Protivterorističke jedinice i komandant voda Ministarstva odbrane Srbije, 72. specijalne antiterorističke jedinice. Kaže se i da je učestvovao u oružanim sukobima širom bivše Jugoslavije u periodu od 1991. do 2002. godine. Uvidom u Markovićev privatni Instagram profil, RSE je detektovao njegove fotografije na kojima sa nacističkim pozdravom pozira sa zastavom “Odred 18”, podgrupe neonacističke navijačke grupe “United force” koja bodri beogradski FK Rad. Broj 18 predstavlja prvo i osmo slovo abecede, odnosno inicijale Adolfa Hitlera. Među objavama koje je podelio na svom profilu su i fotografije Hitlera i knjige “Mein kampf”, u kojoj je vođa nacističke partije predstavio osnove svoje ideologije. Marković je odbio da govori za RSE i zatražio da ne objavljujemo fotografije sa njegovog privatnog Instagram naloga. Kako se navodi na sajtu “Familije”, za klijente drži konsultacije pre i tokom snimanja, obuku glumaca i statista, odgovoran je za pripremu oružja, organizaciju i briga o merama bezbednosti na snimanju akcionih scena. Dragan Marković je odbio da govori za RSE, ali je potvrdio autentičnost njegovog profila i zatražio da se ne objavljuju fotografije. RSE je od Ministarstva odbrane pokušao da dobije potvrdu o rome da li je Dragan Marković bio pripadnik Vojske Srbije i je li prošao bezbednosnu proveru, ali do zaključenja teksta odgovor nije stigao. RSE je uvidom u sajt “Familije” detektovao još trojicu bivših pripadnika specijalne jedinice Kobre Vojske Srbije i specijalne jedinice policije Žandarmerija, koji su u tim službama bili aktivni do pre nekoliko godina, kao i jednog aktivnog majora Vojske Srbije. Na sajtu firme navodi se da je firma “porodično – bratska – kumovska družina vrhunskih profesionalaca visokoadrenalinskih zanimanja i sportova”. 'Eminentni huligan' Osnivač firme “Familija akšn prodakš”, Vladica Simonović, u svojoj biografiji na sajtu za sebe kaže da je “eminentni srbski huligan” koji je učestvovao u “gotovo svim ratnim i društveno političkim dešavanjima“. U fokusu javnosti Simonović je bio više puta. Pre pet godina je bio priveden na informativni razgovor u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), nakon što je u blizini njegove kuće i airsoft poligona u Jajincima pronađeno oružje za koje se sumnjalo da je trebalo da bude upotrebljeno za atentat na tadašnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića. Za list “Politika” je 2016. godine izjavio da nema veze s tim slučajem i da na njegovo imanje dolaze ljudi iz policije, vojske i BIA. “Moj rad je javan, svi se tu skupljaju”, rekao je Simonović. RSE je posredstvom zvaničnog mejla firme “Familija akšn prodakšn” postavio pitanja Vladici Simonoviću, ali do zaključenja teksta nismo dobili odgovor. Provera pripadnika MUP PremaZakonu o policiji, uslovi za zasnivanje radnog odnosa u MUP su da je kandidat državljanin Srbije i da ima prijavljeno prebivalište na teritoriji Srbije od najmanje godinu dana u kontinuitetu, kao i da „ne postoje bezbednosne smetnje za obavljanje poslova u Ministarstvu“. Zakon, kao i u slučaju Vojske, takođe i kod policije razlikuje tri nivoa bezbednosne provere, u zavisnosti od nivoa zaposlenja. Ni u jednom se ekstremizam ne pominje kao smetnja. Stefanović najavljivao reviziju bezbednosnih provera u MUP Bivši ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je početkom 2015. godine najavio da će biti izvršena revizija bezbednosnih provera kadrova u MUP-u zbog, kako je naveo, činjenice da neko potpuno „čist“ uđe u policiju, ali se tokom godina rada „uprlja”, pa se događa i da se „službene beleške o sumnjivim kontaktima koriste za međusobne obračune“. Dve godine ranije, tadašnji komandant Žandarmerije Milenko Božović izašao je u javnost sa podatkom da je od 2.900 pripadnika Žandarmerije čak 400 primljeno bez selektivne obuke koja podrazumeva bezbednosnu proveru, psihološke testove i testove fizičke izdržljivosti i prilagodljivosti. Nema naznaka da je takva revizija do danas izvršena. MUP je krajem 2018. godine doneo Strateški plan rada Službe interne revizije za period 2019 – 2023. Desni ekstremizam se u tom dokumentu nigde ne navodi. U aktuelnoj Vladi, formiranoj oktobra 2020, Nebojša Stefanović je sa mesta ministra unutrašnjih poslova zamenio Aleksandra Vulina na čelu Ministarstva odbrane, dok je Vulin došao na Stefanovićevo mesto. Zašto desni ekstremizam nije pretnja za nadležne službe? Predrag Petrović iz nevladinog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, smatra da službe bezbednosti u Srbiji nisu dovoljno senzibilisane da prepoznaju desni ekstremizam kao potencijalnu pretnju. Prema Petrovićevim rečima, nadležni organi MUP-a su ograničeni na kontrolu zakonitosti postupanja policijskih službenika i kontrolu koruptivnih ponašanja, dok je ekstremizam u “sivoj zoni”. To je, dodaje on, nešto na šta bi najpre starešine trebalo da obrate pažnju i da, ukoliko primete nešto sumnjivo, slučaj proslede svojim nadređenima. “Ukoliko nadređeni procene da je to ozbiljnije, onda to ide Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) ili Službi za borbu protiv ekstremizma i terorizma, mada se ta služba bavi istraživanjem krivičnih dela. Ako ne postoji element da je neko počinio ili priprema neko krivično delo, njima su ruke ograničene”, kaže Petrović. Petrović naglašava da i veliki broj razvijenih zemalja ima problem da vidi pretnje koje stižu od desnog ekstremizma, pošto su nadležne službe već dve decenije fokusirane na islamistički terorizam. Prema njegovom mišljenju, fokusiranost na samo jednu vrstu ekstremizma ne donosi rešenje. Dodaje i da su ekstremisti naučili do koje granice mogu da promovišu svoje stavove a da ne budu u zahvatu sudskih organa. “I oni uglavnom promovišu vrednosti koje su ultrakonzervativne i u suprotnosti sa onime što je rasprostranjeno u društvu, ali zarad slobode govora ne možete da primenite ‘tvrde’ mehanizme – policiju i službe bezbednosti. Tu stupa na scenu rad sa organizacijama civilnog društva i sa lokalnim institucijama da se pokaže da oni nisu u pravu i da je to što promovišu u suprotnosti sa civilizacijskim dostignućima”, objašnjava Petrović. Ekstremizam rastegljiv pojam Pojam ekstremizma je prilično rastegljiv i često ga nije lako definisati, kaže Petrović, ali dodaje da su granice postavljene u Ustavu i zakonima. “Sve što je u suprotnosti sa demokratskim principima i vrednostima, svako ko ugrožava slobodu govora i okupljanja, on se smatra ekstremistom. Ne znači nužno da je nasilni ekstremista, on to može da zagovara na miran način, ali bi trebalo po definiciji da potpadne pod pažnju organa bezbednosti”, kaže Petrović. Primeri iz Evrope Kao primer dobre prakse u kontroli ekstremizma Predrag Petrović ukazuje na Veliku Britaniju, koja je u Strategiji za borbu protiv ekstremizma i terorizma unela mehanizam sprečavanja u oružanim snagama. “Svako ko uoči odstupanja u okviru Vojske je dužan da prijavi taj slučaj, o kojem onda raspravlja posebna komisija. To ne znači da će taj pojedinac biti odmah odstranjen iz službe, ali on treba da bude na neki način tretiran, da se neko njime bavi”, kaže Petrović. Problem sa ekstremno desničarskim elementima u redovima svoje vojske beleži i Nemačka, koja je zbog toga polovinom prošle godine odlučila da raspusti deo elitnih snage za specijalne operacije KSK (Kommando Spezialkräfte). Prema pisanju lista Voltstrit džurnal, jedinica je godinama bila predmet istraga od kojih je jedna bila fokusirana na mrežu vojnika i civila koje je koordinisao stariji vodnik i stručnjak za sabotaže koji je govorio o skladištenju oružja i municije širom zemlje u slučaju da dođe do raspada pravnog poretka usled masovne imigracije. Ministarka odbrane Nemačke Anegret Kramp-Karenbauer (Annegret Kramp-Karrenbauer) rekla je da elitna grupa postala izolovana od ostatka oružanih snaga Bundesvara i da su u izolaciji neki njeni delovi razvili toksičnu kulturu koju je liderstvo godinama tolerisalo. "Došli smo do tačke kada se mora nešto uraditi na brz i radikalan način", rekla je ona. Iste godine je smenjen i Kristof Gram (Christoff Gramm), direktor nemačke vojne kontraobaveštajne službe (Militärischer Abschirmdienst - MAD), čiji zadatak je, između ostalog, ispitivanje veza vojnika i ekstremističkih organizacija. Tokom pet godina koliko je Gram bio na čelu MAD-a, broj ekstremnih desničara u vojsci se alarmantno umnožio.

[darovisvemira]

View this post on Instagram

A post shared by Darovi Svemira 🪐 (@darovi_svemira) on Jul 3, 2020 at 12:20pm PDT

[lumikacandles-blog]

New level of excellence... New candles from Lumika. #flowers #candles #lumika #amazing #lumikastyle #perfect #kingsofmakingcandles #candlesofserbia #sveće #sveća #lumikacandles #svece #sveca #decor #dekoracija #purple #candlelight #beograd #candela #instapic #picoftheday #photooftheday #sundaynight #sundaymood #home #gift #poklon #ljubav

[pustapoljanade]

"Upoznala sam sebe. Naučila sam da sebe volim. Miris tamjana i sveće koja je izgorela, govore mi da sam nadomak sreće. Zahvalna sam tebi, što me nisi voleo. Nemoj nikad da me voliš, ološe. Jin jang sam zapravo ja."

@ultravioletna ♡