#PREDGRAĐE

[cgvijesti]

Psi napali i ubili ženu u londonskom predgrađu

Foto: screenshot Zatvorena je kriminalistička istraga o smrti žene koju su ubili psi u Velikoj Britaniji.  Žena (28), čiji identitet nije otkriven, šetala je nekoliko pasa u londonskom predgrađu Graveli Hil kad je napadnuta 12. januara. Policija zatekla osam pasa Osam pasa zatečeno je na mjestu događaja i bili su pritvoreni u policiji dok je trajala istraga. Nije podnesena nijedna krivična…

[belog-grada-crna-princeza]

Krug dvojke.

Beograd ne spava

u mom telu

bude se gromovi

ovaj grad je navikao na buku

ja navikla da ćutim

tinejdžeri u iscepanim farmerkama

crtaju grafite

na zidovima zgrada

ispod Pobednika

nekad mislim

kako je mnogo hrabrosti potrebno

za vandalizam

adrenalin ne budi pomisao

da možeš biti uhvaćen

već pomisao

da nećeš imati da kažeš

ništa smisleno

brinem

da ih to ne brine

uostalom, šta ja imam s tim?

moj dom je predgrađe

mene noću ne drže budnom

tramvaji i žive svirke

u baštama kafića

već lavež pasa i grane višanja

što udaraju u oluke

moje ćutanje je predaleko

ne bih ga umela objasniti

toj gradskoj deci

- Katarina

[tinistreamcijeli]

Gledati Film Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) Online sa Prevodom

Ne brini draga "Don't Worry Darling" (2022) HD cijeli film na hrvatskom

Gledaj Ne brini draga (2022) online sa prevodom na hrvatski i srpski i HD kvaliteti besplatno bez registracije.

Jeste li ljubitelj Ne brini draga ? Na ovoj stranici možete gledati film Ne brini draga online besplatno i bilo kada.

Budući da je teško pronaći web stranice za streaming, donosimo web stranica na kojima možete potpuno besplatno gledati filmova o Ne brini draga!

➤ Kliknite ovdje za besplatno gledati Ne brini draga !

Film Ne brini draga sada je dostupan besplatno, iz udobnosti vašeg doma i odmah, bez zamornih preuzimanja. Ne brini draga sa prevodom na srpski i hrvatski za gledanje besplatno bez registracije!

Gdje gledati Ne brini draga online besplatno bez registracije?

Ne želite plaćati pretplatu na Netflix, Disney+ Hotstar ili neku drugu? Umjesto da tražim piratske web stranice poput Popcorn Timea koje se uvijek na kraju zatvore ili vas dovedu u probleme, odlučio sam s vama podijeliti popis najvećih web stranica za besplatni streaming.

Gore navedena stranica omogućuje gledanje Ne brini dragaovog filma bez registracije i besplatno. Samo posjetite stranicu i uživajte u gledanju!

Kako besplatno pogledati cijeli film Ne brini draga online na hrvatski?

Vrlo je jednostavno, samo trebate kliknuti na gornju poveznicu i otići ćete izravno na stranicu na kojoj možete besplatno gledati Ne brini draga (2022). Ako ste zauzeti, možete preuzeti film i pogledati ga kod kuće.

Uz online film Ne brini draga, tu je i veliki izbor serija, tako da vam nikada neće biti dosadno. Možete birati između djela sa sinkronizacijom, s titlovima ili na izvornom jeziku bez titlova. Bez nepotrebnih registracija i puno oglasa. Ovdje ćete pronaći kompletne filmove.

Koja je kvaliteta videa dostupna?

Najvažnija je najbolja kvaliteta za video streaming pri gledanju filmova. Za praktičnost gledanja filmova i čistu kvalitetu zvuka. nudimo nekoliko kvaliteta, od 4K Ultra HD, HD 1080p, HD 720p, HD 420p i konačno nudimo i Mp4 kvalitetu. Ove opcije će vam olakšati odabir najbolje kvalitete videozapisa koju želite.

Ovdje su informacije o filmu Ne brini draga (2022), uključujući: sinopsis, izvođača, datum izlaska i ostalo

Kućanica iz 1950-ih koja sa suprugom živi u utopističkoj eksperimentalnoj zajednici počinje se brinuti da njezino glamurozno društvo možda skriva uznemirujuću tajnu.

SADRŽAJ FILMA:

Radnja akcijskog filma odvija se tijekom 1950-ih, gdje Alice i njezin suprug Jack žive u izoliranom poslovnom gradu u srcu kalifornijske pustinje. On, kao i svi drugi ljudi u gradu, radi za Franka, koji je šef tajnog projekta Victory. Dok muškarci provode dane u sjedištu Projekta Victory, radeći na "progresivnom razvoju materijala", njihove žene - uključujući Frankovu elegantnu partnericu, Shelley - provode vrijeme uživajući u ljepoti, luksuzu i razuzdanosti iste zajednice. Život je savršen, a tvrtka izlazi u susret potrebama svakog stanara. Ono što traže zauzvrat je mudrost i neupitna predanost cilju pobjede. Ono što se činilo kao lijepo predgrađe ubrzo je postalo poprište čudnih događaja

Gledao sam ekranizaciju ovog filma prije nekog vremena i čovječe, nepristojno je! Započinje dobro, a zatim se samo raspadne i ispere te ponovi. Svi muškarci su loši, a sve su žene heroji. Florence pugh je najbolji dio filma, a chris pine je izgubljena u svojoj ulozi. Nema dovoljno priče da opravda dužinu filma. Motivacija lika s vremena na vrijeme nema smisla i zbog toga se osjećam zbunjeno što se događa. Film brzo prelazi u treći čin i juri kroz ludu akciju u stilu maksimuma koja nije dorasla ostatku filma. Harryjev glumački stil nije tako sjajan i čini se pretjeranim i pretjeranim. Florence pugh je najbolji dio ovog filma, ali njen šarm nije dovoljan da spasi ovaj loše napisan scenarij.

Glumci

Snažna priča redateljice Olivie Wilde s upečatljivom izvedbom Florence Pugh i Harryja Stylesa, kao i drugih talentiranih glumaca (Gemma Chan, KiKi Layne, Chris Pine, Nick Kroll).

U kinu od

Film će se ovog tjedna svakodnevno prikazivati ​​u svim kinima u Hrvatskoj. službeno premijerno prikazan 25. rujna 2022. Iako još nije emitiran, ovaj film još uvijek ima mnogo obožavatelja. a sada ga možete gledati bez potrebe za dolaskom u kino, gledajte ga bilo kada i bez plaćanja.

Dirilis : 21 Sep 2022

Durasi: 123 menit.

Genre: Drama , Misteri , Thriller

Bintang: Florence Pugh , Harry Styles , Chris Pine , Olivia Wilde

Sutradara : Matthew Libatique

Kualitas : HD

Hvala što ste posjetili naše stranice

Hvala što ste posjetili naše stranice. Nadam se da vam se sviđa ono što dijelim. i otklanjanje dosade u trenutnoj pandemiji. Vjerujemo da vam je ovaj članak pomogao u odabiru web stranice na kojoj ćete gledati filmove ili serije online uz najbolju kvalitetu i bez ometanja reklama. Samo idite na web mjesto za besplatno gledanje filmova, pronađite svoj film i počnite ga gledati. Ako vam se sviđa sadržaj koji dijelimo, dajte nam palac gore i pokažite da vam se sviđa ili podijelite što namjeravate sa svojim prijateljima. Zabavi se!

Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) hd subtitles Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) hd online Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) online sa prevodom Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) online subtitrat Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) online HD sa prevodom gledaj Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) online sa prevodom gledaj Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) online HD sa prevodom Gledati Film Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) Online sa Prevodom Ne brini draga "Dont Wory Darling" Ceo Film: Gledati Online sa Prevodom Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) Online HD strujanje sa Prevodom Ne brini draga "Don't Worry Darling"(2022) HD cijeli film na hrvatskom

[ladiscribus]

Brasilia - U srcu bez srca

Grad bez srca, grad bez duše, ali je glavni grad velikog Brazila. Inauguriran je 1960. nakon 4 godine izgradnje. Dalje se u 60-tima dodatno razvijao i gradio prema dobro osmišljenom planu. Oscar Niemeyer bio je jedan od vodećih arhitekata koji je osmislio i dizajnirao glavne zgrade po želji tadašnjeg predsjednika po imenu Juscelino Kubitschek, osnivača grada i pokretača premještanja glavnog grada u unutrašnjost, u saveznu državu Goias, kako bi se odteretili Rio de Janeiro I Sao Paulo u gospodarskom i ekonomskom smislu.

Čini mi se da kamo god da krenem po ovom gradu, sve je na  minimalno 10-tak kilometara udaljenosti, iako se na mapi čini da je puno bliže. Upravo takav je i cijeli Brazil pa nije ni čudo da je sličan i glavni grad.

Pronašao sam hotel koje relativno blizu aerodroma. Zapravo sam uzeo isti niskobudžetni hotel u kojem sam već bio prije dvije godine. Predgrađe na jugozapadnom dijelu grada. Ovaj kvart je kao mali grad sam za sebe. Ima sve što treba imati jedan grad, od dućana, banaka, pošte ,policije, restorana, frizera i svega ostalog što ima svaki brazilski grad. Zapravo je cijeli grad Brasilia tako i napravljen, puno satelitskih kvartova koji su pripojeni u grad i dosta dobro umreženi javnim prijevozom koji ima bezbroj autobusnih linija i jednu metro liniju, to jest, zapravo su dvije linije, jer se negdje na pola puta iz jedne linije račvaju u dvije linije.

Zgrade svih ministarstava su potpuno iste, samo su natpisi navedenih različiti, ovisno o kojem je ministarstvo riječ.

Zgrade ministarstva

Prisjetio sam se mog prijašnjeg boravka u Brasiliji i posjetu katedrali. Catedral Metropolitana je zaista posebna.. Projektirao ju je proslavljeni brazilski arhitekt Oscar Niemeyer, a gradila se punih 13 godina od 1958. do 1970. Upisana je 1987. na UNESCO-v popis mjesta svjetske baštine u Amerikama, zajedno s cijelim gradom Brasilia kao jedinstven primjer grada stvorenog ex nihilo (iz ničega) 1956. Prije toga ovdje nije postojalo baš ništa, čime se želi naglasiti da je grad stvoren potpuno nov, a ne na temeljima nekog prijašnjeg grada, kao što je to slučaj kod većine gradova koji imaju svoju dužu povijest. Sjećam se ulaska u katedralu koji je bio posebniji od svih ostalih ulaska u neku crkvu. Može se jedino usporediti s crkvom La Sagrada Familia u Barceloni. Puno svjetla, plava boja vitraja, oblikom izgleda kao rascvjetana piramida.. Sjeo sam na klupu i odjednom su počeli nekakvi čudni osjećaji i uzimati moje tijelo. Osjećaji pokajanja i grijeha koje sam počinio.. U jednom trenutku nekoliko suza samo je krenulo kapati iz mojih očiju.. Nikada neću zaboraviti taj osjećaj.. Možda je to bilo i pokajanje za sve grijehe koje su počinili Europljani nad domorodačkim stanovništvom i praktično skoro ugasili kulturu različitih domorodačkih plemena.. Kao da ovdje plače cijela brazilska duša..

Catedral Metropolitana Nossa Senhora Aparecida

U zgradu Nacionalog kongresa nisam uspio ući, iako je bila otvorena za javnost i mogla se posjetiti, a razlog je bio taj da sam imao kratke hlače, to jest nisam imao duge hlače.. Pa dobro, ima i neke logike, mada ne pada mi na pamet hodati po ljeti po Brazilu u dugim hlačama jer bi od mojih genitalija ostala iscijeđena krpa.

Congresso Nacional

U tom centru grada koji je i tako osmišljen da bude centar, mjesto svih značajnih gradskih zgrada, ovdje se je vrlo neobično kretati. Između tih zgrada napravljena je dugačka livada koja je na mjestima isprekidana poprečnim cestama, i  po kojoj zapravo nikad nitko ne hoda, jer je po danu  prevruće i nema nikakvog hlada, pogotovo kada sunce žarko prži, a po noći je totalno neatraktivno , a nije ni preporučljivo. Tako da zapravo ne znam čemu točno služi, osim što se lijepo vidi iz zraka, tako bar kažu.. Šetački put uz zgrade ministarstva puno je prihvatljiviji, jer postoji ipak određena količina hlada.

Palacio Itamaraty

Palacio da Justica - Ministarstvo pravosuđa i javne sigurnosti

Ostavio sam samo jedan dan za grad Brasilia, pošto sam već bio ovdje prije dvije godine i nisam baš nešto oduševljen ovim gradom. Zapravo ne da nisam oduševljen nego je to grad u kojem definitivno ne bih volio živjeti, niti ga razumijem. Znam da je napravljen osmišljeno planski modernističko, no ono što me smeta je da nekako ne postoji pravo urbano , kulturno i socijalno srce grada. Da se moram s nekime naći i da mu kažem ajmo popiti kavu u centru grada, ja stvarno ne znam koje bi to mjesto  moglo biti. Neko eventualno srce grada bio bi gradski autobusni kolodvor i pored njega šoping centar. Ni jedno od toga mi nije baš primamljivo i zapravo je puno bolje se naći u nekim perifernim kvartovima razbacanim po širini i dužini grada. To bi bilo otprilike kao da u Zagrebu pozovete nekoga na kavu i onda mu kažete, ajmo se naći u Gajnicama. Svatko takvo satelitsko naselje ima svoje malo urbano i socijalno srce, tržnicu, kafiće, restorane, dućane, supermarkete, usluge i sve ostalo što vam treba u svakodnevnom životu..

Autobusni terminal

Shopping Conjunto Nacional

Kako je bio ponedjeljak, ništa od turističkih atrakcija nije radilo, ni botanički vrt, ni muzeji, a ni katedrala nije bila otvorena . Barem sam iskoristio vrijeme pa otišao kod frizera da me malo uredi. Uz lagano frizersko  čavrljanje, došli smo do teme odakle sam. Kada sam mu rekao da sam iz  Hrvatske, on je izvalio kao iz topa: "Aha, ona Hrvatska koja je izbacila Brazil sa zadnjeg svjetskog nogometnog prvenstva". Ja mu odgovaram s laganim smiješkom i  ponosnim osmjehom: "Da, upravo ta Hrvatska".. Smijao se i on, a ja sam odjednom počeo malo detaljnije pratiti pokrete njegovih škara kako ne bih izgledao kao heretik kojeg je mučila inkvizicija.. No tip je ostao smiren te smo nastavili dalje pričati o životnoj svakodnevnici Brazila i Brasilije..

Navečer sam otišao u ulični restoran preko puta hotela i najeo se ražnjića s uobičajenim brazilskim prilogom: rižom, grahom, farofom i salatom.. Drugi dan čekao me let i povratak prema Atlantiku..

[balkanskapravila1371]

BITKA ZA ČASOV JAR: Jurišne jedinice ruske vojske ušle u predgrađe (MAPA/VIDEO)

https://www.novosti.rs/planeta/svet/1351871/rat-ukrajini-ukrajina-rat-ruska-armija-ukrajinska-vojska

[djolens72]

SVUDA POĐOH

Nikad bolji i lepši avanturistički i putošestvijski radni izlet stazama partizana i partizanki na brdima Kadinjače, Užica i Zlatibora sa pogledima dokle se vidi tamo do neke zgradetine koja je nikla nekako usput dok je primala radoznale posetice i šetače do Tornika žičare i postala predgrađe velegrada sa prefiksom mali… Videsmo mnoge predele sa komentarima našim kako je naša zemlja mala, al…

[zoranphoto]

Potres magnitude 3.8 po Richteru Bufallo / New York / SAD

Potres magnitude 3,8 pogodio je u ponedjeljak rano ujutro predgrađe Buffala u državi New York, prema SAD-u. Geološki zavod. Središte potresa bilo je u West Seneci, rekli su dužnosnici. Potres se osjetio na sjeveru do slapova Niagare i na jugu do Orchard Parka, rekao je izvršni direktor okruga Erie Mark Poloncarz na Twitteru.    

Read the full article

[balkanin]

Britanski obavještajci objavili koji je grad sljedeći cilj Rusije

Britanski obavještajci objavili koji je grad sljedeći cilj Rusije

Institut je objavio novu analizu i kartu sukoba u Ukrajini “Ruske i proruske separatističke snage Luhanske Narodne Republike tvrde da su ušle u predgrađe Siverska u ukrajinskom Donbasu”, saopćilo je britansko ministarstvo obrane. Priznajući da izvještaji nisu potvrđeni, ministarstvo je objavilo da ruske snage polako napreduju prema zapadu i planiraju napade prema Siversku iz Lisičanska kako bi…

[cgvijesti]

"Rusija nema šanse za pobjedu"

“Rusija nema šanse za pobjedu”

Foto: screenshot Ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski je održao svoje noćno obraćanje ukrajinskom narodu. “Danas želim zahvaliti svakom stanovniku Mikolajeva na njihovoj neukrotivosti, na obrani grada i regije. Zahvaljujem i Nikopolju, Harkovu, Krivom Rogu i cijeloj Dnjepropetrovskoj oblasti, snažnom narodu Zaporožja i regije, svim Ukrajincima Hersonske oblasti, svima koji brane predgrađe…

[stanodavacrs]

Brvnara u Grockoj sa pogledom na Dunav– Pandurice 23.000 evra ***VIDEO*** Vikend kuća -  brvnara u Grockoj izvan centra naselja u delu Pandurice, površine 56m², površina parcele 892m². Kućica se sastoji od suterena i prizemlja i potkrovlja sa prostranom terasom, priključena je na struju (trofaznu), a pored placa prolazi vodovod. Brvnara se nalazi u mirnom, zelenom vikendaškom delu Grocke do koje vodi pristupačan put sa uličnim osvetljenjem, 600m od kuće je magistralni put Smederedvo-Grocka-Beograd (Smederevski put), autobuska stanica udaljena je 1km gde redovno saobraća gradska autobuska linija 302. Nepokretnost se prodaje u viđenom stanju. Objekat je uknjižen, vlasništvo 1/1, podoban za kredit. Uknjižena legalna, vlasništvo 1/1. Cena: 23000€ nije fiksno STANODAVAC nekretnine 🏡         063/300-177   #nekretnine #kuća #predgrađe #Dunav #Donau #Grocka #Beograd #Srbija #vikendice #Belgrade #Serbia #Danube #realestate #immo #kuce #vikendica #nepokretnosti #vikend #priroda #kuće #uživo #danas #Stanodavac #Zaklopača #Brestovik #Ritopek #Vrčin #Vinča #Leštane #Kaluđerica   http://www.instagram.com/stanodavac http://www.stanodavac.com http://www.stanodavac.rs http://www.twitter.com/stanodavac https://stanodavacrs.tumblr.com (at Stanodavac) https://www.instagram.com/p/CRXBW5HpCfg/?utm_medium=tumblr

[zasvepare]

DIE HEIMAT Pismo Arnou

(ovde pročitati originalno pismo na francuskom)

Grac, 24. juna 2019

Druže Arno,

žao mi je što nisam mogao ranije da ti pišem. Pročitavši tvoje poslednje pismo jutros (sa dobrih nedelju dana zakašnjenja!) rešio sam, na licu mesta, da ti napišem pravo pismo, da, na papiru, rukom, i povrh svega: hodajući! Dokaz? Evo, odmah.

Jedva čekam da ti pokažem šta sam sve iskopao na buvljacima Land Štajermarka! Ali da bi se to desilo, potrebno je da te postupno uvedem u ovaj Gradec, baš kao što je to učinio Mišel Bitor u svom Rasporedu časova, uvodeći čitaoca korak po korak u svoj imaginarni Mančester (možeš misliti, to je knjiga koju trenutno prevodim!) 

Prvi prizor koji mi se poturio ovde u Gracu, iste večeri pošto sam se iskrcao, bila je jedna starica, smeštena ispred parfimerije Orsay, koja nije prosila niti zabavljala publiku, nego joj je držala govor na čistom srpskom (sa hercegovačkim akcentom); uspeo sam da presretnem nekoliko reči koje, evo, prevodim za tvoje uši: 

Hitlerovu vam krv prčim i jebem na lomači... Jebo vas Hitler sve, u šupak vas jebo!

(Je vous le baise bien, votre sang hitlérien, et je vous le baise encore sur un bûcher ! Allez le mettre, votre Hitler, dans le trou de cul, tous parmi vous!) 

(Reći ću ti kako to zvuči na srpskom. Da sam ovo pročitao u knjizi, učinilo bi mi se smešno i preusiljeno! A ipak, upravo tako mi se ispostavilo u stvarnom životu: ona je čak izgovorila dva sinonima za baiser!) 

Ukratko, u tom trenutku, moj dragi Arno, shvatio sam da sam kod kuće! 

I to je bilo tek prvo pojavljivanje Domovine (Heimat). Pokazaće se da će se ukazati još nekoliko puta, i da će njena ukazivanja biti glavobolna a, bogme, i sablasna!  Za mojih prvih nasumičnih šetnji (nasumičnih u meri u kojoj to dozvoljava urbanistički plan grada), u izlogu jednog antikvara blizu Jakominiplatza, primetio sam kartu Bosne iz 19. veka (u to vreme ju je bila zauzela Austrougarska imperija) i okolnih zemalja. Na njoj sam prepoznao grad Valjevo, gde sam živeo nekoliko godina pre polaska u školu (ovde se zove Valiova), Kragujevac (Krakoievaz) i Serraglio. Ovo na repu je Sarajevo.

  Dobro je što smo već kod Sarajeva! Nekoliko dana kasnije, petnaestog, svratio sam u Volkshaus, salu u kojoj je lokalna komunistička partija (rekoše mi da su ozbiljni) organizovala Jugofeštu (takođe najavljenu na srpskom po plakatima). 

Šta je tu bilo predviđeno? Da se tokom celog petnaestog juna održavaju koncerti folklornih grupa. Da se sve to zaliva pivom Puntigamer. A na samom kraju, tako je pisalo na plakatu, trebalo je da zasvira Zabranjeno pušenje.  Nisi čuo za njih? Osamdesetih godina, ova grupa iz Sarajeva jedina je predstavljala pokret pod nazivom neoprimitivizam (sam vidi šta je to); njeni članovi su snimili najbolji jugoslovenski komično-satirični tevešou pod nazivom Top lista nadrealista (na sreću, nemaju nikakve veze sa Bretonom & Co.) 

Kultna grupa, dakle, koja se trideset godina kasnije pojavljuje u Gracu, i to na fešti mladih štajerskih komunista. I kakav je bio koncert? E pa, najiskrenije, ne sećam se! Ili jedva: tek nekoliko taktova pesme Zenica blues (njihova presmešna replika na Folsom prison blues Džonija Keša; gledaj ih samo : kako skakuću razdragani) i još jedne: Šeki’s on the road again. Veći deo njihovog koncerta propustio sam jer sam kupovao pivo. Jedno pivo. Prvoj (plastičnoj) čaši Puntigamera trebalo je dobrih pola sata da se pretvori u gutljaj i tada sam shvatio da će biti jedina. Potom, smešten na stepenice na obodima Volkhausa, trebalo je da izbegavam dim. Kakav dim? Dim roštilja specijalno priređenih za ovu priliku. Tu se moglo napariti balkanskim specijalitetima, kao što su cevapcici, sarma, pleskavica, servirani, kao što i priliči, uz crni lukac. Ukratko, samo suvo meat is murder, sa malo kupusa, i to sve u lokalu pod nazivom Dolly Bell, po prvom filmu Emira Kusturice.

Bio sam, priznajem, prilično razočaran tim nostalgičnim spektaklom, koji je uz sve priredila neka komunistička partija. U svemu sam njušio ogromnu naivnost, posve sličnu onoj koja je navela Petera Handkea (po svim merilima mog voljenog pisca) da brani Slobodana Miloševića kao spasioca te iste Jugoslavije! 

Teško je izbeći naivnost da se pokojna Jugoslavija proglasi Heimatom soft-komunizma, koji je uz sve to western-friendly, naročito u ovoj neolib. epohi, u kojoj se komunizam pretvara u komercijalnu marku (makar se to desilo na roštilju sa nazovi-sarajevskim ćevapčićima). Jestivi komunizam. Komunizam (R) (TM)

Ili je pak (možda sam ja naivan?!) ta parada Komunističke partije bila pronicljivost biznismena? Mora se reći da je te večeri kafe-ćevabdžijama dobro išlo! 

No, uza sve rezerve, osećanje prepoznavanja doma se nastavilo, intenzivno, i naročito se pojačalo kada sam (evo nas, najzad smo tu) obišao buvljak. 

Najveći buvljak u Gracu održava se u predgrađu Puntigam, odmah pored pivare Puntigamer. I prva knjiga koju sam zahvatio iz kartonske kutije i otvorio, ma ne, koju sam našao otvorenu, bila je šta misliš koja? 

Prva stranica Na Drini ćuprije Iva Andrića, koju svi Jugosi znaju napamet. Dokaz? Evo ga.  

Gospode, dragi Arno, život je počeo tek onda, kad su se ukazala predgrađa! 

Treba reći da, zahvaljujući stipendiji lokalne institucije, raspolažem (ali samo na mesec dana) udobnim smeštajem u centru grada, na samom vrhu brda Šlozberg, na koje bi svi da se popnu, i da plate 1.60 evra da bi to izveli, pred čijim prizorom je jedna Bosanka, evo pre koji sat, rekla svom momku: Prvo pa muško! Da ti prevedem? Prvo mesto koje mi pokazuješ, i ispostavlja se da je Bingo! E pa evo ga taj Bingo.

Ovo mora da je najpoznatiji prizor iz Graca. Gračanima je sigurno dojadio. E pa i meni je! Ne želeći da ispadnem nezahvalan prema lokalnoj instituciji koja me smatra piscem (vidiš ti to?) ipak sam nervozno čekao tu subotu, žurilo mi se da za sobom ostavim sve te luksuzne fasade, svu tu blink-blink raskoš namenjenu turističkim očima (primetio sam da neprekidno zamišljam njene kulise i lagume) i otrčim u blaženu periferiju, u sumnjive četvrti, među popucale kolovoze i trotoare, u sve što nije načinjeno za oko onoga ko samo prolazi, nego za telo onoga ko će tu i ostati, za rezidenta, upravo, a to sam i ja, zar ne, barem do početka meseca jula, pisac-rezident, a ne pisac-turista! Dakle, i ja zaslužujem da se tamo nađem! Ne samo u centru! 

Pa sam ti tako požurio u Puntigam te subote ujutru (pre devet sati) tramvajem broj pet sa Šlozbergplaca. Ispred jednog Cineplexxa (ne, ovaj sigurno ne pušta porniće; u epohi smo u kojoj duplo X znači LUX), stotinak prodavaca je već razvuklo svoje zavežljaje. 

I upravo kako me je Luiza G., organizatorka rezidencije, toplo upozorila: u Puntigamu je bilo Srba. Puno. Jugoslovena, Jugosa, Južnjaka uopšte. Kao na mom rođenom buvljaku (da li bih mogao reći rođenom? mogao bih!) na Zemunu! Obilazio sam stazice pored Cineplexxa u svim pravcima, hoću reći, te bulevare između prostirki, slušajući muziku akcenata koji su uglavnom bili bosanski ili dalmatinski, sa ponekim slovenačkim razvlačenjem. 

Za tebe izdvajam ovu kratku razmenu između prodavca i mušterije koji je sa njegovog zavežljaja dohvatio nekakva klešta:

Jesi našo nešta?  Ja !  Ta ti je odlična, zube da izvadiš!

(T’as trouvé quelque chose ! / Ouais ! / Celles-là, elles sont excellentes même pour t’arracher les dents!)

Gle! Još jedna Marksova sablast u kutiji! Ali vratimo se našim stvarima, hoću reći, pločama. O tom prvom obilasku Puntigama, svačega sam video i čuo, ali nije bilo bogzna čega da se kupi. Bila je jednostavno slaba subota. I vratio bih se praznih i žalosnih ruku da jedan Jugos nije iskrsnuo iz tla sa dve kutije pune ploča. 

Kada sam iz njih iskopao Harvest Nila Janga, među brojnim nemačkim LP-jima (koji su svi glanc!) nisam se, šta misliš, obratio gazdi na srpskom. A ne! Neka me od toga Bog čuva izvan Eks-ju! Postavio sam pitanje koje sam naučio napamet nekoliko meseci pre polaska u Grac: Was kosten die Platten? Šta mi je odgovoreno? Ein Euro. Bez diskusije! Bolje nego u Srbiji! (Na fotki koja sledi, videćeš ploču zajedno sa diskom Pearl Jam iz devedesetih, Vitalogy, albumom koji sam okvalifikovao kao “mlađeg brata Harvest”)

Poređenja radi, dva Plattenladen u Gracu koje sam već obišao pre Puntigama prodavale su polovne ploče za minimum 10 eura. One koje su nudili za 3 ili 5 nisu zaista vredele ništa; među njima sam video jednog Mekartnija i doslednog ga zaobišao. 

Ali u Dux Records u kvartu Lend, preko Mure, našao sam izvanrednu ploču: prvo sovjetsko izdanje ranih singlova Rolling Stones. Naslov? Bilingvalan! Игра с огнем/ Play with fire.

Pokazao sam ploču komšiji iz Gruzije, Zvijadu: samo što se nije rasplakao pred omotom. Dva litra vina kasnije zamolio me je da je sklonim. Mora da ga je podsetila na mladost. Ploča je u SSSR objavljena 1989.

  Ne bih je, što se mene tiče, nikad uzeo da sam već imao Play with fire na nekoj od šest-sedam Rolling Stones ploča koje već imam; Play with fire je, ako mene pitaš, njihova daleko najbolja pesma. U jednoj drugoj prodavnici ploča, aluzivnog imena, Inandout Records, iskopao sam treći album Stranglersa, Black and white, gde se nalazi moja omiljena pesma te grupe, Nice’n’Sleazy.

Znači, deset evra nisu ništa za rezidenta Graca, kad je reč o pločama. A šta je s novim pločama, još u ambalaži? One staju maksimum 20-25 eura. Setio sam se još jednom onog prodavca iz Beograda, Jugovinil, kod koga nove ploče nema ispod 35 eura. Njegova radnja se nalazi u nedavno džentrifikovanoj ex-pivnici pretvorenoj u kafe-kvart u Cetinjskoj ulici, koja je dakle u potpunosti prilagođena džepu te posh omladine, koja može da ih priušti i da si ih nabije na... Instagram. 

(Naravno, gazdu Jugovinila sreo sam više puta na Zemunskom buvljaku, izjutra, pre sedam, kako kupuje ploče za maksimum 1 EUR, da bi ih preprodao za basnoslovne cene, brez poreza!)

Vratimo se u Grac (koji, kao što smo rekli, nije toliko drugde!). Nedelju dana kasnije, 22. juna, u peticu sam ušao ranije, malo smirenije. U tramvaju se nalazio natpis na slovenačkom: Danas velja vsaka vozovnica kot dnevna karta do 24 H. “Danas će svaka karta za prevoz važiti kao dnevna karta, do 24 sata”.

A zbog čega? Jer je tog dana, što ću kasnije saznati, bio održan Prajd.

I to, ispostaviće se, Prajd bez oružane pratnje, što je ipak balkanski začin! No, ovog puta, Puntigam je bio pun ko oko! Jedan Slovenac je prodavao ploče koj vidiš ovde kako listam. Koliko koštaju? Pitam na nemačkom. Zašto nisam progovorio slovenački? Uvek sam želeo, moj dragi Arno, da se šetkam kroz neko mesto na kojem svi govore mojim jezikom ne znajući da ga razumem. Slovenac je pak bio prefinjeniji nego Jugos od pre nedelju dana. 

“Svaka ploča ima svoju cenu!”  “Beatles 1967/1970?”  “20 eura”  “Come Together single?”  “10 euros”  Okej, evo ga još jedan Beatles fan! “Talking Heads, Little creatures?”  “6″.  “Danke”.

Mnogo sam očekivao, dragi moj Arno, u tome je problem. Austrija je ipak Balkancima najbliža kapitalistička zemlja. U osamdesetim godinama, koje cenim koliko i ti, zamišljao sam kako dobar broj Austrijanaca u svojim kolekcijama drži albume i singlove Television, Pixies, Sonic Youth, Dinosaur Jr., Gun Club, Siouxsie and the Banshees, i tako dalje, pa čak i u devedesetim godinama, kada je bolest kompakt diska već zavladala.

Ali izvan fasade Dux Records, na kojoj je reprodukovan motiv sa albuma Goo Sonik Juta, izuzev nekoliko uobičajenih gluposti iz tih godina koje se mogu i u Beogradu naći, ispostavilo se da su naši respektivni buvljaci iz tog ugla sasvim savremeni: njihove ploče takođe potiču većinom iz šezdesetih i sedamdesetih, ima i osamdesetih, ali ono progresivnije krilo koje ti spominjem, sva je prilika, nije se preštampavalo.

Dakle, tog 22. juna, dan nakon letnjeg solsticija, dan nakon šetnje Kleo od pet do sedam u filmu Anjes Varda, zastajem ispred nekoliko kutija sa pločama. Jugoslovenka prodaje. Pitam je na svom niže-nemačkom. Ona mi odgovara dugo i zamršeno, ne uspevam da uhvatim ni reč, Arno, pa ipak klimam pre nego što postavim potpitanje Für eine Stücke? (A po komadu?), na šta mi ona odgovori: Drei euro.

Bacim se na posao i iskopam soundtrack za jedan od najkemp filmova svih vremena, My Fair lady (znam da je možda u poslednje vreme postao hip, ali to je ipak mjuzikl, a meni je, kao što je slučaj sa Kosom, draga samo treklista!) U sebi otpevam Show me! kažem Danke i nastavim da hodam ništa ne uzevši.

I tada sretnem Adu Kobusjevic. (Ako ti dosad nisam rekao ništa o njoj, to je samo zato što sam hteo da je ti sretneš čitajući!) Ada je vizuelna umetnica koja takođe snima filmove i trenutno ima izložbu u pešačkom tunelu ispod Šlozberga, pod nazivom Illusion, zasnovanu na efektima svetlosti i boje. Nekoliko godina je živela u Srbiji; imao sam priliku da vidim njene fotke sa novosadskog buvljaka Najlona. Pokazaću ti u Arlu tu seriju fotki iz 2014. koju je Ada nazvala Fleeting Installation (2014).

Srećem, dakle, Adu koja mi kaže da je nabavila neku odeću. Za koliko? Za 10 centi po komadu! Pazi to! Počne kiša. Odmah otrčim do Jugoslovenke, pitam da li bih My Fair lady mogao da dobijem za 2 evra, a kod Slovenca, da li bih Talking Heads mogao iskamčiti za pet. Kiša se pojača. Moja balkanska cena je smesta prihvaćena. Kad sam stigao kući (odakle? od kuće? uvek sam kod kuće! Why on earth are you there when you're everywhere?) otkrivam da je album Talking Heads objavio Jugoton, najveći proizvođač gramofonskih ploča u Jugoslaviji (Zagreb).  

Ada me onda uvede u unutrašnjost tog famoznog Cineplexxa. I to najpre da bismo se sklonili sa kiše. Prethodne nedelje nije mi ni padalo na pamet da zavirim u tu garažu, ali pokazalo se da je još bogatije nego što sam zamišljao, nego ono što se videlo napolju. To su ta predgrađa, sve je u undergroundu! (u ovom trenutku se na mene zaleteo pas komšinice Kinge i upoznao me!) 

Unutra, psujući što pri sebi nemam dodatni ceger, primećujem da pijem kafu mit zunehmen, po prvi put na buvljaku. Kako to? Pa jednostavno, imaju klupe gde se može sesti, gde se čak može istrpeti kiša. Je li dakle tako jednostavno biti poslužen? Jeste, pa i hodati s kafom, staviti plastičnu čašu svaki put pored kutije pune ploča ili knjiga i potom je pronaći netaknutu. A onda se odmoriti na jednoj od tih klupa čekajući Adu i gledajući jednog zadovoljnog Kineza koji je pribavio ventilator. Probaj!

A onda, ponovo pod Adinim vođstvom, odlazim u specijalnu pekaru koja prodaje samo hleb od juče. Ali nije to bäckerei kao bilo koji, Arno, ovde, u centru grada, u Lendu, u Mariahilferstrasse, pekara je morala da postane concept-store, izlog će ti reći sve!

Dakle, u trenutku kad sam počinjao da ti pišem ovo pismo koje je sada, napokon, pri kraju, bio sam u Sackstrasse, gde je, tačno u 17č40, žuti kombi zastao nasred ulice. Iz njega je izašao službenik sa narandžastom gajbom. Približio se velikom žutom sandučetu preko puta, poturio gajbicu pod njega, i pošto mu je otključao dno, bučno istresao gomilu pisama. 

Ovo pismo će ti doduše stići malo brže nego ta koja je skupljao poštar, ali nadam se da mi nećeš zameriti! Ipak ti pišem iz HEIMATA!!! Pisaću ti uskoro opet, naročito ako iskopam nekog italijanskog pevača ili pisca za tvoje uši. 

P S Što se alkohola tiče... crveno vino, kao što možeš da zamisliš, nije bogzna šta. Bela vina? To je bolje. Kad čovek izbliza pogleda njihova piva, ima razloga za više optimizma nego u Francuskoj. Definitivno sam postao fan Gössera, ipak sam Puntigamer čekao predugo u roštiljskom dimu! Neka čekanja ubiju neke žeđi! Preneću nekioliko limenki krišom preko granice i stući ćemo ih zajedno u avgustu u Arlu. 

Nadam se da te nisam ugnjavio ovim pismom. Ali pazi: ima i fotografija. I nećeš mi valjda zameriti što je pismo otvoreno. Čekajući tvoj odgovor (epski, kao što je uobičajeno), 

Bojan  

[petrarka-na-aparatima]

Posljednje pismo

Nemoj misliti da nema više pjesama i pisama otkako si njegova. Evo, ovo je posljednje pismo. Priznajem, sada ti je teže pjesme pisati. Pokušavam pisati pjesme, ali da budu svirane uz gitare. Želim novim pjesmama da unesem malo života, melodije. Isto tako želim da se nadam, da će jednoga dana neka od ovih novih pjesama doći do tebe preko televizije, radija ili interneta, kada već nisi pročitala one iz Kanconijera.

Ti ne znaš kako je teško kada se stihovi, dok ih pišeš, u momentu okrenu protiv samoga tebe. Pišeš, a mrziš se jer ih pišeš. Mrziš sebe što si njegova i što te on štiti, a ti možeš samo da pišeš i da u pjesmama zamišljaš sve ono šta on već ima sa tobom. Srećković. Ma kakav srećković, mamlaz, zato i pišem "on" malim slovom. Samo da ne pokvari moje malo pile. Jesam ja ljubomoran, to priznajem. Jednostavno, poslje ovakve ljubavi ne mogu ne biti, to mi ne možeš zamjeriti.

Da si barem sve znala, sve pročitala, svaki stih i pjesmu, lakše bi mi bilo priznati poraz. Ovako i dalje stojim i borim se... za nemoguće. Ovaj put sam birao, ovu odluku sam bezbroj puta opjevao u svojim stihovima i riječima, na tom putu i ostajem. Ne možeš mi nikad zabraniti da budem vječno i nesretno zaljubljen samo u tebe.

Molim te samo za jednu stvar na kraju, ne dolazi u moje predgrađe i moje kafiće ako baš ne moraš. Ne mogu ti prići stolu i zaželiti sreću. Ne mogu ti se ni obratiti jer znam da si tuđa, ma koliko god ja to želim. Teško mi je gledati u tvoje oči sada, a znati da more u njima i sve ono što sam ja volio na tebi postoji za nekog drugog i neko drugi to voli.

Još nešto, nemoj se nasmješiti kada me vidiš. Ne budi, Laura, đubre do kraja.

[tajneblektornhola]

Draga Kristina, od Eme

Draga Kristina,

Htela sam da adresiram ovo pismo na Poliamornu kolibu u Vilin-svetu, ali sam shvatila da ti verovatno nikad ne bi stiglo. :) Okej, okej, šalim se. Šaljem ti ga u njujorški Institut – Kleri kaže da će ga čuvati za tebe. Znam da Džuls i ja u poslednje vreme skakućemo po svetu kao teniske loptice, ali konačno smo se smestili ovde u Londonu i bićemo tu narednih nekoliko meseci, pa možeš – i trebalo bi – da pošalješ odgovor u londonski Institut – nisam sigurna da mesto u kome odsedamo uopšte ima adresu.

(Naravno, mogla sam samo da ti pošaljem vatrenu poruku, ali imam toliko toga da ti ispričam. Udobno se smesti.)

Ne tako davno, dok smo Džuls i ja u Manausu, u Brazilu, proučavali Kurupire, pozvali su nas iz Instututa u Riju, da nam saopšte da je Džulijanova pratetka umrla. Da, to je ona kojoj je bio u poseti kada si tek došla u Los Anđeles. Baš tužno. A sećaš se one njene prelepe kuće u Saseksu? E, pa nju je ostavila nekom rođaku za kog niko nikad nije čuo, ali je Džulijanu ostavila Blektorn Hol. Nalazi se u Čiziku (to ti je neko predgrađe Londona) i potpuno je razrušen. Tako da smo morali da dođemo ovde zbog kodicila u testamentu (aham, prema rečniku, to je dodatak testamentu sa sporednim odredbama). Džulijan ima pet godina da dovede ovo mesto u red, ili će ga Klava prisvojiti.

Znaš da se Džulijan ne premišlja mnogo. Portalisali smo se do Londona odmah sledećeg dana.

Taman sam se bila spremila da jedem pogačice, pijem čaj i vozim se na Londonskom oku (sve za šta prošlog puta nisam imala vremena, jer su nas gonili neuništivi vilinski ratnici). Ali to je bilo pre nego što smo došli do Čizika i videli šta nas čeka.

Spolja izgleda kao neki muzej ili stara biblioteka – znaš, visoki mermerni stubovi, velike stepenice, ogromna metalna kupola na kojoj očekuješ teleskop. (Nema teleskopa; proverila sam.) Ali unutra je kao iz bajke. Ne kao iz crtanih filmova, nego znaš one bajke sa dvorcima koji „spavaju” po hiljadu godina. Bilo je romantično… čitavih pet minuta. Onda smo videli pacova kako glođe kićanku sa jedne od zavesa.

U svakom slučaju, neobičan spoj zanimljive istorije, čudnih starih slika i ruševine. Našli smo kul portrete Džulijanovih predaka, uglavnom u dobrom stanju. Džulijan kaže da ih većinu ne prepoznaje. Nekima su imena napisana na poleđini ili na ramu, ali nam osim prezimena nijedno ime ništa ne znači. Našli smo i drvene kovčege pune starih knjiga i papira. Ono za šta sam sigurna da je nekad bila bašta je toliko zaraslo da je sada engleska verzija džungle. Tu je stari staklenik i neka mala ciglena građevina za koju još nismo sigurni šta je. (Ostava? Vrlo mala oružarnica?) Sve je u haosu, a većina kuće uopšte nije upotrebljiva. U jednom krilu je neko zagradio sebi stan, verovatno šezdesetih. (Baš me podseća na onu radnju sa starom odećom u Topangi u koju sam te vodila. Sećaš se?) Ko god da je u njemu živeo je ostavio pun ormar kul stare odeće, a tu su i tapete sa cvetnim dezenom, kao i bezbroj umetničkih dela. Barem taj stan ima struju, vodu i grejanje, pošto ostatak kuće definitivno...

Tu sam. Izvini, morala sam na sekundu da prestanem da pišem. Džulijan me je zvao. Bio je u... balskoj dvorani? Jedan pogrešan korak i noga mu je proletela kroz pod. (Ali ne skroz, hvala nebesima. Mada, napravio je rupu.) Dvorana je velika i prašnjava, ali vidi se koliko je nekad bila raskošna i sređena. Ima ogromna klizna vrata, koja vode na mermerni balkon, ali su stakla na njima porazbijana.

Kada sam izvukla Džulsa iz slomljenog poda, shvatila sam da mi je to jedina šansa da ga dozovem pameti, pa sam mu predočila činjenicu da je ovo ogroman posao za dvoje ljudi koji nikad pre nisu renovirali kuću i da već imamo divno mesto za život, gde je i vreme lepše.

Džuls je, kao i obično, dobro razmislio o svemu pre nego što je odgovorio: „Ako ne želiš da radimo ovo, ne moramo. Važnija si mi ti od bilo kakve kuće.“

„Nije da ne želim,“ rekla sam. „Samo ne znam ni odakle bismo počeli.“

Džuls mi je objasnio da se čuo sa nekim vilinskim majstorima... hobgoblinima, možda? Doći će u ponedeljak da „izvide situaciju“. Onda je stavio ruke oko mene i rekao: „Znam da uvek možemo da živimo u Institutu u Los Anđelesu. Volim i tamo da budem. Ali ovo je nasleđe Blektornovih. Svi ovi stari papiri, kakve god tajne krije ova kuća, sve je to porodična istorija. Želim to da ostavim Dru, Taju i Taviju. Želim da im dam ono što ja nikad nisam imao.“

Šta sam mogla da kažem na to? Razumem ga. Moja porodična istorija je Džem. Džuls nema ništa poput toga. To što Alin i Helen vode Institut u Los Anđelesu sada, ne znači da će zauvek, a i osim toga, Institut pripada Klavi. Razumem da ne želi da se odrekne tolikog dela porodične istorije, a da ih i ne pita.

Rekla sam: „Dobro. Videćemo šta možemo da uradimo. Ako nam i u jednom trenutku postane teško, održaćemo veliki porodični sastanak i svi će glasati da li da zadržimo Blektorn Hol ili ne.

Podigao me je i zavrteo u krug. Onda smo počeli da se ljubimo. Biću milostiva i neću ti preneti detalje.

Tako da sam odlučila da sve ovo doživim kao pustolovinu. Kao da je ovo arheološko nalazište, a mi neustrašivi istoričari. Videću da posle ubedim Džulsa da obuče starinski kaput i stavi slamnati šešir dok kopamo po ruševini. Ko god da je živeo ovde imao je mnogo stvari. Velika je ovo kuća, a svaka soba ima nameštaj sa fiokama i ormarićima, a unutar svake fioke i ormarića je haos. Zarđalo oružje, knjige koje su očigledno bile u vodi, male kutije s još stvari unutra, nakit, portreti, okrnjene šoljice... I seti se, kroz sve to ćemo proći koristeći samo svetlost kamen-runa.

U svakom slučaju, htela sam da ti javim gde smo i šta radimo. Naša godina za putovanje se faktički bila i završila, tako da je ovo u suštini prilika da je produžimo i provedemo još vremena zajedno. Taj deo mi se sviđa. Zapravo sam bila baš uzbuđena da istražujem porodičnu istoriju Blektornovih, sve do jutros.

Znam da sam rekla da se kuća čini ukleto, ali šalila sam se. Većinom. Nisam Kit; ne mogu da vidim duhove ukoliko oni ne žele da ih vidim. Do sad nisam naišla ni na kakva ektoplazmična bića sa porukama sa „onog sveta“. Ali čudno je ovo mesto – stalno se okrećem na kraju dugih prašnjavih hodnika, kao da očekujem da vidim nešto u senci. Ili umislim da vidim nešto iza sebe u ogledalu. Do jutros sam mislila da mi se sve pričinjava, ali kad sam ušla u trpezariju, na podu je prašinom bilo napisano „ODLAZITE“.

Doslovno sam skočila. Nisam se ni okrenula, a Kortana mi je već bila u rukama. Ne budi smešna, pomislila sam. Ko zna kad je to napisano. Verovatno pre nego što smo došli ovde. Možda je godinama stajalo neometano u prašini.

Moram nešto da ti priznam, kad smo kod toga. Obrisala sam tu poruku nogom. Nisam htela da je Džulijan vidi. Dovoljno se brine i bez toga. Nisam htela da se isprepada kao ja, pogotovo oko nečeg tako nevažnog.

Osećam se bolje sad kad sam ti se izjadala. Jao meni, Džulijan me opet zove. Samo čekam da vidim kroz šta je sad promolio nogu. Pišem ti opet ubrzo, a do tad ti šaljem poljupce iz Londona!

Ljubi i momke,

Ema

Autorka: Kasandra Kler (Cassandra Clare) Preveo: Marko Rosić Ilustracija: Kasandra Džin (Cassandra Jean)

[forrestdumb]

Izlazim u sumrak ko iz neke ogromne fabrike otpušten a da odmah iza ćoška zaboravim gde sam bio, uvučen u tok narodne nesvesti i gužvu vraćanja s posla u pet sati, pet i petnes, pola šest - jede se brzo vreme ko mlad mesec, i prvi i petnesti u mesecu punom, i dozvoljen minus, i u njemu progutana koštica, tvrdo sabijenog, neotvorivog, samog postojanja.Idem ošamućeno, sa trenutnim pamćenjem, ko pijan, farovi autmobila, u kišno popodne, osvetljavaju i vide samo okolne stvari, puhćem ko neki jež zalutao u dvorište i zaobilazim ljude: mimoilazimo se ko mravi radnici prethodno se pogledima onjušeći, žicama od kišobrana počešavši jedne druge po glavama, ko antenama - pardon, pardon, i, ništa, ništa.Plutam tako sve u neku melodiju svetske ekonomske krize potopljen, ko onaj džez, trudbenički, iz Toma i Džerija, i kud jutros čuh Bajagu pa me vozi ko melanholija gradskog prevoza prepunog autobusa, te noči stigao sam kasno napolju sevnula je munja itd, to mi samo odzvanja u nekoj praznoj a prozorljivoj dremljivosti sa rupicom na kameri opskura, o bože da li je to dobar znak, prestani Bajaga, iš odavde sotono, ne, neću da se drogiram.No on nastavlja, dubokim glasom: promiču izlozi mlečno osvetljeni, zlatni lanci na belim poprsjima od gipsa, otkup zlata, i mir zlatare koji nalikuje na unutrašnjost neke faraonove grobnice, i pored zlatare majstori u velikom lokalu, belo okrečenom, povezuju instalacije, i sete me Zločina i kazne, niz neke drvene stepenice silazim u naguranim gradskim četvrtima, kvartir, kirajdžije, kiridžije, i dokone hepi babe, mačke pod starim prozorima, i jeziva tihost stare zgrade u samom centru grada zaturene ko pamuk u pupku; klime zuje i pozadinska prljava staklena vuna se kovitla pri ozelenilim uglovima; pod njom radnik na pauzi puši cigaru mudro i nekako rezignirano: aloo,  molim, tu sam, radim, ra-dim, aj zovem te za pola sata.A po glavnim ulicama svetlo, svud neko svetlo sjajno belo i žuto i narod namnožen ko mušice na farovima, narod zadenut za brisače, narod kazne i parikranja, narod s kapuljačama maskama kesama i spretnim zaobilaženjem bara dok čeka da se neko isparkira: obasjavaju svetla automobilska neke čestice i neke tanke nestrpljive ženske noge u crnim tesnim farmericama, njene tanke, pomalo krive cevanice su tako nestrpljive, sa dve tri kanute fleke od blata, nožice tanke, usplahirene, baksuzaste, dok ona gore prejako steže dečiju ručicu pobelelu od stiska: ovamo, Anja! i vraća se nazad u mrak.Iza musavih stakla ljudi u autobusima, cipele u prebrisanim izlozima, stari natpisi gore u prašinama, i nove sjajne firme ispod okačene, sniženje, i popust: tri kruga po gradu okrenem da se očistim od posla, kog posla, i da se setim u suštini ko sam, mada podsvesno odlažem taj trenutak - mogao bih na pivo ali znam da će ono da me odbaci još dalje od centra, da će da okrene samo krug i posle ponovo moram ispočetka.U prodavnici ne smem da pogledam u novčanik pa na slepo vadim novčanicu iz gomile računa; prodavac u napadu blagoglagoljivisti i ljubaznosti mi priča nešto pod maskom šireći ruke i ništa ga ne razumem pa kažem dabome, ma da bo me, i ovo će proći, i odlazim od njega i nesvesno kezeći se ko neki majmun, lutka i papagaj.A tinejdžerke ulicom veselo praskaju u kliktav smeh ko neke čaure, tanke, providne, sa semenjem unutra, ko plodovi i ptice, ko lešina naduta stareži iz koje izleće nova mladost: teodoraaaa kre-ten-ko hijuhihuih: o bože kako sam mator a da to nisam ni znao: čovek posle nekih godina prestane da se tako slobodno, ulicom, cereka.Sve vuče dakle ka pivu kao voda ka slivniku, i nevoljno, i kao odbijajuće, i kao nećemo, a hoćemo, zato smo i sišli, zato smo se i našli, zato na kraju krajeva i postojimo, i tužno je kako se razbrbljam potom kao da ništa nije bilo: mrzim što sam nekonzistentan i osuđujem sebe što se tako brzo razveselim, pa zaboravim, i to zaboravim, sve se ponovo zaboravi, a šta je pa to bilo, a da neće opet biti, ništa, ništa.I tu, na kafiću stilizovano napisano: life begins after coffee, i shvatih, osetih, to je jedan te isti grad, strašno velik grad, i jedna te ista ulica i ljudi sasvim prilagodljivi da budu i tamo i ovde, gde god, ko kad bubu u ruke uzmeš i premestiš je sa prozora na gelender, a ona odmah nastavi nekud dalje kao da se ništa nije desilo: ona, bez ikakve sumnje, dalje ide, teži, žuri, brodi; o svi psi išetani i svuda isto serući.Premešta me tako neko u Bangladeš, u predgrađe Moskve, u zapadni London, vidim i tamo sebe na gugl stritu zamrljanog lica pa se zgadim i zaboravim, protresem glavom: oćemo li još po jedno a? Pa da idemo kući da gledamo Poteru i skuvamo još jednu kafu, i još jednu kafu, jer život počinje posle kafe, a traje samo u onih nekoliko minuta dok se čeka da provri.A svetlo farova sliveno u jedan tok ko u snimcima Beogradske hronike otiče van grada da prospe tamo svoj zejtin iz friteze za taj dan, upotrebljen, masan, prljav, otposlen, otkošten od života.

ĐEVĐIR